Jomkipurski rat

Izvor: Wikipedia
Jomkipurski rat
Segment Izraelsko-arapskog konflikta
Yom Kippur War map-sr.svg
Datum 6. - 26. oktobar 1973.
Lokacija Sinajsko poluostrvo, Golanska visoravan i ostale regije oko Izraela
Rezultat Prekid vatre
Zaraćene strane
Flag of Israel.svg
Izrael
Flag of Egypt (1972-1984).svg
Egipat
Flag of Syria.svg
Sirija
Flag of Iraq (1963-1991); Flag of Syria (1963-1972).svg
Irak
Komandanti i vođe
Moše Dajan,
David Elazar,
Arijel Šaron
Saad El Šazli,
Hosni Mubarak,
Anvar Sadat
Snage
415.000 vojnika 420.000
Žrtve i gubici
2.600 mrtvih,
1.000 tenkova
102 aviona
8.000-15.000 mrtvih,
2.250 tenkova
432 aviona

Jomkipurski rat (poznat još i kao Ramazanski rat ili Oktobarski rat) se vodio između Izraela i koalicije arapskih zemalja pod vođstvom Egipta i Sirije između 6. i 26. oktobra 1973. Rat je počeo na dan jevrejskog praznika Jom Kipur iznenadnim napadom Egipćana i Sirijaca. Napali su Sinaj i Golansku visoravan, koje je Izrael zauzeo 1967.

Pozadina[uredi - уреди]

U septembru 1970. godine arapski svet su uzdrmala dva događaja - međuarapski rat u Jordanu i iznenadna smrt egipatskog predsednika Nasera. Naserovom smrću završena je jedna era u bliskoistočnim odnosima te decenija i po praktičnog panarabizma. Na čelo Egipta došao je dotadašnji potpredsednik Anvar al Sadat, takođe vojni oficir i istaknuti član vojnog režima. Sadat je ublažio Naserov beskompromisni stav prema Izraelu i bio je spreman pristati na dogovor sa Izraelcima u zamenu za teritorije izgubljene u ratu 1967. godine. Ali, Izrael je odbio Sadatovu inicijativu kao i Rezoluciju 242 Ujedinjenih nacija kojom je UN od Izraela zatražio povrat ratom osvojenog teritorija.

Paralelno sa diplomatskim pokušajima arapske države su pripremale i vojno rešenje. Uz materijalnu podršku Sovjetskog Saveza i finansijsku pomoć Saudijske Arabije i Kuvajta, Egipat i Sirija su obnavljali sopstvene vojne efektive stradale u Šestodnevnom ratu i tokom Rata iscrpljivanja. U leto 1972. Sadat je zatražio od sovjetskih vojnih savetnika napuštanje Egipta, ostavljajući tako sebi veći manevarski prostor za dalje poteze. U oktobru 1972. Sadat je okupio Glavni štab i zatražio stvaranje plana ograničenog vojnog napada na Izrael. Pokušaj ministra odbrane Sadeka da spreči rat tvrdnjom da Egipat još uvek nije sposoban vojno parirati Izraelu rezultovao je njegovom smenom. Do proleća 1973. u glavnim štabovimA dveju arapskih vojski bio je razrađen plan napada na Izrael prozvan "Operacija Badr".

U Izraelu je nakon uverljivog ratnog trijumfa 1967. godine vladalo uverenje da je zemlja trajno sigurna od arapskog napada. Izraelska vojna moć, politička razjedinjenost arapskog sveta i tri novostečene prirodne sigurnosne prepreke - Suecki kanal, reka Jordan i Golanska visoravan - podržavale su izraelsku samouverenost zbog koje je odbijan bilo koji pokušaj razmene teritorija za mir. Za razliku od Egipta i Sirije, Jordan i Liban su smatrani mnogo manjom pretnjom izraelskoj nacionalnoj sigurnosti. U njima Tel Aviv nije video pretnju. Egipat je za gomilanje trupa u području Sueckog kanala iskoristio unapred najavljenu redovnu godišnju vojnu vežbu. Uprkos pokretima egipatskih i sirijskih jedinica uzduž granice u leto 1973. kao i nizu drugih indicija, u izraelskom vođstvu i u obaveštajnim krugovima procenjeno je da neće doći do novog rata, odnosno da će eventualni napad arapskih vojski biti uspešno odbijen u početnoj fazi.

