Bitka na Sommi

Izvor: Wikipedia
Bitka na Somi
Segment Prvog svetskog rata
Cheshire Regiment trench Somme 1916.jpg
Vojnici 11. bataljona češirske regimente.
Blizu La Boasela, jul 1916.
Datum 1. jul 1916. – 18. novembar 1916.
Lokacija Soma, Pikardija, Francuska
Rezultat pat pozicija
Zaraćene strane
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Francuska
 Kanada
 Indija
Šablon:Country data Njufaundlend
 Južnoafrička Republika
 Novi Zeland
 Australija
 Nemačko carstvo
Komandanti i vođe
Daglas Hejg
Ferdinand Foš
Maks fon Galvic
Fric fon Belov
Snage
13 britanskih i 6 francuskih divizija (na početku)
51 britanska divizija (na kraju)
10,5 divizija (na početku)
50 divizija (na kraju)
Žrtve i gubici
419.654 Britanija i kolonije
204.253 Francuska
623.907 ukupno (od čega 146.431 poginulih ili nestalkih)
100 tenkova i 782 RFC uništenih aviona
465.000 do 600.000 (od čega 164.055 poginulih ili nestalih)

Najveća bitka Prvog svetskog rata, bitka za Somu imala je više od milion zaraćenih vojnika izbačenih iz stroja. Britanske i francuske snage su pokušale da se probiju kroz nemačke linije koje su se protezale duž 40 km dugačkog fronta koji je išao severno i južno od reke Some u severnoj Francuskoj. Jedan od ciljeva ove bitke bio je da odvuče nemačke snage iz bitke za Verden ili popusti njihov pritisak (cilj koji je na kraju i bio ispunjen); ali, na kraju su gubici ove bitke premašili gubitke bitke za Verden.

Sećanje na bitku se najviše vezuje za njen prvi dan, 1. jul 1916. godine, u kojem je iz stroja britanske armije izbačeno 57.470 vojnika, od kojih je bilo 19.240 ubijenih ili umrlih od posledica ranjavanja. Do danas je ovo dan sa najvećim gubicima u istoriji britanske armije.

Iako je u britanskom pamćenju, Bitka na Somi ostala u stravičnom sećanju, ona je takođe bila strahovit udarac za nemačku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim riječima kao „muljeviti grob njemačke kopnene vojske“. Tokom bitke na Somi, britanske snage su naučile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su njemačke snage pretrpjele nenadoknadive gubitke. Zvanični britanski istoričar, Ser Džejms Edmonds, je izjavio da „nije previše tvrditi da su temelji završne pobjede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916."

Civilno stanovništvo u Britaniji je po prvi put vidjelo užase modernog rata sa izdanjem propagandnog filma, Bitka na Somi koji je koristio snimke prvog dana bitke.

Uvod[uredi - уреди]

Saveznička strategija za 1916. godinu je većinom definisana tokom konferencije u Šantilu 6. decembra, 1915. kada je odlučeno da se izvrše simultane ofanzive sa ruske strane na istoku, Italijana na Alpama, i kombinovanih anglo-francuskih snaga za zapadnom frontu, koje su imale za cilj napad na centralne sile sa svih strana.

Tokom kraja decembra mjeseca 1915, general Daglas Hejg je zamijenio generala Džona Frenča kao glavnog komandanta britanskih ekspedicionih snaga (eng. British Expeditionary Force - BEF ) Hejg je favorizirao britansku ofanzivu u Flandersu; zbog toga što je to područje bilo blizu linije opskrbe samih britanskih ekspedicionih snaga preko engleskog kanala, i imala je za cilj da odbaci njemačke snage od sjeverno morske obale Belgije, sa koje su njemačke podmornice bila prijetnja Britaniji. Ipak, mada nije bilo zvaničnog dogovora, britanske snage su bile mlađi partner na zapadnom frontu i trebale su da se prilagođavaju francuskoj politici. U januaru 1916, francuski komandant, general Žozef Žofr, se složio da BEF načini glavni napor u Flandriji, ali nakon kasnijih rasprava u februaru, odluka je preinačena u kombinovanu ofanzivu u kojoj bi se francuska i britanska armija srele sa suprotnih strana reke Some u Pikardiji.

