Gladijator

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. Gladijator (razvrstavanje).
Žan-Leon Žerom, Pollice Verso (1872)

Gladijatori (latinski: gladiatōrēs) su bili borci u starom Rimu koji su se borili u areni protiv životinja i jedni protiv drugih. Termin „gladijator“ potiče od reči „gladijus“ (lat: gladius), kratkog rimskog mača za bodenje i sečenje.[1]

Gladijatorske borbe su u Rimu uvedene u prvoj polovini 3. veka pne. u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života senkama pokojnika. U prvoj zabeleženoj borbi 264. pne. borila su se samo tri para. Krajem 2. veka gladijatorske borbe su postale veoma popularne predstave koje su rimski carevi poklanjali svom narodu. Prvobitno su se izvodile u Forumu, a kasnije u amfiteatrima širom Rimskog carstva. Najpoznatiji amfiteatar je svakako rimski Koloseum[1].

Gladijatori su mogli da budu robovi ili ratni zarobljenici koji su bili obavezni da se bore, kriminalci koji su hteli da pobegnu od smrtne kazne, ili slobodni ljudi koji su hteli na taj način da zarade i da se izvuku iz siromaštva. Muškarci nisu bili jedini koji su se borili u areni. Borile su se i žene, koje su se obično prerušavale u legendarne Amazonke. Početkom 3. veka, car Septimije Sever je zabranio borbu žena[2][3].

Gladijatorske borbe su ukinute sa jačanjem hrišćanstva, na temelju zakona cara Konstantina Velikog iz 325. godine, ali su se i dalje sporadično održavale do oko 450. godine. Poslednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane su 1. januara 404. godine[1].

Poreklo i kratka istorija[uredi - уреди]

Poreklo gladijatorskih borbi leži u religioznoj tradiciji. Pretpostavlja se da ova tradicija ima preteče u starim kulturama Apeninskog poluostrva, najverovatnije etrurskoj, i da su to ustvari bila prinošenja ljudskih žrtava u čast ratnicima palim u borbi. Uglavnom su to bivala dva zarobljenika prisiljena da se bore na život i smrt na grobu palih heroja[1][4].

Rimski istoričar Tit Livije je zabeležio da su prve gladijatorske borbe održane 310. pne. u Kampaniji, i da su predstavljale slavljenje pobede Kampanijaca nad Samnitima. Prve rimske gladijatorske borbe su održane 246. pne.. Organizovali su ih Marko i Decimo Brut pred sam početak Punskih ratova, u čast svog oca, Junija Bruta. Bio je to skroman spektakl sa samo tri duela robova na stočnoj pijaci[4].

Postepeno su se gladijatorske borbe sve više pretvarale u javne spektakle. Konačan raskid sa religioznom pozadinom se desio 44. pne., nakon ubistva Julija Cezara[4]. Organizovanje gladijatorskih borbi postalo je način za pretendente na mesto magistrata da ugode građanstvu i postignu glasove. Međutim, kako se republika sve više približavala svom kolapsu, organizacija gladijatorskih borbi je sve više prelazila u ruke države, da bi konačno Oktavijan Avgust, prvi car Rimskog carstva, ozvaničio to potpuno preuzimanje organizacije gladijatorskih borbi od strane države[1]. Povod je bio Spartakov ustanak 73. pne.[5] kao i sprečavanje stvaranja privatnih vojski.

Oktavijan Avgust je regulisao organizaciju gladijatorskih borbi nizom proglasa: magistrati su bili obavezni da organizuju određen broj borbi u određenom periodu.

U drugoj polovini 1. veka, dinastija Flavijevaca je regulisala organizovanje gladijatorskih borbi nizom zakona. Od tada, osim u provincijama, borbe su bile isključivo u nadležnosti cara. U toku perioda postojanja Rimskog carstva, gladijatorske borbe su se pretvorile u omiljenu zabavu rimskih građana i jednu od osnovnih karakteristika rimske civilizacije[1].

