Doketizam

Izvor: Wikipedia

Doketizam (grč: δοκειν - privid, od δοκέω dokeō - izgledati, činiti se) je filozofsko učenje o prividnosti materije. U hrišćanstvu se odnosi na verovanje da je Hristovo telo bilo samo privid i da je on suštinski bio duhovno biće ("biće svetlosti").

Izraz doketi (lat: docetae, gr: doketai) se prvi put javlja u pismu Serapiona Antiohijskog (190-203) crkvi Rososa, povodom čitanja gnostičkog Evanđelja po Petru.[1] Ovo gledište su zastupali ranohrišćanski gnostici doketi, po kojima je Hristovo telo bilo samo privid, te su i raspeće, muka i smrt na krstu bili prividni. Doketizam podrazumeva i drukčije (fenomenološko) shvatanje inkarnacije, kao i izraza "logos je postao telo". Prema gnosticima, istorijsko postojanje podrazumeva promenu, truležnost i zlo i zato ne može biti stvarno postojanje, niti da ima veze s Bogom.[2]

Doketizam se po pravilu ne javlja samostalno, već je deo šireg, gnostičkog učenja o suprotnosti duha i tela i poimanja spasenja kao oslobađanja od okova materije.[3] Doketizam ima veze s grčkom filozofijom, koja je identifikovala biće sa statičnošću.[2] Svaka promena ili pokretnost, kao što je propadljivost u istoriji, podrazumeva udaljavanje od bića. Naročito kada je posredi Bog, nije moglo biti reči o „očovečenju“.[2] Verovatno ima i utjecaja stoičke filozofije s obzirom na Božju netrpljivost (apatheia).

Tokom 1. i 2. veka, rani hrišćani su se duboko razlikovali u tumačenju Hristove muke, što je imalo i svoje socijalne implikacije. Tumačenje Hristove patnje i smrti je postalo žarište rasprave oko smisla dobrovoljnog prihvatanja mučeništva tokom rimskih progona.[4] Naime, crkveni predstavnici su zastupali neophodnost prihvatanja mučeništva, a njihovi doketski protivnici, osporavajući realnost Hristove muke, su dovodili u pitanje vrednost dobrovoljnog mučeništva.[4]

Hristologija[uredi - уреди]

Glavni članak: Hristologija

Hrišćani doketisti su smatrali da Isus nije bio ljudsko biće od krvi i mesa. Umesto toga je bio božanski; samo je „izgledao" ili se „činio" kao da je ljudsko biće. On je naprosto došao na zemlju u „prividu" ljudskog tela.[5]

Tertulijan u delu „Protiv Markiona" napada Markionovo shvatanje, prema kojem je Isus došao od istinskog Boga, poslat da spase ljude od gnevnog boga Jevreja. Pošto Hrist nije pripadao tom bogu tvorcu, koji je stvorio materijalni svet, nije bio deo ovog sveta. To znači da nije imao materijalno telo, i da nije zaista umro. Sve te stvari su bile privid. Ali, pošto je izgledalo da je Isus umro, Bog Jevreja je prihvatio tu žrtvu kao iskupljenje za grehe. Svi koji veruju u nju će se spasti od njega.[5]

Doketski spisi[uredi - уреди]

Neki od sačuvanih doketskih spisa su: Koptsko otkrivenje po Petru, Druga rasprava velikog Seta, Dela Jovanova, itd.

Dela Jovanova[uredi - уреди]

Prema Delima Jovanovim, nakon raspeća je Jovan u pećini u Getsemanskoj gori ugledao priviđenje Isusovo, koje je reklo:

James Tissot, Les Cinq coins.

 »Jovane, za onaj narod dole ... ja sam razapet i proboden kopljima ... i dali su mi sirće i žuč da pijem. Ali ja tebi govorim i slušaj ono što govorim.« [6]


Zatim priviđenje Jovanu objašnjava:

 »ja nisam prošao kroz muke kroz koje će oni reći da sam prošao; čak i one patnje koje sam pokazao tebi i ostalima u igri hoću da se nazovu misterijom.« [7]

Dela Jovanova

Otkrivenje po Petru[uredi - уреди]

Spis iz Nag Hamadija, Otkrivenje po Petru, daje sledeći opis raspeća:

Videh kako ga oni ščepaše i rekoh: »Šta to vidim, Gospode? Jesi li zaista to ti koga oni odvode? Da li se oslanjaš na mene? Da li oni prikucavaju stopala i šake nekog drugog? Ko je onaj iznad krsta koji je veseo i smeje se?« Spasitelj mi je rekao: »Onaj koga vidiš veselog i kako se smeje iznad krsta jeste živi Isus. A onaj kroz čije šake i stopala zakucavaju eksere jeste njegov telesni deo, koji je zamena. Oni sramote ono što je ostalo umesto njega. I pogledaj njega, i (pogledaj) mene !« [8]

Otkrivenje po Petru

Svjedočanstvo istine[uredi - уреди]

Ranohrišćanki gnostički spis Svjedočanstvo istine kaže da je Hrist bio ispunjen božanskom moći, te da je izvan patnje i smrti:

Sin čovekov (došao je) iz neuništivosti, (budući) izvan skvrnjenja ... sišao je u Had i izvršio moćna dela. Tamo je podigao mrtve ... i takođe je uništio njihova dela među ljudima, tako da su hromi, slepi, oduzeti, nemi i demonom opsednuti izlečeni ... stoga je (uništio) svoje telo sa (krsta) koji je (nosio).[9]

Svjedočanstvo istine

Autor se ruga hrišćanima koji svojim mučeništvom pokušavaju da imitiranju Hristovu muku, jer se oni samo »uništavaju« — pogrešno verujući da je Hrist smrtan kao i oni. On kao pogrešna napada njihova ubeđenja da mučenička smrt donosi oproštaj grehova, da predstavlja prinošenje žrtve Bogu (što pravi od Boga ljudoždera!) i da obezbeđuje vaskrsenje.[4]

Druga rasprava velikog Seta[uredi - уреди]

Drugi tekst iz Nag Hamadija, Druga rasprava velikog Seta, navodi Hristove reči:

 »Bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« [10]

Druga rasprava velikog Seta

Doketizam u Kuranu[uredi - уреди]

Doketsko shvaćanje Hristovog stradanja se nalazi i u Kuranu.

Neka vrsta doketizma se javlja i u Kuranskom opisu Isusova raspeća:

Ali oni ga nisu ubili; oni ga nisu razapeli, njima se to samo tako pokazalo... Oni ga sigurno nisu ubili, već je njega Bog uzdigao k sebi: Bog je moćan i pravedan.

Kuran 4:157

Spor oko mučeništva[uredi - уреди]

Glavni članak: Hrišćanski mučenici

Ortodoksni hrišćani su glorifikovali dobrovoljno mučeništvo, smatrajući da time slede primer Hristove muke, odnosno »oponašaju muku svoga Boga!«[11] Tertulijan čak smatra mučeništvo nužnim uslovom za postizanje spasenja: "Moraš uzeti svoj krst i nositi ga kao tvoj Učitelj ... jedini ključ za raj jeste krv tvog sopstvenog života."[12] Gnostici su, naprotiv, smatrali da mučeništvo ne predstavlja spasenje već uništenje, a podsticanje na mučeništvo od crkvenih vođa su nazivali budalastim i okrutnim. Oni se protive kultu mučeništva kao besmislenom traćenju ljudskih života. Irenej čak kaže da oni prezirom zasipaju mučenike i strogo osuđuju one koji na taj način pokušavaju da idu stopama Gospodove muke.[13]

Svjedočanstvo istine napada one koji prigrljuju mučeništvo u uvjerenju da će postići "tjelesno uskrsnuće" (31,22-38,27). Pisac ismeva mišljenje da mučeništvo osigurava spasenje: da je to tako jednostavno, svako bi priznao Hrista i bio spasen! Autor smatra da mnogi zastupnici mučeništva i ne znaju »ko je Hrist«, te u svome neznanju "hitaju u ruke vlastima, padaju u njihove kandže zbog svog neznanja".[14] Pisac takođe smatra besmislenim njihovo predavanje smrti zbog hrišćanskog imena:

... evo šta misle: »ako se predamo smrti zbog imena, bićemo spaseni.« Te stvari se ne rešavaju na taj način ... oni nemaju Reč koja daje (život).[15]


Spis kao pogrešna napada i ubeđenja da mučenička smrt donosi oproštaj grehova, da predstavlja prinošenje žrtve Bogu (što pravi od Boga ljudoždera!) i da obezbeđuje vaskrsenje. Svedočanstvo istine kaže da se takvi hrišćani samo »uništavaju«.[4]