Arapski napad[uredi - уреди]

Napad arapskih zemalja počeo je u poslepodnevnim satima 6. oktobra 1973. na najveći jevrejski praznik Jom Kipur. Napad je počeo u srazmerno neuobičajeno doba dana jer su planeri arapskih vojski znali da Izrael nakon što padne mrak neće moći izvesti veći protivudar svojim vazduhoplovstvom. Egipatska vojska, potpomognuta manjim jedinicama iz Maroka, Tunisa i Sudana, uspešno je izvela prelazak Sueckog kanala, a peščane zidove Bar-Lev linije Egipćani su razmerno lako probili snažnim vatrogasnim šmrkovima. Na severu je sirijska vojska uz pojačanja jedne iračke divizije i dve brigade iz Saudijske Arabije napala područje Golanske visoravni i skoro dosegnula granice od pre rata 1967., dok Jordan nije učestvovao u napadu. Znajući da Izrael veliki deo svoje vojne moći duguje snažnom vazduhoplovstvu, PVO arapskih zemalja su bile razmeštene blizu bojišta, čime je paralizovano izraelsko vazduhoplovstvo i stvoren kišobran jedinicama u napredovanju. Prvi pokušaj protivudara izraelskoih oklopnih jedinica bio je razbijen zahvaljujući lakom protivoklopnom oružju kojim je bila naoružana egipatska pešadija. U Izraelu je nakon prvih vesti sa bojišta zavladao šok.

Nakon početnog egipatskog uspeha, odlukom predsednika Sadata napredovanje je zaustavljeno na uskoj teritoriji uz duž Sueckog kanala, tako da nije iskorišćena početna inicijativa. Razlozi stopiranja egipatskih tenkova umesto nastavka napredovanja preko Sueckog kanala prema Izraelu predmet su kontroverzi, ali smatra se da je najvažniji razlozi bili: ograničen domet egipatskog protiv vazdušnog oružja izvan čije zaštite bi egipatski oklopne jedinice postale laka meta izraelskih aviona i telefonska komunikacija između Sadata i američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera. Događajima na ratištu u svakom je slučaju kumovala i loša koordinacija između sirijskog i egipatskog vrhovnog zapovedništva, što je imalo za posledicu konsolidaciju izraelskih redova. Sa početkom borbi aktivirana su blokovska savezništva - Sovjetski Savez je počeo vazdušnim putem slati ratni materijal Kairu i Damasku, nakon čega su Sjedinjene Američke Države počele slati pomoć u ratnom materijalu Izraelu.

Oko 48 sati nakon početka borbi mobilisano je više od polovine izraelskih vojnih potencijala, a za četiri do pet dana provedena je potpuna mobilizacija, čime su stvoreni uslovi za početak protivnapada. Izraelskoj ofenzivi pogodovalo je egipatsko mirovanje na Sinajskom bojištu pa je veći deo snaga neometano mogao biti koncentrisan na golanskom bojištu prema Siriji. Do 14. oktobra izraelske jedinice su na severu vratile pod svoju kontrolu teritoriju zauzetu prethodnih dana i prodrle dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, čime je Sirija izbačena iz rata.

