Stradanje Isusa

Izvor: Wikipedia
Freska Hristova stradanja iz 14. veka, manastir Visoki Dečani, Kosovo.
Za istoimeni film videti The Passion of the Christ.

Stradanje Isusa (takođe Hristova muka, patnja ili pasija) označava niz događaja vezanih za Isusovo pogubljenje, tokom kojih je Isus uhapšen, suđen te bičevan i konačno pogubljen razapinjanjem na križ.

Tokom 1. i 2. veka, rani hrišćani su se duboko razlikovali u tumačenju Hristove muke. Tumačenje Hristove patnje i smrti je postalo žarište spora oko praktičnog pitanja mučeništva: Kako da hrišćani reaguju na progone i pretnju patnjom? [1]

Pravoverni su zastupali neophodnost prihvatanja mučeništva. Njihovi doketski protivnici, osporavajući realnost Hristove muke, su dovodili u pitanje vrednost dobrovoljnog mučeništva.

Doketska tumačenja[uredi - уреди]

Ranohrišćanski tekst iz Nag Hamadija, Petrova apokalipsa, daje doketističku verziju raspeća:

Vidjeh kako ga naizgled zarobljavaju. I rekoh: "Što to vidim, o Gospodine? Tebe su uhvatili, a ti me držiš. Tko je ovaj koji se zadovoljno smije na drvetu? Da li oni prikucavaju stopala i šake nekog drugog?"


Spasitelj mi reče, "Onaj kojeg vidiš na drvetu kako se zadovoljno smije, to je živi Isus. No, ovaj u čije ruke i noge zabijaju čavle, njegov je tjelesni dio, njegova zamjena koja je osramoćena, koja je nastala na sliku njegovu. I pogledaj njega, i u mene."[2]

Otkrivenje po Petru

James Tissot, Les Cinq coins.

Drugi tekst iz Nag Hamadija, Druga rasprava velikog Seta, navodi kao Hristove reči:

... bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« [3]

Druga rasprava velikog Seta

Otkrivenje po Jakovu ranohrišćanski apokrifni spis, navodi da Isus nikada nije patio niti su mu učinili nažao:

Gospodin reče: „Jakove, ne brini se za mene, ni za te ljude. Ja sam onaj koji je bio u meni. Nikada nisam patio, niti bio ožalošćen. A ti ljudi mi nisu učinili nažao.[4]


Prema Delima Jovanovim, nakon raspeća je Jovan u pećini u Getsemanskoj gori ugledao priviđenje Isusovo, koje je reklo:

 »Jovane, za onaj narod dole ... ja sam razapet i proboden kopljima ... i dali su mi sirće i žuč da pijem. Ali ja tebi govorim i slušaj ono što govorim.« [5]


Zatim priviđenje Jovanu objašnjava:

 »ja nisam prošao kroz muke kroz koje će oni reći da sam prošao; čak i one patnje koje sam pokazao tebi i ostalima u igri hoću da se nazovu misterijom.« [6]

Dela Jovanova

Ranohrišćanki gnostički spis Svjedočanstvo istine kaže da je Hrist bio ispunjen božanskom moći, te da je izvan patnje i smrti:

Raspeće Isusa.

Sin čovekov (došao je) iz neuništivosti, (budući) izvan skvrnjenja ... sišao je u Had i izvršio moćna dela. Tamo je podigao mrtve ... i takođe je uništio njihova dela među ljudima, tako da su hromi, slepi, oduzeti, nemi i demonom opsednuti izlečeni ... stoga je (uništio) svoje telo sa (krsta) koji je (nosio).[7]

Svjedočanstvo istine

Autor se ruga hrišćanima koji svojim mučeništvom pokušavaju da imitiranju Hristovu muku, jer se oni samo »uništavaju« — pogrešno verujući da je Hrist smrtan kao i oni. On kao pogrešna napada njihova ubeđenja da mučenička smrt donosi oproštaj grehova, da predstavlja prinošenje žrtve Bogu (što pravi od Boga ljudoždera!) i da obezbeđuje vaskrsenje.[1]

Pravoverna tumačenja[uredi - уреди]

Karakteristično je da su stvarnost Hristove muke naglašavali oni hrišćani koji su i sami bili mučenici. Za Ignjatija (oko 35-108), biskupa Antiohije, Hristova muka je bila stvarna. On kaže da je »Isus Hrist ... zaista progonjen za vreme Pontija Pilata, bio zaista razapet i umro.« [8] Kada je Ignatije bio uhapšen i osuđen, rado je prihvatio smrtnu kaznu kao priliku da »oponašam muku moga Boga!« [9] Čekajući pogubljenje, pisao je rimskim hrišćanima moleći ih da se ne zauzimaju za njega.[10] Ignatije se, dobrovoljno prihvatajući mučeništvo, žestoko suprotstavlja doketskim hrišćanima koje naziva »ateistima« zato što su govorili da, pošto je Hrist bio duhovno biće, samo je izgledalo da je patio i umro:

