Dela Jovanova

Izvor: Wikipedia

Djela Jovanova (Ivanova), nazvana po apostolu Johananu, su jedan od malog broja gnostičkih tekstova otkrivenih pre knjižnice Nag Hamadija. Ovaj ranohrišćanski spis je nastao u 2. vijeku.[1]

Jovanova dela bila su veoma popularna u mističkim krugovima ranog hrišćanstva i imala su jak uticaj do IX veka.[2] Djela Jovanova su napisana sa stanovišta doketizma, te objašnjavaju da Isus uopšte nije bio ljudsko biće, već duhovno biće koje se prilagodilo ljudskoj percepciji.

Spis nije sačuvan u celosti. Imamo znatan dio grčkog originala, i nadopune u latinskom prijevodu.[3]

Nastanak[uredi - уреди]

Napisan je u Maloj Aziji između 150. i 180. godine. Kao autora ovog spisa pominju gnostika Levkija.[2] Pisac se predstavlja kao očevidac Ivanovih putovanja (možda Leucius?). [3]

Postoji kasnija pravovjerna obrada Djela Ivanovih na grčkom koja dolazi pod imenom Prohora, Ivanova učenika i jednog od sedam đakona, a koja je prevedena na latinski, staroslavenski, armenski, koptski, etiopski i arapski. Nastala vjerojatno u Siriji, najkasnije u IV stoleću.[3]

Povest[uredi - уреди]

Moguće da je spis bio poznat već Klementu Aleksandrijskom, a svakako ga je poznavao Euzebije Cezarejski. U IV stoljeću je bio poznat na Zapadu među manihejcima i priscilijanistima.[3]

Na Jovanova dela ukazuju učesnici ikonoboračkog sabora u Konstantinopolju 754. Na Sedmom Vaseljenskom saboru 787. godine, spis je bio osuđen inicijativom patrijarha Tarasija Konstantinopoljskog. Taj spis bio je poznat i Fotiju Carigradskom (820-893).[2]

Sadržaj[uredi - уреди]

U Delima se kaže da je Jakov jednom video Isusa kako stoji na obali u obliku deteta, ali kad ga je pokazao Jovanu:

Ja (Jovan) sam rekao: »Koje dete?« A on mi je odgovorio: »Ono koje nam daje znak da priđemo«. A ja sam rekao: »To je zato što smo dugo bili na moru. Ne vidiš dobro, brate Jakove. Zar ne vidiš tamo čoveka koji stoji, lep, naočit i veseo«? Ali on mi je rekao: »Ne vidim tog čoveka, brate moj.« [4]


Izašavši na obalu da ispitaju stvar, još više su se zbunili. Prema Jovanu:

Prikazao mi se opet kao prilično ćelav, ali sa gustom bradom, a Jakovu kao mladić čija je brada počela da raste . . . Pokušavao sam da ga vidim kakav jeste . . . Ali on mi se ponekad prikazivao kao mali čovek nelepa izgleda, a nekad pogleda uprtog u nebo. [5]


Jovan nastavlja

Reći ću vam još jednu divotu, braćo; ponekad, kad sam hteo da ga dodirnem, osetio bih materiju, čvrsto telo; ali drugom prilikom kad sam ga opipao, bio je nematerijalan i bestelesan ... kao da uopšte nije postojao. [6]


Jovan dodaje da je pažljivo tražio otiske stopala, ali Isus ih nikad nije ostavljao — niti je ikad trepnuo. Sve ovo ukazuje Jovanu da je Isus bio duhovne, ne čovečje prirode. Dela zatim kažu da se Isus, predvidevši svoje hapšenje, sastao sa učenicima u Getsemanu poslednje noći:

sve nas je sakupio i rekao: »Pre nego što budem bio predat njima, hajde da otpevamo slavopoj Ocu i tako odemo da se suočimo sa onim što je pred (nama).« I tako nam je on rekao da stanemo u krug i uhvatimo se za ruke, a on je stajao u sredini...


Upućujući učenike da »odgovore Amen meni«, on je zapevao mističnu pesmu, čiji delovi glase:

 »Svemiru pripada igrač.« — »Amen.« 

»Onaj koji ne igra ne zna šta se dešava.« — »Amen.« ...
»Ako sada pratite moju igru, vidite sebe u meni, koji vam govorim ...
Vi koji igrate gledajte šta ja činim, jer vaša je muka Čovekova koju ću ja da podnosim. Jer ti ne bi nikako mogao da razumeš ono što podnosiš da mene nije tebi kao Logos poslao Otac...
Nauči kako da podnosiš muke i bićeš u stanju da ne patiš.« [7][8]


Jovan nastavlja

Nakon što je Gospod igrao sa nama, dragi moj, izašao je da (podnosi muke) i mi smo bili kao zblanuti ljudi ili čvrsto usnuli, i razbežali smo se na sve strane. A ja sam ga video kako pati i nije me zadržala njegova patnja, već sam pobegao na Maslinovu goru i plakao . . . A kad su ga obesili (na krst) u petak u šestom času dana, spustio se mrak na celu zemlju.[9]


U tom trenutku Jovan je, sedeći u pećini u Getsemanskoj gori, iznenada ugledao priviđenje Isusovo, koje je reklo:

 »Jovane, za onaj narod dole ... ja sam razapet i proboden kopljima ... i dali su mi sirće i žuč da pijem. Ali ja tebi govorim i slušaj ono što govorim.« [10]


Zatim priviđenje otkriva Jovanu »krst svetlosti«, i objašnjava

 »ja nisam prošao kroz muke kroz koje će oni reći da sam prošao; čak i one patnje koje sam pokazao tebi i ostalima u igri hoću da se nazovu misterijom.« [11]


Analiza[uredi - уреди]

Spis je naglašeno gnostičko-doketskog značaja. Djela Ivanova su najstarije svjedočanstvo o prikazivanju euharistije za pokojne.[3]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Acts of John
  2. 2.0 2.1 2.2 Eusebije, Istorija crkve (scribd)
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 3.4 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  4. Dela Jovanova 88, u: NT APOCRYPHA II, 225.
  5. Dela Jovanova 88, u: NT APOCRYPHA II, 225.
  6. Ibid., 93, u: NT APOCRYPHA II, 227.
  7. Ibid., 95.16—96.42, u: NT APOCRYPHA II, 229—231.
  8. Videti diskusiju u: E. Pagels, »To the Universe Belongs the Dancer«, u: Parabola IV. 2 (1979), 7—9.
  9. Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.
  10. Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.
  11. Ibid., 101, u: NT APOCRYPHA II, 234.

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]