Borbe su bile način da se potvrde i ojačaju veze između cara i njegovih podanika. Bile su znak pre svega njegove velikodušnosti. Takođe su bile prilika da se car pojavi u javnosti sa svim obeležjima moći. On je određivao ko će živeti a ko umreti u areni, dok je sedeo u svojoj posebnoj, raskošno ukrašenoj loži. Sve ovo je igralo značajnu ulogu u utvrđivanju njegovog autoriteta i popularnosti. S druge strane, ove borbe su kanalisale pozitivne emocije mase ka caru, i istovremeno ga na pravilan način oslobađale negativnih naboja i time smanjivale rizik od društvenih pobuna[1].

Mesto održavanja[uredi - уреди]

Koloseum, unutrašnjost

Tokom perioda Rimskog carstva, stvoreni su posebni prostori u kojima su se održavale gladijatorske borbe — amfiteatri. To su bili ovalne građevine koje su zamenile improvizovane prostore u forumima gde su se održavale borbe u doba Republike.

Prvi amfiteatar je izgradio magistrat Gaj Eskrabonije Kurije, sredinom 1. veka pne. Građevina je bila napravljena od drveta i sastojala se od dva poluovalna pokretna dela koja su se okretala nakon dramske predstave i menjala pozorišnu scenu za gladijatorsku arenu. Ideja je naišla na opšte odobravanje te je već 29. pne. za vreme Avgusta, sagrađen drugi, postojaniji amfiteatar koji je bio delimično od kamena.

Pošto je ovaj amfiteatar izgoreo u jednom požaru, Vespazijan, iz dinastije Flavijevaca, rešio je da napravi impresivno veliku i trajnu građevinu koja je danas u svetu poznata kao Rimski koloseum.

Koloseum u Rimu, spolja

Koloseum, kao i njegove kopije u provincijama, služio je prvenstveno za gladijatorske borbe. Obično su se prikazivale borbe između dva gladijatora, međutim, takođe su se ogranizovale borbe između dve grupe gladijatora koje su se često pretvarale u prave bitke sa potocima krvi. Ponekad, radi dizanja stepena uzbudljivosti, borcima su se stavljali povezi preko očiju.

Programi koji su se prikazivali u Koloseumu bili su veoma raznovrsni, maštoviti i nadasve surovi. Ujutro bi se organizovali spektakli u kojima bi učestvovale zveri — „venacio“ (lat: venatio) i „bestijari“ (lat: bestiarii). Potom bi dolazio na red „noksi“ (lat: noxii) — izlazili bi osuđenici (lat: damnatio ) na smrt u areni. Bili bi ili spaljeni (lat: comburere), ili razapeti na krst (lat: cruce suffregeri), ili pogubljeni mačem (lat: damnati ad gladium), ili bi bili prepušteni na milost i nemilost nekoj divljoj zveri (lat: damnati ad bestius)[6].

U podne bi izlazili u arenu „gladijatori meridijani“ (lat: gladiatores meridiani) - to jest kriminalci, neobučeni u borbi i osuđeni da se bore na smrt jedni sa drugima, neki goloruki, neki s oružjem, ali na kraju bi svi bili pogubljeni[6].

Popodnevni časovi su bili rezervisani za borbe profesionalnih gladijatora, koji nisu uvek bili muškarci. Postojale su i žene gladijatori — gladijatorke. Borbe između žena su bile predstavljane kao poseban i izuzetan događaj, jer su bile retke. Međutim, oko 200. godine Septimije Sever je zabranio ženama pristup u gladijatorsku arenu[1].

Naumahije[uredi - уреди]

Glavni članak: Naumahija
Stari duborez koji prikazuje naumahiju u amfiteatru.