Wikicitati „Ali ako je, kao što neki kažu ... njegova patnja bila samo privid, onda zašto sam ja zatvorenik i zašto čeznem da se borim sa divljim zverima? U tom slučaju, ja umirem uzalud.[11]

Ignatije se žali da oni koji preinačuju shvatanje o Hristovoj patnji »nisu dirnuti mojim ličnim patnjama; jer misle isto o meni!« [12]

Za Justina, koji je dobrovoljno prihvatio mučeništvo, je bitno shvatanje da je »Isus Hrist, naš učitelj, koji je u tu svrhu rođen, bio razapet pod Pontijem Pilatom i umro, i opet se podigao«.[13] Justin napada one koje, kaže on, »zovu hrišćanima«, a koje on smatra jereticima — sledbenike Simona, Markiona i Valentina — i kao jedan od njihovih zločina navodi to što, za razliku od pravovernih, »njih niti progone niti usmrćuju« kao mučenike.[14]

El Greco, Jesus Carrying the Cross, 1580.

Biskup Irenej Lionski, svedok žestokih progona u svom gradu, izražava neprijateljstvo protiv gnostika koji su:

Wikicitati „postali toliko drski da čak zasipaju prezirom mučenike i strogo osuđuju one koji su ubijeni zato što su se izjasnili za Gospoda, i koji... na taj način pokušavaju da idu stopama Gospodove muke, bivajući i sami svedoci onome koji je patio.[15]
()

Na dan strašnog suda, upozorava on, kada mučenici »dostignu slavu, tada će sve one koji su bacili ljagu na njihovo mučeništvo Hrist prokleti«.[16] Osudivši tvrdnju da je samo Hristova ljudska priroda iskusila muku, ne i božanska, Irenej tvrdi:

Wikicitati „da je isto biće koje je uhvaćeno i mučeno, i prolivalo svoju krv za nas, u isto vreme Hrist i Sin Božji... i on je postao Spasitelj onih koji će biti predati smrti što priznaju njega, i izgubiti svoje živote.[17]

Irinej dodaje da ako neko pretpostavlja da su postojale dve prirode u Hristu, ona koja je patila svakako je bila viša od one koja je izbegla patnje. Hipolit, episkop u Rimu, koji je takođe doživeo teror progona, završava svoje obimno "Pobijanje svih jeresi" tvrdnjom da samo pravoverna doktrina o Hristovoj muci omogućuje verniku da izdrži progon:

Wikicitati „Da on nema istu prirodu kao i mi, uzalud bi nam naredivao da oponašamo učitelja... On se nije bunio protiv svoje muke, nego je do smrti bio pokoran ... sada, u svim ovim delima, on je ponudio, kao prve plodove, svoju ljudskost, da ne biste vi u nevolji bili obeshrabreni nego da biste, priznavši da ste kao iskupitelj, živeli u očekivanju da će vam Otac dati ono što je dao Sinu.[18]

Rimski papa Lav Veliki (oko 447. g.) osudio je doketske spise kao »žarište mnogostruke perverzije«, koji »ne samo da treba da budu zabranjeni nego potpuno uništeni i vatrom spaljeni«. Neki hrišćanski krugovi su nastavili da kriju i prepisuju ovaj tekst, te je Drugi nikejski sabor, tri stotine godina kasnije, morao je da ponovi osudu, naređujući da »niko ne sme da prepisuje (ovu knjigu): ne samo to nego smatramo da ona zaslužuje da bude predata vatri«.[1]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  2. Petrova apokalipsa 81.4—24, u: NHL 344.
  3. Druga rasprava velikoga Seta 56.6—19, u: NHL 332.
  4. The (First) Apocalypse of James
  5. Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.
  6. Ibid., 101, u: NT APOCRYPHA II, 234.
  7. Svedočanstvo istine 30.18—20; 32.22—33.11, u: NHL 408.
  8. Ignatius, Poslanica Tralijcima, 9.1
  9. Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.
  10. Ignatius, Poslanica Rimljanima, 4.1—5.3.
  11. Ignatius, Poslanica Tralijcima, 10.1.
  12. Ignatius, Poslanica Smirnjanima 5.1—2.
  13. Justin, I Apologija 13.
  14. Justin, II Apologija 15.
  15. Irenaeus, AH 3.18.5
  16. Irenaeus, AH 3.18.5.
  17. Irenaeus, AH 3.16.9—3.18.4.
  18. Hippolytus, REF 10.33.

Vidi još[uredi - уреди]