Aurelije Viktor

Izvor: Wikipedia

Sekst Aurelije Viktor (lat. Sextus Aurelius Victor, rođ. oko 320.- umro 391?) bio je rimski senator, velikodostojnik i istoričar. U toku poslednjih godina vladavine Konstancija II, između 359. i 361. godine, Aurelije Viktor je objavio brevijar na latinskom O carevima (De caesaribus), zbirku carskih biografija od Avgusta do Konstancija II uklopljenih u koherentnu istoriju.

Viktorov život i karijera mogu se rekonstruisati jedino pomoću retkih autobiografskih osvrta u njegovom delu, kao i zahvaljujući jednom pomenu u Istoriji Amijana Marcelina. Amijan Marcelin i Aurelije Viktor bili su izgleda ne samo savremenici, već i poznanici. Aurelije Viktor je po sopstvenom priznanju rođen u rimskoj Africi na jednom seoskom imanju, verovatno u okolini Sirte. Otac mu je bio skromnog porekla i neobrazovan, ali dovoljno imućan da pošalje sina na školovanje u Sirtu ili Karaginu, a zatim u Rim. Sudeći po poznavanju događaja u Rimu između Konstantinove smrti 337. i trijumfa cara Konstancija 357. godine, izgleda da je Aurelije Viktor ovaj period proveo u Večnom gradu. U njegovom delu se sreću detalji vezani za fiskalna pitanja i planove za građevinsku rekonstrukciju Milana, Kartagine i Nikomedije. Na osnovu toga se zaključuje da je već tokom boravka u Rimu postao član jedne od carskih kancelarija, možda scrinium epistolarum koja je bila nadležna da šalje carske naredbe provincijskim sudijama i odgovara delegacijama lokalnih veća (kurija) i gradova. Posle Konstancijevog trijumfa, Aurelije Viktor postaje finansijski savetnik pretorijanskog prefekta Ilirika Anatolija, kome je u svom delu posvetio kratki panegirik. Izgleda da ga je Anatolije u Sirmijumu, u pauzi rata sa Sarmatima, predstavio caru svog učenog savetnika, a Konstancije je možda podstakao Aurelija Viktora da prione na istoriografski posao. Po Amijanu Marcelinu, u leto 361. godine, u vreme kada građanski rat sa Konstancijem još nije bio rešen, u Sirmijum (današnju Sremsku Mitrovicu) stigao je Julijan. Pretendent je proveo dva dana u Sirmiju gde je želeo da pridobije stanovnike grada igrama i organizuje sebi lojalnu administraciju. U Naisu (današnjem Nišu) Julijan je izgleda pročitao delo Aurelija Viktora i nakon toga odlučio je da ga postavi za konzularnog namesnika provincije Druge Panonije (Pannonia Secunda) i počastvuje ga podizanjem bronzane statue. Julijan je u brevijaru pročitao pohvalu Konstanciju i implicitnu kritiku svojih postupaka, ali je izgleda cenio ljude od integriteta. Pored toga, Viktor je bio dobar poznavalac prilika u okolini. Najzad, mesto prokonzularnog namesnika omogućilo je Viktoru i pored skromnog porekla da postane clarissimus tj član rimskog senata. Na poziciji provincijskog guvernera ostao je sve do 365. kada ga je smenio car Valentinijan I, poznat po svom podozrenju prema senatorima i učenim ljudima. O karijeri Aurelija Viktora znamo još samo jedan detalj. Izvesni Viktor je kao gradski prefekt Rima 388./9. postavio natpis na Trajanovom forumu kako bi se na službi zahvalio caru Teodosiju I. Po preovlađujućem mišljenju u današnjoj istoriografiji ovaj prefekt je identičan istoričaru Aureliju Viktoru. Ukoliko se prihvati ova konstrukcija, Aurelije Viktor je, u skladu sa tadašnjom praksom, mogao biti pre toga prokonzul svoje rodne Afrike. Vreme Viktorove smrti ostaje predmet nagađanja.

U sastavljanju svog dela Aurelije Viktor se izgleda koristio danas izgubljenim latinskim izvorom (pisanim pre 358.) koji je u naučnoj javnosti poznat kao Kaisergeschichte. Međutim, sem toga, po sopstvenim rečima, dosta je čitao i diskutovao o istorijskim temama sa drugim učenjacima. Viktor je, možda po uzoru na Salustija i Tacita, želeo da piše stilskim i moralizatorskim jezikom sa ambicijom da iznese sopstveni sud o ličnostima vladara, raznim događajima i čitavim klasama. Kao paganin i senator Viktor je uzroke opadanje rimske države tokom 3. i 4. veka video u kvarenju starih moralnih načela, u nepoštovanju vrednosti obrazovanja i kulture i u porastu uticaja vojnog faktora. Neotesanu vojničku rulju Viktor kritikuje na više mesta. Sa druge strane, nekritički je koristio svoj glavni izvor Kaisergeschichte, tako da usvaja veliki broj grešaka, a hronologiju je dodatno zamutio svojim retorskim stilom izlaganja. Viktor ponekad prećutkuje nepovoljne crte vladara kojima se naročito divio i njihove postupke koje nije odobravao (pominje Konstantinove verske reforme ali ne ulazi u suštinu preokreta koji je tada nastao), a posle pohvale Konstanciju II sledi i kraća kritika, verovatno dodata nakon careve smrti.

Delo Aurelija Viktora nikada nije postalo popularno, verovatno zbog teškog stila i moralizatorskih tendencija. Početkom 5. veka, anonimni kompilator ("Pseudo-Viktor") je izvukao izvode iz brevijara O carevima i svoje Epitome je zaokružio događajima do 395. godine. U istom periodu je brevijar Aurelija Viktora koristio i anonimni sastavljač Carskih povesti (Historia Augusta), ali je izgleda delo Aurelija Viktora tokom 5. veka palo u zaborav. Pseudo-Viktorove Epitome su pak poslužile kao izvor Vizantincu Jovanu Liđaninu u 6. veku i Langobardu Pavlu Đakonu u 8. veku. Do nas su stigla samo dva prepisa brevijara Aurelija Viktora i oba su nastala u 15. veku. Delu Aurelija Viktora već su tada priključena i dva kraća anonimna latinska spisa (Origo gentis Romanae i De viris illustribus) za koja se dugo vremena pogrešno verovalo da su takođe izašla iz pera Aurelija Viktora.

Aurelije Viktor nije bio veliki istoričar ranga svojih uzora ili svog savremenika Amijana Marcelina, ali njegov spis pruža nekolicinu vrednih detalja za istoriju 3. i 4. veka, kao i za kulturnu istoriju doba poslednjih znamenitih paganskih intelektualaca.

Literatura[uredi - уреди]

  • Franz Pichlmayr (Hrsg): Sexti Aurelii Victoris Liber de Caesaribus. Praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae; subsequitur Epitome de Caesaribus, Leipzig 1911; više puta preštampano, poslednje izdanje: Stuttgart 1993, ISBN 3-8154-1108-4