Naumahije su bile pomorske borbe gladijatora u kojima su oni simulirali pomorske bitke. Prve ovakve borbe su bile za vreme Julija Cezara u iskopanom bazenu pored reke Tibar 46. godine pne. u proslavi njegovog četvorostrukog trijumfa. Bazen je bio dovoljno velik da u njega stanu bireme, trireme i kvadrireme. Oktavijan Avgust je 2. godine pne. u čast otvaranja hrama Marsa Ultora dao da se izgradi novi bazen. Klaudije je naredio da se naumahija izvede u jezeru Fučino u čast završetka radova na sistemu za navodnjavanje.[7]

Neron je premestio održavanje naumahija u amfiteatre. Prva takva borba je održana 57. godine u drvenom amfiteatru sagrađenom na Marsovom polju. Još jedna naumahija je održana 64. godine. Tit je godine 80, u čast otvaranja Koloseuma održao dva naumahije, jednu u Avgustovom bazenu, a drugu u novom amfiteatru.

Za razliku od običnih gladijatorskih borbi koje su predstavljale pojedinačne okršaje, u naumahijama je učestvovalo mnogo više boraca.

Oružje[uredi - уреди]

Šlem Tračanina

U početku se koristilo isto oružje koje se koristilo u vojne svrhe, da bi polako počelo da se menja u cilju isticanja veštine onih koji ih koriste. S tim u vezi, mnogobrojni su trozupci, laka koplja, bodeži i kratki mačevi, bilo da su ravni (gladijusi) ili da su zakrivljeni (sike). Nije se koristilo dugo i teško koplje „pilum“ (lat: pilum), tipično za rimske legionare.

Što se tiče odbrane, štitnici za pojedine delove tela su bili jednostavniji nego vojnički. Štitovi su bili manji a oklopi se nisu koristili. Carski gladijatori, međutim, imali su bolje zaštićene noge i ruke, da se borba ne bi prekidala zbog ranjenih ekstremiteta ili glave[1].

Šlemovi koji su se koristili u areni su bili glomazniji, zatvoreniji i teži od onih koji su se koristili u pravim bitkama, što je sve imalo svoju funkciju. Mogli su da se nose na glavi kraće vreme (duže nije ni bilo potrebno kao što je potrebno jednom vojniku), pa su zato vršili i psihološki efekat jer su bili bogato ukrašeni teškom ornamentikom koja je davala pompezniji i zastrašujući izgled onom ko ga je nosio. S obzirom da su se gladijatori koji su se borili obično poznavali između sebe, u presudnom trenutku bilo je lakše ubiti anonimusa koji krije lice iza maske-šlema nego gledajući u lice nekoga poznatog, neretko čak i prijatelja[1].

Vrste gladijatora[uredi - уреди]

Pljoska sa motivima završnog momenta borbe između murmila koji pobeđuje treksa

Najveći broj gladijatora bili su ratni zarobljenici, robovi ili kriminalci osuđeni da se bore u areni - damnati ad ludos (lat: damnati ad ludos). Hrišćani ili kriminalci osuđeni da umru u areni nazivali su se damnati ad mortem (lat: damnati ad mortem)[5].

Slobodni ljudi koji su izabrali da se bave ovim poslom su se nazivali auktorati (lat: auctorati), i do kraja Republike, činili su polovinu ukupnog broja gladijatora.

U prvo vreme, ratni zarobljenici su prisiljavani da se bore u svojoj odeći, sa svojim oružjem i da koriste svoj specifičan način borbe, te su prema tome i počeli da dobijaju imena. Samniti su bili rimski prototip profesionalnih gladijatora, i isprva je bila prihvaćena samnićanska oprema i oružje kao tipično gladijatorska. Druge dve vrste gladijatora takođe su dobile ime po poraženim plemenima — Gali i Tračani[5].

Već u doba Avgusta, Samniti su postali rimski saveznici, tako da je taj tip gladijatora nestao.