Koptsko Otkrivenje po Petru govori o ugnjetavanju hrišćanskih vjernika od "onih koji sebe nazivaju biskupima i đakonima".[16] Autor najviše zamera crkvenim hrišćanima što nevinu sabraću u veri nateruju da idu »dželatu« — instrumentu rimske države — i veruju kako »će postati čisti« ako se »drže imena mrtvog čoveka«.[17] Autor odbacuje crkvenu propagandu za mučeništvo — da mučeništvo vodi spasenju — i užasava se kad pravoverni izražavaju radost zbog nasilja učinjenog nad »malima«. Zajednica opšte crkve će na ovaj način biti »izraz okrutne sudbine« [18]; mnogi njeni vernici »biće samleveni«.[19]

Antidoketizam[uredi - уреди]

Jedno od najranijih protivljenja doketskom shvatanju nalazimo u poslanicama apostola Jovana, čiji se nastanak tradicionalno smešta u poslednju deceniju 1. veka, što dokazuje da je ono već tada bilo prisutno.[20]

Po ovom poznajte Duha Božijeg, i duha lažnog; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kog čuste da će doći, i sad je već na svetu.

Prva Jovanova poslanica 4:2-3

Jer mnogi zavoditelji izađoše u svijet, koji ne priznaju, da je Isus Krist došao u tijelu: ovo je zavoditelj i antikrist.

Druga Jovanova poslanica 7

Međutim, upravo protivljenje doketskoj hristologiji navodi neke naučnike da nastanak Jovanovih poslanica smeste malo kasnije, jer je doketizam bio najrazvijeniji tokom 2. i 3. veka.[21]

Antidoketičke izmene[uredi - уреди]

Profesor Bart Erman daje primere izmena novozavetnih rukopisa radi protivljenja doketičkom gledištu. Erman takvu izmenu nalazi u završnim poglavljima Evanđelja po Luki. U jednom od najstarijih grčkih rukopisa, i u nekoliko latinskih, stoji:

I uzveši pehar, zahvalivši se, on reče: „Uzmite ovo i podelite ga među sobom, jer ja vam kažem da ja od sad neću piti od roda vinova, dok carstvo Božije ne dođe". I uzevsi hleb, zahvalivši se, prelomi ga i dade im, rekavsi: „To je moje telo. Ali gle, ruka onog ko me izdaje je sa mojom na stolu".

Evanđelje po Luki, 22:17-19

Ali, u najvećem broju preživelih rukopisa postoji i dodatak, koji je ušao savremene prevode. Tu, nakon reči „To je moje telo", sledi nastavak: „koje je dato vama; učinite to u znak sećanja na mene". A nakon vina sledi: „ovaj pehar je novi zavet moje krvi koja je prolivena za vas". Prema Ermanu, ovi stihovi se verovatno nisu izvorno nalazili u Evanđelju po Luki, već su naknadno dodati da bi naglasili da je Isus imao telo od krvi i mesa koje je žrtvovao zarad spasenja drugih.[5]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Docetae (Catholic Encyclopedia)
  2. 2.0 2.1 2.2 Јован Зизијулас, Јелинизам и хришћанство
  3. Docetae (Catholic Encyclopedia)
  4. 4.0 4.1 4.2 4.3 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  5. 5.0 5.1 5.2 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  6. Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.
  7. Ibid., 101, u: NT APOCRYPHA II, 234.
  8. Petrova apokalipsa 81.4—24, u: NHL 344.
  9. Svedočanstvo istine 30.18—20; 32.22—33.11, u: NHL 408.
  10. Druga rasprava velikoga Seta 56.6—19, u: NHL 332.
  11. Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.
  12. Tertulian, De Anima 55.
  13. Irenaeus, AH 3.18.5
  14. Svedočanstvo istine 31.22—32.8, u: NHL 407.
  15. Svedočanstvo istine, 33.25—34.26, u: NHL 408.
  16. Izvorni koptski tekstovi (Otkrivenje po Petru, uvod: James Brashler)
  17. Petrova apokalipsa 74.5—15, u: NHL 341.
  18. Petrova apokalipsa 78.1—2, u: NHL 342.
  19. Petrova apokalipsa 80.5—6, u: NHL 343.
  20. James Leslie Houlden, Johannine epistles, Black's New Testament commentaries, Edition 2, Continuum International Publishing Group, 1994. pp 139 - 140
  21. Cf. Bart D. Ehrman. Lost Christianities. Oxford University press, 2003, p.116-126

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]