Planovi za zajedničku ofanzivu na Somi jedva da su počeli da se realizuju, kada su Nemci započeli bitku za Verden 21. februara, 1916. Nakon što su se Francuzi posvetili odbrani Verdena, njihova mogućnost da se drže svoje dogovorene uloge tokom planirane ofanzive je nestala, i cijeli teret se prebacio na britanske snage. Kako su borbe kod Verdena potrajale, cilj ofanzive na Somi se promijenio od zadavanja odlučujućeg udarca njemačkoj, na olakšavanje pritiska na francusku armiju.

U 1916. godini, britanskoj armiji u Francuskoj opasno je nedostajalo iskustvo u ratovanju. Početna Britanska redovna armija, snage šest divizija na početku rata, je bila efektivno uništena u bitkama 1914. i 1915. godine. Većinu britanske armije su sad činili dobrovoljci iz Teritorijalnih snaga i nova armija lorda Horacia Kičnera koja se počela formirati avgusta 1914. Proširenje armije je zahtijevalo generale za starije komandire, tako da je promocija išla zaprepašćujućom brzinom, i nije uvijek odražavala stvarnu sposobnost. Čak i sam Hejg je ušao u Prvi svetski rat kao komandir britanskog prvog korpusa, prije nego što je komandovao britanskom prvom armijom, zatim ekspedicione snage u Francuskoj, efektivno grupu armija, sacinjenu od četiri armije (ubrzo pet) sastavljene od ukupno 60 divizija.

Zapadni front
GraniceLiježAntverpenVeliko povlačenje1. Marna1. EnaTrka ka moruNev Šapel2. Ipr2. ArtoaKota 703. ArtoaVerdenSomaArasIzbočina Vimi2. EnaPašendalKambrajProlećna ofanziva3. Ena2. MarnaŠato-TjeriHamelSto dana


Sredinom 1916. godine, Foker Skourdž je bio završen Kraljevski Letački Korpus je uspostavio vazdušnu dominaciju iznad fronta Some. Ovdje je britansko ratno vazduhoplovstvo je imalo 10 eskadrila sa 185 aviona protiv njemačke snage od 129 aviona. Snage Britanaca su vodile agresivnu ofenzivnu politiku koja im je omogućila da vrše korekciju atriljerijske vatre, uz pomoć aviona ili balona, dok su istovremeno sprečavali njemačke snage da same sprovode isto. Ta se situacija zadržala do septembra kada su Nijemci uveli u bitku nove avione, i balans snaga se opet promijenio u korist njemačkih snaga.

Prvi dan bitke[uredi - уреди]

Eksplozija Houtorn Ridž utvrđenja sa minama, 7.20, 1. jul 1916

Glavni članak: Prvi dan bitke na Somi

Prvom danu bitke je prethodilo sedam dana pripremne artiljerijske vatre u kojoj su britanske snage ispalile preko 1.5 miliona granata. Deset tunela napunjenih minama je takođe iskopano ispod njemačkih linija fronta i utvrđenih tačaka. Trii najveća tunela su sadržavala oko dvadeset tona eksploziva.

U napad je trebalo da krene trinaest britanskih divizija (11 iz IV britanske armije i dva iz III britanske armije) severno od reke Some i šest divizija VI francuske armije sa južne strane reke. Sa druge strane nalazila se II nemačka armija pod komandom generala Frica fon Belofa (Fritz von Below). Osovina napretka bila je usredsređena na stari rimski drum koji je išao od Albera prema zapadu do Bapoma, mesta udaljenog 19 kilometara severoistočno.