  • Murmilo (lat: Murmillo) je bila kombinacija Samnita i Gala. Nosio je šlem u obliku riblje glave[8], i štitnik na desnoj ruci i levoj nozi. Od oružja, koristio je kratki mač - gladijus, jedan mali ovalni štit, i drugi, veliki i četvrtasti (šp. scutum)[1]. Obično se borio protiv treksa ili Tračanina, jedinog originalnog tipa gladijatora iz doba Republike koji je opstao.
Rukohvat bodeža izrezbaren u slonovači u obliku gladijatora sekutora
  • Sekutor (lat: Secutor), što na latinskom znači „progonitelj“, koji je prema Isidoru Seviljskom dobio to ime jer je „progonio“ svog protivnika, retarijusa. Ovo je bila klasa u kojoj se borio car Komod[9]. Leva ruka mu je bila zaštićena nekom vrstom štitnika, i nosio je veliki četvrtast štit i ovalan i gladak šlem[10] kako bi mreža njegovog protivnika, retarijusa, lakše skliznula. Od oružja, koristio je mač koji je bio duži i praviji od gladijusa. Ponekad je koristio i trozubac i bodež.
  • Retario (lat: Retario) se obično borio protiv sekutora. Od oružja, koristio je trozubac i mrežu, i bio zaštićen samo štitnikom na levom ramenu. Ponekad, retario se borio i protiv murmila.
Borba između sekutora i retarijusa. Retarijus je na zemlji, a na šlajfni između dva prikaza stoji natpis IMPROBUM, što znači, manje više faul,nedozvoljeni udarac. U donjem prikazu se vidi samo sekutor.
  • Treks (lat: Traex) ili Tračanin, je jedina vrsta gladijatora koja je preživela promene od doba Republike kada su se gladijatori razlikovali po imenima plemena koja su bila rimski neprijatelji. Obično se borio protiv murmila. Koristio je štit koji je bio manji od murmilovog (lat: parmula), tako da je imao duže štitnike na nogama. Napadao je kratkim mačem koji se zvao sika (lat: sica). Na glavi je nosio šlem[11] sa krestom i vizirom. Zanimljivo je bilo i to što je treks nosio štit u desnoj ruci a mač u levoj, i u toj njegovoj "levorukosti" je bila njegova prednost, jer je sigurno bilo veoma nezgodno napadati levorukog borca[12].

Osim ovih najzastupljenijih, postojali su i drugi, neki čak veoma egzotični tipovi. Esedari (lat: essedarii), koji su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i koje je verovatno uveo Julije Cezar nakon invazije na Britanska ostrva, ekvites (lat: equites), koji su ulazili u arenu na konjima, velites (lat: velites) čije je koplje bilo vezano za njegovu ruku tako da je mogao da ga povrati kad bi ga bacio, lakeari (lat: laquearii) koji su koristili laso, sagitari (lat: sagittarii), koji su koristili luk i strelu, dimakeri (lat: dimachaeri), koji su se borili sa dva mača, i mnogi drugi. Među bizarnijima se može navesti andabate (lat: andabatae), kome je šlem bukvalno padao na oči tako da je u stvari pipajući okolo tražio neprijatelja[5].

Veoma je bilo bitno da se spoje dva tipa koja su približno iste snage. Prednost jednog u oružju, morala je biti nadoknađena nekom drugom prednošću kod drugog, na primer, snagom. Nije postojala nikakva čast u pobeđivanju slabijeg neprijatelja. Na primer, u paru murmilo vs. retario, retario je bio lakše naoružan ali veoma pokretljiv, dok je murmilo bio teže naoružan, ali zato tromiji zbog teškog oklopa i naoružanja. Različitost između protivnika u naoružanju, načinu borbe, pokretljivosti, itd. bilo je ono što je publiku toliko privlačilo. Isto naoružani borci retko kad bi postajali protivnici u areni[5].

Gladijatorke[uredi - уреди]

Glavni članak: Gladijatorke

Iako je to bila retka pojava, postojale su i gladijatorke, za šta postoje dokazi kako u arheologiji, tako i u književnosti. Sve do 3. veka žene su se borile prerušene u legendarne Amazonke[1], kada ih je zabranio Septimije Sever[13].

Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I[14]. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat: essediarius)[15] (gladijator koji se bori iz dvokolice u keltskom stilu)[16].

Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je mperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka[17]. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale.

Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Većina modernih naučnika smatraju pojavu gladijatorki novinom s obzirom da se jeste pisalo o njima, a činjenica da ih antički istoričari često spominju ukazuje da su gladijatorke bile mnogo rasprostranjenije nego što to direktni dokazi ukazuju"[18].

