Mangrove
Mangrove su tip vegetacije koja se razvija na muljevitim terenima zaliva, laguna i ušća reka u tropskim oblastima, a koju karakterišu uglavnom zimzelene drvenaste biljke. U oblastima umerenog pojasa na ovim terenima se nalaze slane močvare[1].
Velika raznovrsnost biljnih vrsta se može pronaći u staništu mangrova, ali od priznatih 110 vrsta, samo 54 vrsta u 20 rodova iz 16 porodica čini prave mangrove, tj vrste koje se mogu pronađi samo u prirodnom staništu mangrova i retko drugde.[2] Konvergenta evolucija je učinila da mnoge vrste ovih biljaka imaju slična rešenja za probleme različitog saliniteta, veličine plime, anaerobna zemljište i intenzivno osunčavanje koje dolazi od činjenice da one žive u tropskim oblastima. Biodiverzitet je uglavnom nizak u mangrovama – više od 20 vrsti je retko.[3] Ovo se posebno odnosi na oblasti sa većim geografskim širinama i u obe Amerike. Najveći biodiverzitet se može naći u šumama Nove Gvineje, Indonezije i Malezije.
Crvene mangrove, koje žive u većini poplavljenih oblasti, izdignu sebe iznad nivoa mora preko dugačkog korena i mogu da uzimaju kiseonik preko pora u kori drveta (lenticela). Crne mangrove žive na višem zemljištu i obrazuju mnogo pneumatofora (specijalizovanih korenolikih struktura koje izbijaju iz zemlje poput slamčica za disanje) koje su prekrivene lenticelima. Ove „slamčice za disanje“ obično dostignu visinu od 30 centimetara, a kod nekih vrsta preko 3 metra. Postoji četiri tipa pneumatofora – štulaste, klinaste, kolenaste i trakaste. Kolenast i trakast tip se mogu kombinovati sa potpornim korenima u osnovi drveta. Korenja takođe imaju velike aerencime koje služe da ubrzaju kretanje kiseonika u biljci.
Crvene mangrove odstranjuju sô putem izuzetno nepropustivljivog korenja koje su pune suberina, koji deluje kao superfilter koji odstranjuje natrijum-hlorid iz ostatka biljke. Analiza vode unutar biljaka mangrove pokazuje da se od 90% do 97% soli odstranjuje u korenu. So koja se akumulira, izdancima se koncentriše u starim listovima koji kasnije otpadaju, ili se bezbedno skladišti u ćelijskim vakuolama. Bele (ili sive) mangrove mogu da luče so direktno; one imaju dve žlezde za so u svakom korenu lista (otuda i ime za tu vrstu mangrova, pošto su one pokrivene kristalima soli).
Zbog ograničene dostupnosti sveže vode u slanom zemljištu, zemljištu koje je pod uticajem plime, mangrove su razvile način za ograničavanje količine vode koja se izgubi kroz lišće. One mogu da ograniče otvaranje svojih stoma (pora na površini lista, koje razmenjuju ugljen-dioksid i vodenu paru tokom fotosinteze). Mangrove takođe menjaju smer svog lišća kako bi se izbeglo jako popodnevno sunce i tako smanjilo isparavanje iz lišća.
Najveći problem sa kojima se mangrove sreću je unošenje hranljivih materija. Pošto je tlo stalno poplavljeno, tu ima malo slobodnog kiseonika. Zato anaerobne bakterije oslobađaju azot, rastvoreno gvožđe, neorganske fosfate, sulfide i metan, što čini zemljište još manje hranljivim i doprinosi oštrom mirisu mangrova. Izdignuti sistem korenja omogućava mangrovama da unose gasove direktno iz atmosfere, a ostale hranljive materije iz negostoljubivog tla. Gasovi su često uskladišteni direktno unutar korena i teku čak i kada je korenje potopljeno duboko pod vodom usled plime.