Okretanje ratne sreće[uredi - уреди]

Nakon pobede na severnom bojištu, izraelska komanda pregrupisala je svoje jedinice šaljući ih na sinajsko bojište. U noći 15. oktobra izraelske oklopne jedinice, kojima je zapovedao proslavljeni Arijel Šaron, iskoristile su slabo branjeni prostor između egipatske 2. i 3. armije na području Gorkih jezera na Sinajskom poluostrvu i ušle duboko u teritoriju koji su držali Egipćani. Došli su do Sueckog kanala i prešli ga. Nakon stvaranja mostobrana na zapadnoj obali kanala, Izraelci su napredovali egipatskom stranom obale prema gradu Suezu, pa su 21. oktobra okružili celu egipatsku 3. armiju. Izraelskim snagama je time bio otvoren put do Kaira. Egipatska vojska našla se u teškoj poziciji, suočena sa mogućnošću katastrofalnog poraza i gubitka cele armije na Sinajskom poluostrvu. U takvoj situaciji je američki državni sekretar Kisindžer otputovao u Moskvu, gde je sa sovjetskim liderom Brežnjevom dogovorio prekid vatre. No, primirje je bilo prekinuto a Izrael je nastavio stezati obruč oko egipatske armije. Sovjetski Savez je Sadatu obećao da će 3. armija biti sačuvana i zapretio da će u slučaju nastavka izraelskog napada poslati u Egipat svoje vazdušno-desantne jedinice. Moskva je Sjedinjenim Američkim Državama predložila zajedničku američko-sovjetsku vojnu akciju u regiji, što u Vašingtonu nije primljeno sa odobravanjem. Nikson je u telefonskom razgovoru pokušavao odgovoriti Brežnjeva od vojnog angažmana a istovremeno je stavio američke nuklearne snage u stanje pripravnosti, na šta su Sovjeti odustali od insistiranja na zajedničkom vojnom angažmanu. Konfrontacija Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza oko Jomkipurskog rata bila je najveći sukob supersila nakon završetka Kubanske krize.

Na kraju, 25. oktobra 1973. Izrael i Egipat prihvatili su prekid vatre, a početkom januara su dve strane potpisale sporazum kojim je predviđeno izraelsko povlačenje sa Sinajskog poluostrva i dolazak snaga UN na njihovo mesto. Sledio je sporazum Izraela i Sirije potpisan u junu 1974 i njime je regulisao izraelsko povlačenje sa novoosovjenog dela Golanske visoravni na liniju razdvajanja iz 1967. godine.

Posledice[uredi - уреди]

Rat 1973. godine imao je velike unutrašnjopolitičke reperkusije u regionu. Nakon što je istražna komisija u Izraelu ustanovilo niz propusta u pripremanju i vođenju rata,Golda Meir i njena vlada su u aprilu 1974. bili prisiljeni podneti ostavku. Egipat je nakon potpisivanja Kempdejvidskog sporazuma od vodeće arapske zemlje postao izopštenik arapskog sveta pa je izbačen iz Arapske lige koja je preselila svoj generalštab iz Kaira u Tunis. Među islamskim radikalima u Egiptu Sadatovo je približavanje Izraelu bilo ocenjeno kao čin nacionalne izdaje što je poslužilo kao povod za atentat egipatskih vojnika na Sadata 6. oktobra 1981, na osmu godišnjicu početka Jomkipurskog rata.

Naoružanje[uredi - уреди]

Arapske armije su imale većinsko oružje sovjetske proizvodnje, dok je izraelsko bilo zapadnog porekla. Arapski tenkovi T-62 su imali sistem za noćno gledanje, što izraelski tenkovi nisu imali.

Type Arapske vojske Izrael
Tenkovi T-54 i T-55, T-62, T-34 i PT-76 Šerman, Paton, Centurion, AMX, i oko 200 zaplenjenih T-54, T-55 i PT-76
Avioni MiG-21, MiG-19, MiG-17, Su-7 B, Tu-16, Il-28, Il-18, Il-14, An-12 A-4 Nebeski soko, -{F-4}- fantom -{II}-, Miraž III, Mister IV, IAI Nešer, Votur
Helikopteri Mi-6, Mi-8 Super Frelon, SN-53, S-58, AB-205, MD500 Branilac

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Hrvatskivojnik.jpg    Ova slika je sa stranica časopisa Hrvatski vojnik.
Wikipedia ima dozvolu za korištenje materijala s te stranice pod GFDL licencom, uz uvjet isticanja izvora.


Šablon:Infokutija vojni sukobovi Izrael-Arapi