Dion Kasije (62.3.1) pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni.

Mark Vesli, istoričar, kaže da gladijatorske škole verovatno nisu bile najpogonija mesta za obuku žena i da su njih verovatno podučavali privatni tutori u školi za mlade (lat: collegia iuvenum). Te škole su služile takođe i za obuku uglednih muškaraca starijih od 14 godina u borilačkim veštinama. Vesli je našao tri reference u kojima se pominje da je bilo žena u tim školama.

Životinje u areni[uredi - уреди]

Bronzani medaljon koji predstavlja borbu između gladijatora i zveri

Između dva punska rata, počele su da se dovoze divlje životinje iz Severne Afrike u Rim, naročito divlje mačke — lavovi, leopardi, tigrovi, kao egzotične retkosti koje su se izlagale kao deo pobedničkih igara. Prema Titu Liviju, isprva su te životinje bile lovljene (186. pne.), da bi 169. pne. bile uključene po prvi put u cirkuske igre kada je 63 afrička pantera i 40 medveda i slonova ubijeno u areni. Uskoro su borbe sa životinjama i lov na životinje postali sastavni, mada ne obavezni deo gladijatorskih borbi[19].

Postojale su dve vrste spektakla sa životinjama — borbe i lov. Oni koji su se borili sa životinjama zvali su se „bestijari“ (lat: bestiarii), a oni koji su ih lovili zvali su se „venatores“ (lat: venatores).

Bestijari su bili obično kriminalci ili ratni zarobljenici osuđeni da umru u areni, neobučeni borbi sa zverima i čiji je kraj bila sigurna smrt u raljama i kandžama njihovih protivnika. Kasnije je to bila tipična sudbina hrišćana. Seneka (Poslanice, LXX.20) i Simah nam pripovedaju slučajeve mnogih bestijara, koji su radije izvršili samoubistvo samo da se ne bi našli u areni oči u oči sa zverima. Seneka govori o germanskom zarobljeniku koji se zadavio sunđerom, a Simah (Pisma, II,46) govori o 29 Saksonaca koji su se međusobno poubijali kako bi izbegli strašnu smrt u areni[20]. Bestijari su takođe bili i osobe koje su se brinule o životinjama, izvodile ih u arenu i odvajale od žrtvi kako bi spektakl trajao što duže.

Venator se bori protiv medveda

Venatores su bili specijalno obučeni lovci na zveri, a spektakl lova u kom su učestvovali zvao se venationes (lat: venationes). U ovim spektaklima je ubijano na stotine životinja dnevno. Isprva su to bile egzotične i krvoločne životinje, kao što su lavovi, tigrovi, leopardi, medvedi, nosorozi, nilski konji hijene i dr. međutim, kako su te životinje postajale sve skuplje, onda su se uvodili i biljojedi, kao na primer, žirafe, divlji konji, bikovi, jeleni, divokoze, itd[21].

U Carskim povestima (lat: Historia Augusta), navodi se da je Filip Arabljanin 248. godine izveo u arenu 32 slona, 10 jelena, 10 tigrova, 60 lavova, 10 hijena, 1 nilskog konja, 10 žirafi, 10 divljih magaraca, 40 divljih konja i mnoge druge životinje[22].

Neke od životinja su potpuno iščezle iz svojih prirodnih staništa. Nilski konji su nestali iz Nubije, dok su slonovi iz severne Afrike izumrli. Više nema lavova koji se danas mogu videti na asirskim reljefima. U slavu Koloseuma, ubijeno je između pet i deset hiljada životinja; 11.000 je umrlo u areni povodom Trajanovog osvajanja Dakije. U doba Avgusta, u 26 venationesa ubijeno je 35.000 životinja[5].