U ovim oštrim uslovima, mangrove su razvile poseban mehanizam da pomognu svojim potomcima da prežive. Sve mangrove imaju plutajuće semenke koje su pogodne za širenje u vodi. Za razliku od većine drugih biljaka, čija semena klijaju u zemlji, semena mnogih mangrova (na primer crvenih mangrova) klijaju dok su još prikačene za drvo-roditelja. Kada proklijaju, klica raste unutar ploda (na primer kod vrsta Aegialitis, Acanthus, Avicennia i Aegiceras) ili kroz plod (na primer kod vrsta Rhizophora, Ceriops, Bruguiera i Nypa) i obrazuju propagulu (klicu koja je spremna da ide) koja može sama sebi da proizvodi hranu preko fotosinteze. Kada propagula sazri, ona pada u vodu, kojom se može preneti na velike udaljenosti. Propagule mogu da prežive isušivanje i ostanu uspavane nedeljama, mesecima pa čak i godinu dana pre nego što dođu do pogodnog okruženja. Kada je propagula spremna da obrazuje koren, ona će promeniti svoju gustinu tako da sada izduženi deo pluta vertikalno, a ne horizontalno. U ovom položaju će verovatno pristati u mulj ili na koren. Ako se ne prikači nigde, ona može da izmeni svoju gustinu tako da ponovo pluta u potrazi za boljim uslovima.
Zbog osetljivosti na temperature subpolarne klime, mangrove su u kontinentalnom delu SAD ograničene na obalni deo poluostrva Florida i izolovana područja[4] na južnoj obali zaliva Luizijane[5] i na jugu Teksasa[6]. U Severnoj Americi močvare se na Floridi protežu južno od jezera Okičobi i zauzimaju više od 28.000 km² površine. Južni deo ovih močvara pretvoren je u nacionalni park. U tim područjima voda se izliva iz jezera u Meksički zaliv. To je deo sa plitkom vodom koji nastanjuju šaš, rogoz i trava uopšte. Trava prilično pokriva površinu i tek mestimično mogu da se vide vodene površine bez njih, a ima i drveća koje kao da izranja iz vode. Uz samu morsku obalu je praktično neprohodan pojas mangrove. To su crvene, crne i bele mangrove. Dublji jarci su cele godine pod vodom.[7]
U jugoistočnoj Aziji mangrove se sreću u vidu pojaseva, od kojih se svaki odlikuje specifičnom vrstom, odnosno grupom vrsta drveća. Na te mangrove, koje nazivaju još i mangal obično se nadovezuju nizijske tropske šuma u kojima se mogu sresti iste vrste koje naseljavaju mangrove.[7]
U Australaziji, mangrove se pojavljuju oko Nove Gvineje, Sulavesija i na okolnim ostrvima. U jugoistočnoj Australiji se razlikuju pojedine biljne zone, od kojih mangrove čine poslednji pojas zapadnih, vlažnih padina okrenutih ka Tihom okeanu.[7] U Australiji je oko 11.500 km² prekriveno mangrovama i dopiru ka krajnjem jugu ka uvali u Viktoriji (37° 45') i Barkerovoj uvali u Adelejd.[8] Novi Zeland ima šumovite mangrove na oko 38° (slično australijskom najjužnijem opsegu mangrova): krajnja geografska dužina na zapadnoj obali je luka Raglan (37 ° 48'), na istočnoj obali, luka Ohiva je krajnji jug gde se mangrove nalaze (38° 00').[9]
Mangrove se sreću i u Africi, Južnoj Americi, gde „prerastaju“ u tropske kišne šume, ali i na brojnim ostrvima.[7] Veoma važna područja mangrova se nalaze u Keniji i Madagaskaru, koje se mešaju sa obalskim madagaskarskim suvim listopadnim šumama. Nigerija ima najveću oblast pokrivenu mangrovama u Africi i ona zauzima 36.000 km². Veliki deo tih oblasti je uništen u poslednjih 50 godina usled izlivanja nafte u mora zbog havarije tankera. To je imalo loš uticaj i na lokalnu ekonomiju, odnosno ribolov.[10]
Korenje drvenastih biljaka mangrova (kao što je slučaj kod Rhizophora koja ima potporno korenje) zadržava sedimente čije nagomilavanje stvara podlogu na kojoj može da raste i drugo drveće. Na taj način se šuma širi na račun mora.[11]
Kao i u svim drugim ekosistemima, i u mangrovama se svi ekološki faktori odlikuju istovremenošću, tako da su svi ključni za razvoj vegetacije. Među posebno važne, koji najviše utiču na oblike životnih formi svake vrste koja nastanjuje mangrovu, ističu se povećana koncentracija soli, nedostatak kiseonika (uslovljen velikom produktivnošću) i kretanje vode, odnosno plima i oseka. Ovi faktori imaju uticaj i na prostornu organizaciju, odnosno spratovnost, i sam izgled biocenoze mangrove, jer u pojedinim delovima sveta dominiraju različite vrste, pa se tako mogu razlikovati bele, crne, crvene, kao i mangrove palmi koje se sreću u jugoistočnoj Australiji.[7]
