Gladijatorke

Izvor: Wikipedia

Gladijatorke (lat. gladiatrices; jednina: gladiatrix) su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. Sve do 3. veka žene su se borile prerušene u legendarne Amazonke[1], kada ih je zabranio Septimije Sever[2].

Antički izvori[uredi - уреди]

Larinskim dekretom Tiberije je senatorskim kćerkama, unukama i praunukama i „bilo kojoj ženi čiji muž ili otac ili deda, bilo s očeve ili majčine strane, ili brat, jeste ili je ikad bio vlasnik mesta u senatu rezervisano za viteza“ zabranio da treniraju ili da se pojavljuju za platu kao gladijatorke. Ovaj dekret međutim, ne potvrđuje da je do tada i bilo žena koje su se borile u areni[3].

Domicijan nije bio prvi koji je koristio žene u areni. Međutim, u literaturi se najviše pominju baš gladijatorske borbe koje je on organizovao a u kojima su učestvovale žene. Pominje se u delima Svetonija[4], Marcijala[5] i Stacija[6].

Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I[7]. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat. essediarius)[8] (gladijator koji se bori iz dvokolice u keltskom stilu)[9].

Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je imperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka[10]. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale.

Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Većina modernih naučnika smatra pojavu gladijatorki novinom s obzirom da se jeste pisalo o njima, a činjenica da ih antički istoričari često spominju ukazuje da su gladijatorke bile mnogo rasprostranjenije nego što to direktni dokazi ukazuju[11].

Dion Kasije (62.3.1) pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni.

U delima Juvenala nailazimo na oštre osude ženskih gladijatorskih borbi. U svojim Satirama, Juvenal govori kako su gladijatorke poticale uglavnom iz viših klasa i uglednih porodica[12].

Mark Vesli, istoričar, kaže da gladijatorske škole verovatno nisu bile najpogonija mesta za obuku žena i da su njih verovatno podučavali privatni tutori u školi za mlade (lat. collegia iuvenum). Te škole su služile takođe i za obuku uglednih muškaraca starijih od 14 godina u borilačkim veštinama. Vesli je našao tri reference u kojima se pominje da je bilo žena u tim školama.

Arheološki dokazi[uredi - уреди]

Gladijatorke. Reljef nađen u Halikarnasu

Na jednom reljefu iz 1. ili 2. veka iz Halikarnasusa može se videti borba žena obučenih u teške oklope. Na samom reljefu postoji natpis „Amazonka“ i „Ahilija“ i da su se obe časno povukle iz arene uprkos tome što su se borile jedna protiv druge. Reljef se danas nalazi u Londonskom muzeju[13]

Veruje se da je ženski skelet iz rimskog doba iskopan u Sadarku (eng. Southwark) (London) 2001. godine pripadao gladijatorki. Do tog zaključka se došlo jer je sahranjena van glavnog groblja iako je grob bio bogato opremljen — sadržao je glinene lampe Anubis (lampe na kojima je bio naslikan upokojeni gladijator) i posude sa spaljenim šišarkama bora. Jedini borovi te vrste u Britaniji u to vreme bili su borovi zasađeni pored londonskog amfiteatra i šišarke ovih borova su se tradicionalno spaljivale tokom gladijatorskih igara. Većina stručnjaka smatra ovu identifikaciju pogrešnom, međutim Londonski muzej, u kome se nalaze kosti, tvrdi da „postoji 70 % verovatnoće da je žena iz ulice Grejt Dover bila gladijator“. Hedli Svejn, direktor odseka za ranu istoriju u Muzeju kaže: „Nema ni jednog jedinog dokaza koji bi izričito tvrdio da je ona bila gladijatorka. Međutim, drugi dokazi navode na ovu zagonetnu pretpostavku.“ Danas se ona nalazi izložena u Londonskom muzeju na kraju sekcije Rimskog Londona.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Elliot, J. Gladiadores: La muerte como espectáculo. Historia y Vida.Nº452, str. 64-73
  2. Gladijatori. Rimska enciklopedija onlajn
  3. Joyce Reynolds, Mary Beard, Richard Duncan-Jones, Charlotte Roueche.Roman Inscriptions 1976-80.The Journal of Roman Studies, Vol. 71, 1981 (1981), pp. 121-143
  4. „Organizovao je lov na zveri, noćne gladijatorske borbe uz svetlost baklji, i ne samo borbe između muškaraca, nego i između žena.“ Svetonije: Dvanaest rimskih careva — Život Dominicijana
  5. Marcijal pominje kako je „Herkulovu borbu sa nemejskim lavom predstavila ženski Mars“. Ova borba se verovatno odnosila na Herkulovo potčinjavanje Omfali, lidijskoj princezi, čija je kraljevina bila blizu teritorije odakle se smatralo da potiču Amazonke. Marcijal. O spektaklima
  6. Stacije spominje „novotariju“ — borbe žena koje nisu bile vične rukovanju oružjem. Kao i Marcijal i reljef iz Halikarnasusa, i Stacije pominje gladijatorke kao Amazonke. Stacije:Silvae — 1.6.51-56
  7. Tacit: Anali. Knjiga 15.32.3
  8. Petronije: Satirikon.
  9. Ovo se verovatno odnosilo na Budiku, icensku kraljicu sa Britanskih ostrva koja se borila protiv Rimljana iz keltskih kočija. U doba kad je Petronije napisao ovaj deo Satirikona, gladijatorske borbe su se uglavnom tako povezivale sa varvarima i mitologijom.
  10. Projekat Gutenberg:Svetonije:Dvanaest rimskih careva
  11. Zoll, A. (2002) P.27. Gladiatrix: The true story of history’s unknown woman warrior. New York: Berkley Publishing Group
  12. Juvenal. Satire. Knjiga 4.
  13. Londonski muzej — Reljef: Gladijatorke

Eksterni linkovi[uredi - уреди]