Društveni položaj gladijatora[uredi - уреди]

Odnos Rimljana prema gladijatorima je bio ambivalentan. Na ovo zanimanje u rimskom društvu gledalo se manje više kao i na prostituciju, koja je isto kao i gladijatorstvo, u isto vreme i fascinirala i odbijala. S jedne strane, ratoborno društvo kao što je bilo rimsko, cenilo je gladijatore zbog srčanosti, ali u isto vreme ih je i omalovažavalo zbog niskosti i grubosti zanimanja. Neki gladijatori su, međutim, uspevali da steknu veliku slavu, a takođe postoje zapisi koji potvrđuju da su se tim zanimanjem bavili i pripadnici senatorskih i drugih uglednih rimskih porodica. Pouzdano se zna da je čak devet rimskih careva (između ostalih, Kaligula, Hadrijan i Komod) u nekom trenutku svog života bilo privučeno ovim pozivom[1].

Gladijator koji bi imao uspeha zarađivao bi između 3.000 i 15.000 sestercija, što je bilo pravo malo bogatstvo u odnosu na normalnu platu jednog gladijatora koja je iznosila između 1.000 i 2.000 sestercija[1]. Većina gladijatora su bili robovi koje su njihovi gospodari kupovali, iznajmljivali i prodavali po sopstvenom nahođenju.

U areni, više su se cenili kriminalci i slobodnjaci nego robovi i ratni zarobljenici, jer su se prvi borili srčanije i sa više volje s obzirom da su dobijali nešto zauzvrat — prvi slobodu, a drugi novac[1].

Obuka[uredi - уреди]

Hoplomakus protiv treksa

Svi gladijatori, da bi mogli da se bore u areni, morali su pretodno da prođu kroz obuku. Vežbali su pod budnim okom magistera (lat: magister), koji je u isto vreme vodio i školu i obuku. U toku obuke, gladijatori su koristili štitove od pruća i mačeve od drveta koji su se nazivali rudis (lat: rudis), i koji su bili duplo teži od mača koji se obično koristio u areni. Ovi mačevi su se predavali onim gladijatorima koji su uspešno došli do kraja gladijatorske karijere, kao nagrada za dobru službu i dozvola da otvore sopstvenu školu za gladijatore. U Rimu je bilo mnogo privatnih gladijatorskih škola u doba Republike, ali kad je nastupio period Carstva, država je sve te male škole absorbovala kao i pokroviteljstvo nad samim borbama[1].

Pri ulasku u školu, budući gladijator, koji se zvao novicijus (lat: novicius), polagao je zakletvu - sakramentum (lat: sacramentum) da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja. Dobrovoljci su takođe potpisivali i ugovor - auktoramentum (lat: auctoramentum) sa upravnikom gladijatora - lanistom (lat: lanista), kojim bi se određivalo koliko često treba da se bore, koje oružje treba da koriste, i koliko će zarađivati.

Na obuci, pretendenti na gladijatorski posao bi prolazili kroz fizički pregled koji je obavljao lekar i kojim bi se utvrđivalo da li je pretendent fizički sposoban da izdrži izuzetno napornu obuku, kao i to da li je estetski privlačan. Estetika borca je bila nerazdvojni deo gladijatorskih borbi pred publikom.

U Rimu su postojale četiri škole: ludus magnus (lat: ludus magnus), ludus dakus (lat: ludus dacus), ludus galikus (lat: ludus gallicus) i ludus matutinus (lat: ludus matutinus). Ova poslednja je obučavala gladijatore borbi sa zverima.

Škole su imale barake sa malim sobama za gladijatore i ogromne terene za vežbanje. Neke su imale i mesta za gledaoce za one koji su želeli da posmatraju treninge. Treninge su vodili posebni treneri koji su se zvali doktori (lat: ludus doctores), a koji su često i sami nekad bili gladijatori.

Vežbalo se udarajući o stubove (lat: ludus palus) od dva metra ukopane u zemlju. Rivalstvo među budućim gladijatorima se brzo pojavljivalo, i još brže se uspostavljala hijerarhija među njima, a na osnovu veštine u borbi koju su pokazivali na obuci.