Biljke su prilagođene na povišenu koncentraciju soli i mogu da podnesu periodično potapanje tokom plime. Veliki broj biljaka su sukulente jer u mangrovama vlada fiziološka suša. Naime, koncentracija soli u morskoj vodi i ćelijskom soku ovih biljaka je jednaka, pa je tako onemogućena razmena minerala između ove dve sredine. Ovaj problem biljke prevazilaze tako što deponuju rezerve vode u svojim organima. Otpornost na povišenu koncentraciju soli kod različitih vrsta je različita. Različite vrste različito podnose i potapanje u morskoj vodi usled plime, pa se tako javlja nekoliko zona, koje su prilično uočljive u jugoistočnoj Aziji.[11]
Nedostatak kiseonika neke biljke su rešile preko korenja za ventilaciju. Ono raste negativno geotropno i stvara se veliki broj takozvanih pneumatofora od kojih polaze bočni korenovi. Na periferiji takvih korenova stvara se tanak korin omotač koji se u gornjem delu ljušti i na taj način omogućava prolazak kiseonika do unutrašnjeg tkiva (aerenhima). Takav je slučaj kod roda Soneratia. Kod palme Areca catechu kao pneumatode funkcionišu kratki bočni korenovi koji zbacuju korenovu kapu i kod kojih se rastvara tkivo na vrhu kako bi prolazio kiseonik. Kod roda Avicenia postoje otvori u obliku lenticela za prolazak vazduha. Kod Bruguiera korenje se naglo savija ka zemlji, poprimajući izgled kolena. Na njima takođe postoje lenticele. Zeljasta Jussiera repens u korenju za provetravanje je moćno razvijen aerenhim koji je zapravo rezervoar gasova.[12]
Vegetacija je podeljena na posebne zone u zavisnosti od ekoloških faktora koji u tom delu utiču na biljke. Vrste koje su otpornije na povećanu koncentraciju soli čine spoljašnji pojas koji je uz more i na udaru plime svaki dan. Manje otporne biljke čine unutrašnji pojas do koga voda dopire tek nekoliko puta godišnje kada je plima izuzetna.[7] Ove biljke su dominantne vrste u određenim pojasevima i daju tipičan izgled biocenozi.
Za razliku od drveća u mangrovama koje odlikuje korenje za ventilaciju, Rhizophora je drvo čije korenje izgleda poput mreže i ima potpornu ulogu. Seme ove biljke proklija pre nego što napusti roditeljsku biljku i na taj način može da se ukoreni čim padne na tlo. Ova prilagođenost omogućava semenu da ga plima ne odnese daleko na pučinu.[7]
Isprepletano, gusto korenje biljaka mangrove predstavlja praktično prirodnu branu i sakuplja organski materijal koji donose reke ili plima. Mulj obogaćen tim materijalom postaje dom i hrana mnogobrojnim životinjskim organizmima.[7]
Populacije od više hiljada kraba gudača (Uca) čija je jedna štipaljka dosta veća u odnosu na drugu, hitro se ukopavaju u mulj ukoliko se zateknu u opasnosti ili kada nadolazi plima. Njegova predimenzionirana štipaljka (teška koliko i celo njegovo telo) nije efikasna u borbi sa drugim mužjacima ili u odbrani od neprijatelja. Njena je uloga u privlačenju ženke, a njome i upozorava druge mužjake.[11] Rak Seylla serrata nastanjuje mangrove na ostrvima. Poput krabe gudača i ovaj rak se u slučaju opasnosti ukopava u mulj. Dobro pliva, a hrani se svim na šta naiđe: od strvina do živih bića. Carcinoscorpius je primitivni zglavkar i zapravo „živi fosil“ koji takođe živi u mangrovi.[7]
Skokunice ili muljski skakači (Periophthalmus) su tipične ribe mangrova, ali ujedno i tipični predstavnici faune mangrova uopšte. Ova riba uz pomoć grudnih peraja može da se popenje na korenje ili stabla drveća. Veliki deo disanja obavlja preko kože, a može da vidi i na kopnu i u vodi. Na suvom može dugo da izdrži, jer ima uzani škržni prorez što sprečava brzo sušenje škrga.[13][14] Neke vrste nalaze insekte po drveću uz koje se penju, dok se druge hrane algama. Zapravo, svaka vrsta ima poseban režim ishrane i zauzima sopstvenu ekološku nišu. Naziv su dobile po tome što se mužjaci udvaraju ženkama serijom skokova. Skače tako što se odupire o peraja i rep. Zanimljivo je i da se u toku udvaranja parovi ovih riba priljubljuju ustima.[11][13][14] Riba strelac Toxotes jaculatrix je dobila naziv po tome što lovi insekte izvan vode tako što ih nepogrešivo pogađa mlazom vode i oni onda tada padaju na površinu vode, gde postaju njen lak plen.[7] Ovo postiže stezanjem škržnih poklopaca. Može da izbaci nekoliko mlazeva vode u veoma kratkim razmacima i to na daljinu od čak 120 cm. Lako se i brzo prilagođava slatkoj, bočatnoj ili slanoj vodi. Zbog toga, a i zbog svoje neobične osobine, omiljen je među akvaristima širom sveta.[15]
