Supermarine Spitfire

Izvor: Wikipedia
Supermarin Spitfajer Mk Vb
SpitV01.jpg

Supermarin Spitfajer

Opšte
Namena Lovački avion
Posada 1
Proizvođač Velika Britanija Supermarin
Prvi let 5. mart 1936.
Početak proizvodnje 1937.
Dimenzije
Dužina 9,12 m
Razmah krila 11,23 m
Visina 3,86 m
Površina krila 22,48 m²
Masa
Prazan 2,309 kg
Normalna poletna 3,071 kg
Pogon
Klipno-elisni motor 1 x Rols Rois Merlin 45 V12
Snaga 1 x 1,096 kW
Performanse
Maks. brzina na -{Hopt}- 605 km/h
Taktički radijus kretanja 760 km
Dolet 1.840 km
Plafon leta 11.300 m
Brzina penjanja 810 m/min

Supermarin Spitfajer (eng. Supermarine Spitfire) je britanski lovački avion iz perioda Drugog svetskog rata i kasnijeg. Smatra se jednim od najuspelijih i najpoznatijih lovačkih aviona svih vremena.

Projektovanje i razvoj[uredi - уреди]

Spitfajer je jednomotorni, niskokrilac sa eliptičnim oblikom krila, jednosed, metalne konstrukcije. Njegova uloga je pre svega bila lovac za velike visine, ali je i služio kao lovac bombarder i izviđač. Projektovao ga je Redžinald J. Mičel (1895-1937) (eng. Reginald J. Mitchell) počev od decembra 1934. godine. Prvi prototip Spitfajera poleteo je 5. marta 1936. godine, probni pilot je bio Jozef Samers, dok je prvi serijski proizvedeni Spitfajer Mk I poleteo 14. maja 1938. godine. Nakon smrti R. J. Mičela 11. juna 1937. godine, vođstvo dizajnerskog tima preuzima Džozef Smit (eng. Joseph Smith) koji je bio član dizajnerskog tima od samog početka projekta. Prva jedinica RAF-a koja je bila naoružana novim lovcem bila je 19. lovačka grupa stacionirana u Daksfordu. Do početka Drugog svetskog rata Spitfajerom je bilo naoružano devet lovačkih grupa.

Verzija koja je ušla u službu 1938. godine imala je plafon 9.723 m i maksimalnu brzinu 580 km/h, a poslednja ratna varijanta imala je plafon 12.200m i brzinu od 710 km/h. U toku životnog veka Supermarin Spitfajera napravljeno je oko 40 verzija ovih aviona a ukupno je proizvedeno 20.351 primerak, što je najviše proizvođen avion u Velikoj Britaniji. U Velikoj Britaniji za vreme rata u proizvodnji ovog aviona je učestvovalo 10 firmi.

U borbi i dalji razvoj[uredi - уреди]

Prvo veće borbeno angažovanje, osim izviđačkih verzija koje su od početka sukoba pratile pokrete neprijateljskih trupa Spitfajer je imao prilikom evakuacije savezničkih snaga iz Denkerka. Za svega 10 nedelja borbe izgubljeno je 48 Spitfajera. Međutim, ovako visoki gubici nastali su kao posledica zastarele taktike koju su koristili britanski piloti, a ne zato što je avion bio loš.

Pred kraj Bitke za Britaniju iz nove fabrike počeli su da stižu Spitfajeri Mk IIa koji su još uvek bili naoružani sa 8 mitraljeza kalibra 7,7 mm ali su imali jači motor Merlin XII snage 1175 KS. Sredinom 1941. godine pojavila se verzija Mk IIb koja je bila naoružana sa dva topa kalibra 20 mm i četiri mitraljeza kalibra 7,7 mm.

U martu 1941. godine u naoružanje britanskih lovačkih eskadrila počeo je da se uvodi Spitfajer Mk V sa jačim motorom od 1440 KS. Varijanta "a" je bila naoružana sa 8 mitraljeza, varijanta "b" sa dva topa i četiri mitraljeza dok je varijanta "c" imala univerzalno krilo koje je moglo da primi različite kombinacije topova i mitraljeza (neke varijante ovog aviona bile su naoružane i sa četiri topa kalibra 20 mm). Mogao je da nosi podtrupni rezervoar za gorivo i jednu bombu od 225 kg ispod trupa ili dve od 112 kg ispod krila. Mk V je sa 6.479 proizvedenih primerka ubedljivo najbrojnija verzija ovog aviona.

Druga najrasprostranjenija verzija ovog aviona bio je Mk IX koji je razvijen kako bi se uspostavila ravnoteža u vazduhu koja je bila poljuljana uvođenjen u borbu novog nemačkog lovca Fw-190. Mk IX je dostizao maksimalnu brzinu od 658 km/h i bio je naoružan sa dva topa i četiri mitraljeza.

Jedna od poslednjih verzija ovog aviona koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu bio je Mk XVI sa motorom Merlin 266 od 1720 KS. Pojavio se u drugoj polovini 1944. godine a do kraja rata njime je bilo naoružano 15 lovačkih grupa.

Krajem rata u RAF-u je Spitfajerima bilo naoružano 68 lovačkih grupa, 16 na Dalekom istoku, a ostale u Evropi. Nakon rata izrađeno je još 300 komada Spitfajera Mk XVIII koji je bio poslednja lovačka verzija ovog aviona. Poslednja proizvedena verzija Spitfajera uopšte bio je Mk 24.

Spitfajer Mk V u naoružanju RV NOV[uredi - уреди]

Supermarin Spitfajer u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva u Beogradu

Na aerodromu Benin kraj Bengazija u Libiji 22. aprila 1944. godine formirana je 1. vazduhoplovna eskadrila NOVJ. Komandir 1. vazduhoplovne eskadrile bio je major Mileta Protić. Obuka je izvođena na školskim avionima Harvard i na lovcu bombarderu Hoker hariken. Po završenoj obuci kompletna eskadrila je krajem jula iste godine prebazirana na aerodrom Kana u Italiji i uključena u sastav 281. lovačke grupe BAF-a (BAF - Balkan Air Force). U štabu BAF-a bio je postavljen jugoslovenski oficir za vezu čiji glavni zadatak je bio da koordinira aktivnosti NOVJ sa BAF-om. 1. vazduhoplovna eskadrila bila je naoružana sa 16 aviona Spitfajer Mk V.

Početkom 1945. godine 1. vazduhoplovna eskadrila je zajedno sa 2. vazduhoplovnom eskadrilom prebazirana na aerodrom na ostrvu Vis, a osim ovog aerodroma dejstvovale su i sa ratnih aerodroma Zemunik i Škabrnje kod Zadra. U borbenim dejstvima protiv nemačkih jedinica koje su se povlačile ka zapadu eskadrila je dala značajan doprinos uništivši veliki broj neprijateljskih ciljeva na zemlji. Do kraja rata gubici 1. vazduhoplovne eskadrile iznosili su 8 Spitfajera i 7 poginulih pilota. U borbenim dejstvima poginuo je i komandir eskadrile major Mileta Protić.

Karakteristike (Mk V)[uredi - уреди]

  • Naoružanje: dva topa od 20 mm i četiri mitraljeza 7,7 mm; jedna bomba od 225 kg ispod trupa ili dve od 112 kg ispod krila

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi - уреди]

Supermarin Spitfajer u letu

Literatura[uredi - уреди]

  1. Đ. Čestogradov; Restauracija aviona Spitfajer - Iz zbirke Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva, Let 3/2004. Beograd, 2004.

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]