Jedan dan u areni[uredi - уреди]

Koloseum u predvečerje

Danu borbe bi prethodila reklamna kampanja koja je obično trajala nekoliko dana ranije. Objavljivali bi se detalji borbi — mesto, datum, sat, ime pokrovitelja, koliko parova će se boriti i dr. Noć uoči spektakla, organizovala bi se gozba na kojoj su, pored samih gladijatora, mogli da učestvuju i gledaoci. To bi bila prilika za bolje upoznavanje boraca, odmeravanje snaga i naravno za postavljanje opklada.

U areni bi gladijatori prvo defilovali u odeći boje zlata i purpura pred publikom, a za njima bi išli robovi koji su im nosili oružje. Zatim bi se zaustavili ispred lože pokrovitelja borbi ili cara i pozdravili bi ga i odali mu počast.

Prvo bi dolazilo do lake borbe bez krvi, koja je služila kao zagrevanje. Ta borba se nazivala lusori (lat: lusorii). Potom bi se birali parovi koji će se boriti i vršio se pregled oružja koje će se upotrebiti.

Zvuk trube bi označio početak prve borbe. Borci bi izlazili u arenu i odmeravali bi se, dok bi publika frenetički toliko vikala da bi ponekad zaglušila i samu ratnu muziku kojom bi se podizala tenzija i neizvesnost. Muzikom su se takođe obeležavali svi bitni dramski momenti kao na primer, promena napada, momenat iščekivanja presude magistera koji je sudio, ili momenat pre nego što će car ili pokrovitelj — koji se zvao editor (lat: editor) — izreći konačnu presudu o životu pobeđenog gladijatora.

Ako bi presuda bila „smrt“, pobednik bi, nakon izvršenja presude, obilazio jedan krug pod ovacijama publike, a mrtvo telo pobeđenog bi prvo pomoćnik obučen kao Merkur gurao usijanim gvožđem, a potom bi ga drugi, koji bi predstavljao Karonta, udarao maljem više puta kako bi se osigurali da je ovaj stvarno mrtav. Potom bi se telo odvuklo iz arene, a pesak bi bio zaravnjen kako bi se sakrila krv i pripremio teren za sledeću borbu[1].

Uzvici u areni[uredi - уреди]

Kao i danas na stadionima gde se održavaju razni sportski događaji, i u amfiteatrima su gledaoci imali određene ustaljene uzvike koje su uzvikivali u glas kad je trebalo da se odluči o sudbini boraca. Takođe su postojali i uobičajeni uzvici koje su koristili sami gladijatori kako bi odali počast vlastima. Svaki od ovih uzvika je označavao jedan od ključnih momenata u areni.[1].

  • Uri, vinciri, verberari, ferroque necariBiti spaljen, vezan, udaran i umreti od čelika. Ovo je zakletva kojom kandidat za gladijatora izjavljuje da prihvata bez pogovora svaku sudbinu koja može da ga zadesi u areni. Ova zakletva je ovom poslu (koji se smatrao nedoličnim), davala određeni nivo ratničke časnosti. Bila je deo opšte zakletve koju su pretendenti na mesto gladijatora polagali pred magistratima, i koja se zvala sakramentum gladijatorum (lat: sacramentum gladiatorum)[1].
  • Ave Caesar, morituri te salutantAve Cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti. Ova rečenica je prvi i čini se jedini put upotrebljena tokom naumahije koju je organizovao Klaudije, a zabeležio ju je Gaj Svetonije Trankvil u svom delu „Dvanaest rimskih careva“.
  • Habet, hoc habetGotov je, gotov je!. Ovo je uzvikivala publika u trenutku kada bi jedan borac pokleknuo u borbi, što bi u tom momentu označavalo vrhunac spektakla. Od ovog momenta, sudbina gubitnika bi bila u rukama pokrovitelja borbi. Ako bi podigao palac na gore, značilo bi da mu oprašta život. Ako bi palcem pokazao na dole, to bi značilo da mora biti ubijen[1].
  • Mitte!Pusti ga! Pobeđeni bi mogao da moli za milost tako što bi se pokrio mačem i podigao levu ruku. Ukoliko se časno borio, publika bi ga podržala ovim uzvikom, držeći palac visoko i uspravno. Konačnu reč bi imao car ili pokrovitelj borbi, i pobednik bi ostavljao u životu pobeđenog ako bi car podigao palac na gore[1].
  • Iugula!Ubij ga! Ponekad je publika zahtevala smrt pobeđenog i to bi radila ovim uzvikom i pokazujući palcem na dole (pollice verso) ili ka svojim grudima (pollice vertere). Car ili organizator borbi bi udovoljio masi time što bi ponovio isti taj pokret, osudivši tako gubitnika na smrt, od kojeg se očekivalo da mirno prihvati svoju sudbinu[1].