Žaba Rana carnivora je vrlo rasprostranjena u mangrovama jugoistične Azije. Podnosi morsku vodu, čak ulazi u more gde se hrani rakovima. Na kopnu se hrani škorpijama i insektima.[7]
Tipični predstavnici gmizavaca su malajski varan (Varanus salvator), slanovodi krokodil (Crocodylus porosus), kao i više vrsta otrovnih morskih zmija, kao što je prugasta zmija (Laticauda colubrina). Svi oni se hrane rakovima, mekušcima i ribama, a koji se opet hrane dostupnim organskim otpacima.[11] Morski krokodil (koji se još naziva i indomalajski ili estuarijski) je najveći od svih vrsta i dostiže dužinu od 10 metara. Naziv je dobio po tome što često ispliva na pučinu.[16] Mangrovska zmija (Boiga dendrophila) hrani se pticama koje u ova staništa doleću da love ribe i mekušce.[11] Ova zmija provodi život na drveću, kao i vaglerova jamičarka (Trimeresurus wagleri) koja je dosta „tromija“. Na glavi između nosnih otvora i očiju ima par jamica koje su osetljive na toplotu pomoću kojih pronalazi plen.[7]
Neke od vrsta ptica koje se mogu naći u mangrovama su orao ribar (Haliaetus leucogaster), indijski marabu (Leptoptilus javanicus), crvenoglavi medojed i mrki pelikan (Pelecanus occidentalis). Mrki pelikan strmoglavim letom lovi ribu u moru. Čuva je u rastegljivoj kesi ispod kljuna. Sreće se u tropskim oblastima Amerike.[11][17] Šarena roda (Ibis leucocephalus) i vodomar (Halcyon concreta) nastanjuju mangrove jugoistočne Azije.[7] Ovog vodomara ne treba mešati sa vrstom koja živi u Evropi (Alcedo ispida), mada i on posećuje vodena staništa.[18] U mangrovama živi i vrsta darvinovih zeba (Cactospiza heliobates) koja je jedina koja nastanjuje mangrove. Darvinove zebe su srodne vrste koje su nastale od jedne jedine vrste, a međusobno se razlikuju prema izgledu i snazi kljuna. Ove razlike su nastale usled naseljavanja različitih ekosistema i prilagođavanja na različite vrste ishrane. Darvinove zebe nastanjuju Galapagoska ostrva. U mangrovama Nove Gvineje živi dvanaestopera rajska ptica.[7]
U mangrovama živi nekoliko vrsta životinja iz reda primata. Osim srebrnastog i tamnog langura (Presbytis) koji se hrani lišćem, na ovim staništima se može naći i bradavičavi makaki (Maccaca irus). Ovaj društveni majmun se hrani krabama koje se kriju u mulju, pa zato dosta vremena provodi tragajući za njima po muljevitom tlu. Javanski makaki (Maccaca fascicularis) većinu vremena provodi tražeći rakove i školjke po plićacima. Znatno ređa vrsta majmuna je majmun nosonja (Nasalis larvatus). Kod mužjaka je nosni izraštaj dugačak i visi preko usta i brade. Miroljubiva je i društvena životinja. Za razliku od većine drugih vrsta majmuna on je vešt plivač i često će skočiti u vodu kako bi je preplivao, ali tada postaje lak plen svog jedinog predatora — krokodila.[7][11]
Fauna mangala jugoistočne Azije može ukazivati na to da je evolucija živog sveta išla u pravcu prelaska iz mora na kopno. Naime, životinjske vrste koje naseljavaju ove oblasti su amfibijske, dakle prilagođene na kopneni način života, ali im se ciklus razvića odvija u vodi. Takođe, u obližnjim tropskim šumama se sreću vrste iz tih mangrova, a čije karakteristike upućuju na poreklo iz mora, a ne sa kopna[7]. Poznate su močvarne šume karbona iz perioda pre oko 350 miliona godina čija je jedna od glavnih odlika prilagođavanje amfibijskih životinja na kopneni način života.[11]
Kao i u slučaju mnogih drugih biljnih i životinjskih vrsta, antropogeni uticaj na mangrove je takođe veoma značajan i nažalost negativan. Veliki deo oblasti koje zauzimaju mangrove u Africi, posebno Nigeriji, uništen je u poslednjih 50 godina usled izlivanja nafte u mora zbog havarija tankera. Ovo je imalo uticaja na kvalitet vode u mangrovama.[10]
- ↑ Grupa autora. 1976. Popularna enciklopedija. BIGZ: Beograd.
