Historia Augusta

Izvor: Wikipedia

Carske povesti (lat: Historia Augusta) je naziv za zbirku biografija rimskih careva, pisanu na latinskom jeziku, od Hadrijana (117—138) do Karina (283—285) i Numerijana (283—284).

Historia Augusta je od samog početka predstavljala kontroverzno delo za moderne istoričare i nije vrednovana kao naročito verodostojno delo. Kao autori biografija potpisana su šestorica ličnosti o kojima ništa ne znamo: Elije Spartijan, Julije Kapitolin, Vulkacije Galikan, Elije Lampridije, Trebelije Polion i Flavije Vopisk Sirakužanin. Prva četvorica su u biografijama iz zbirke zabeležila da su sastavili još biografskih spisa. Autori su neke od biografija posvetili Dioklecijanu (284.-305.), Konstantinu I (306.-337.) i raznim velikodostojnicima koji su nam inače nepoznati. Carske povesti predstavljaju jedini kontinuirani izvor koji obuhvata period 2. i 3. veka. Ipak, zbirci nedostaju biografije Filipa Arapina, Trajana Decija, Trebonijana Gala, Emilijana i deo Valerijanove biografije tj deo koji se bavi periodom od 244. do 259. godine. Autori se pored toga pozivaju na čitav niz istoričara od kojih su nam samo trojica poznati (Herodijan, Marije Maksim i Deksip) i citiraju brojne dokumente (pisma, senatske odluke, natpise...). Citati su naročito brojni u životopisima opskurnih vladara, ali nema ni jednog u slučaju biografija Hadrijana, Antonina Pija, Marka Aurelija i Septimija Severa. Pominju se i nepostojeće legije, iskonstruisani rodoslovi (npr. poreklo Konstantina Velikog od Klaudija II Gotskog) i čitav niz trivijalnih anegdota. Vrhunac predstavlja podzbirka Tridesetorice tirana (Tyrani Triginita) odnosno tridesetorice uzurpatora koji su se pojavili u vreme "slabog" i "poročnog" cara Galijena (253.-268.). Da bi se popunio obrazac preuzet iz atinske istorije u Tridesetoricu tirana je uvršćeno ukupno trideset i dve ličnosti od kojih je samo dvadeset istorijski potvrđeno i u drugim izvorima (npr novac i natpisi). Međutim, i od tih dvadeset ima onih koji nikada nisu poneli carsku tituli, zatim tu su i žene i maloletnici koji nikada nisu vladali.

Od kraja 19. veka mnoga pitanja vezana za verodostojnost Carskih povesti su otvorena, a neka od njih još uvek nisu rešena na zadovoljavajući način (npr. jesu li biografije koje se smatraju za izgubljene uopšte i postojale !?). Herman Deso je 1887. utvrdio da su delovi biografije Septimija Severa pisani na osnovu spisa O carevima Aurelija Viktora (izdatog 361. god.), a delovi životopisa Marka Aurelija na osnovu Eutropijevog brevijara (objavljen 369. god.). Deso je unutrašnjom kritikom teksta zaključio da je u pitanju delo jednog anonimnog i neidentifikovanog autora koji je u stvari bio savremenik Teodosija I (379.-395.). Ser Ronald Sajm je 1971. takođe smestio vreme nastanka zbirke u vreme oko 395. godine, a po njegovom mišljenju autor je mogao biti neki "neiskreni gramatičar" koji se vremenom toliko zagrejao za svoj zadatak da je postao sve inventivniji i duhovitiji. Sajm je Carske povesti smestio u kategoriju pseudoistorijskih romana tipa Romana o Aleksandru.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]