Kraj gladijatorskih borbi[uredi - уреди]

Borba tračanina i murmila u današnje vreme

Gladijatorske borbe su se održavale sve do 3. veka. Bilo je to zlatno doba gladijatorske veštine. Međutim, sve veći uticaj nadolazećeg i sve jačeg hrišćanstva je prouzrokovalo dekadenciju borbi u areni. Konstantin Veliki je počeo polako sa povlačenjem pomoći ovom spektaklu.[1] Godine 326. zabranio je pogubljenje zatvorenika u areni sa životinjama, velikim delom što je bio prohrišćanski orijentisan, a veliki broj hrišćana je završio život upravo u areni, rastrgnut od zveri.

Konstantinovi naslednici su sledili njegov primer u sve većoj meri, kako je hrišćanstvo jačalo. Borbe gladijatora su nestale krajem 4. veka, a početkom 5. veka, godine 404. Honorije je zabranio ove borbe zauvek, koje su tako nestale zajedno sa državnim ustrojstvom koje ih je podržavalo[1].

Gladijatori u popularnoj kulturi[uredi - уреди]

Filmovi i televizija[uredi - уреди]

Iz razumljivih razloga gladijatori su bili česta tema u mnogim istorijskim filmovima i televizijskim serijama. Među ovima su filmovi:

Televizijske serije:

Video igre[uredi - уреди]

Poznate video igre čije su teme vezane za gladijatore su:

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.00 1.01 1.02 1.03 1.04 1.05 1.06 1.07 1.08 1.09 1.10 1.11 1.12 1.13 1.14 1.15 1.16 1.17 1.18 1.19 1.20 1.21 1.22 1.23 Elliot, J. Gladiadores: La muerte como espectáculo. Historia y Vida.Nº452, str. 64-73
  2. Tacit. Anali 15.32.3
  3. Steven Murray.Female Gladiators of the Ancient Roman World.Journal of Combative Sport, juli 2003. Datum pristupa:11. juli 2007
  4. 4.0 4.1 4.2 Classics Technology Center:Roman Gladiator:History & Origin
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 5.4 5.5 Gladijatori
  6. 6.0 6.1 Gladijatori i arena
  7. [http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/secondary/SMIGRA*/Naumachia.html William Smith - A Dictionary of Greek and Roman Antiquities, John Murray, London, 1875.]
  8. Murmilov šlem
  9. Gladijatori:Sekutor
  10. Sekutorov šlem
  11. Treksov šlem
  12. Gladijator:Treks
  13. Gladijatori. Rimska enciklopedija onlajn
  14. Tacit: Anali. Knjiga 15.32.3
  15. Petronije: Satirikon.
  16. Ovo se verovatno odnosilo na Budiku, varvarsku kraljicu sa Britanskih ostrva, koja se borila iz keltskih kočija. U doba kad je Petronije napisao ovaj deo Satirikona, gladijatorske borbe su se uglavnom tako povezivale sa varvarima i mitologijom.
  17. Projekat Gutenberg:Svetonije:Dvanaest rimskih careva
  18. Zoll, A. (2002) P.27. Gladiatrix: The true story of history’s unknown woman warrior. New York: Berkley Publishing Group
  19. Gladijatori:Životinje
  20. Gladijator:Bestijarijus
  21. Venatores
  22. Venationes