- ↑ Hogarth, Peter J. (1999). The Biology of Mangroves Oxford University Press, Oxford.
- ↑ „Mangal (Mangrove). World Vegetation. Mildred E. Mathias Botanical Garden, University of California at Los Angeles”. Arhivirano iz originala na datum 2012-02-09. Pristupljeno 2010-12-21.
- ↑ "Modeling Hurricane Effects on Mangrove Ecosystems" U.S. Geological Survey, USGS FS-095-97, June 1997
- ↑ „Coastal Mangrove-Marsh Shrubland” (PDF). Conservation Habitats & Species Assessments. Louisiana Department of Wildlife & Fisheries. December 2005. Arhivirano iz originala na datum 2009-03-26. Pristupljeno 2010-12-21.
- ↑ Yang, Chenghai; Everitt, James; Fletcher, Reginald; Jensen, Ryan;Mausel, Paul (2008-03-15). „Mapping Black Mangrove Along the South Texas Gulf Coast Using AISA+ Hyperspectral Imagery”. Biennial Workshop on Aerial Photography, Videography, and High Resolution Digital Imagery for Resource Assessment Proceedings (American Society for Photogrammetry and Remote Sensing).
- ↑ 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 Grupa autora. „Veliki atlas životinja“. Mladinska knjiga, Ljubljana-Zagreb, 1989.
- ↑ Zann, Leon P.. „Mangrove ecosystems in Australia: structure, function and status”. State of the Marine Environment Report for Australia. Australian Government, Dept of Environment and Heritage. ISBN 0-642-17399-0. Pristupljeno 25. 11. 2006.
- ↑ „Mangroves and Seagrasses - Treasures of the Sea”. Arhivirano iz originala na datum 2008-10-14. Pristupljeno 2010-12-21.
- ↑ 10,0 10,1 O'Neill. Curse of the Black Gold. National Geographic, Feb.2007;88-117
- ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 11,8 Grupa autora. Ilustrovana enciklopedija. Priroda. Vuk Karadžić, Beograd, 1982.
- ↑ Tatić B, Petković B. Morfologija biljaka. Naučna knjiga, Beograd, 1991.
- ↑ 13,0 13,1 Lopatin, I. K. Zoogeografija. Zim-Prom, Kragujevac, 1995.
- ↑ 14,0 14,1 Kalinić B, Simonović D. Prirodopisni atlas — Ribe. Znanje, Beograd, 1953.
- ↑ Simić Ž. Gajenje akvarijumskih riba. Građevinska knjiga, Beograd, 1991.
- ↑ Kalezić M. 2000. god. Hordati (autorizovana skripta). Biološki fakultet: Beograd.
- ↑ Markon E, Monđini M. Sve životinje sveta. IKP Evro, Beograd, 2000
- ↑ Simonović D. Prirodopisni atlas — Ptice. Znanje, Beograd, 1953.
- Nauka i održavanje mangrova u Južnom kineskom moru i Tajlandskom zalivu (en)
- Članak WWF-a o mangrovama
- Mangrove u istočnoj Africi, sajt kojim upravljaju univerziteti u Briselu i Firenci Arhivirano 2008-01-26 na Wayback Machine-u
- Veliki sajt o mangrovama
- Mangrove na ostrvu Borneo
- Globalna baza podataka i informacioni sistem o mangrovama