Trenutak napada u bici za Somu je bio 07:30, 1. jul 1916. godine. Deset minuta pre toga, u 07:20, tunel sa minama, Houtorn Ridž utvrđenja, je dignut u vazduh. Osam minuta kasnije ostatak tunela sa minama je takođe detoniran (izuzev miniranog tunela na Kasino Pointu, zbog kašnjenja). U samom trenutku napada zavladala je kratka tišina, dok je artiljerija usmeravala svoje cevi radi otvaranja vatre na sledeću liniju ciljeva. Kada je artiljerijska vatra počela opet, oficiri su dunuli u pištaljke pozivajući prvi talas pešadije da izađe iz rovova.

Britanski pešadijski plan napada za 1. juli. Jedini uspeh prvog dana je bio na jugu kod Mameca i Montobana na francuskom delu fronta.

Pešadija je bila natovarena sa 32 kilograma opreme. U nekim slučajevima je izdata naredba da se formiraju talasi i da se hodajući napreduje prema ciljevima. na ostalim delovima fronta jedinice su ispuzale u prostor između rovova ("ničija zemlja") ranije, te su mogli da napadnu prednje nemačke rovove onog trenutka kad je paljba prestala. Uprkos žestokom bombardovanju, veliki broj nemačkih branilaca je preživeo, zaštićen u duboko ukopanim zaklonima, i oni su upeli da nanesu velike gubitke ranjivoj pešadiji u napadu.


Severno od Albert-Bapom druma, Britanci su doživeli neuspeh u napadu. Na nekoliko mesta upali su u nemački frontalni rovovski sistem, ili čak liniju održavanja, ali bilo ih je malo da bi se tu održali u nemačkom kontranapadu. Kako se nemačka artiljerijska vatra se usmerila na područje ničije zemlje, postalo je nemoguće da se pojačanje probije do njih ili da se vrate. Komunikacije su bile jako loše i komandanti nisu često znali kako se razvija bitka. Pogrešan izveštaj da je 29. divizija uspela na Bomon Hamelu uzrokovao je da se rezervnoj brigadi naredi da ide napred da ih podrži. Prva Njufaundland pukovnija, veličine bataljona, nije mogla da dođe do prednjih rovova, tako da je napredovala iz rezervnih rovova. Većina bataljona je nestalo pre nego što su prešli liniju fronta i imali su 91% žrtava. Od 801 vojnika samo 67 se vratilo nepovređaeno.

Britanski napredak sa strane Alber-Bapom druma takođe je bio neuspešan, iako su eksplodirale dve mine na La Buaselu. Drugi tragičan napredak doživela je Tanesajd irska brigada 34. divizije, koja je krenula jednu milju od nemačke frontalne linije. Mogla je jasno videti nemačka mitraljeska gnezda. Bili su zbrisani pre nego što su uspeli da stignu do svojih prednjih rovova.

Na sektoru južno od druma, francuske divizije su imale više uspeha. Tu je nemačka obrana bila relativno slaba. Osim toga francuska artiljerija, koja je bila brojnija i iskusnija od britanske bila je jako efikasna. Od grada Montobana do reke Some ostvarili su sve ciljeve prvog dana. Iako je francuski XX korpus trebao da ima samo ulogu podrške u tom sektoru, oni su zapravo predvodili. Južno od Some, francuska vojska se isto dobro pokazala, iznad zacrtanih ciljeva.

Prvi kolonijalni korpus krenuo je iz svojih rovova u 9:30 kao deo plana da se zavaraju Nemci, da imaju lažni osećaj sigurnosti. Ta varka je bila uspešna, tako da su uspešno napredovali na tome delzufronta. Za jedna sat oni su zauzeli Faj, Dompjer, Bekinkor i uspostavili su uporište na Flako platou. Cela nemačka prva linija je bila u francuskim rukama. Do 11:00 uspeli su da zauzmu i drugu liniju označenu sa Asevilerom, Herbekurom i Fejerom. Desno od kolonijalnog korpusa napao je i XXXV korpus u 9:30, ali pošto je imao samo jednu diviziju napred napredovao je mnogo manje. Ipak svi ciljevi prvoga dana bili su ostvareni. Nemački prvi rovovi bili su potpuno uništeni. Na severnoj obali Francuzi su napredovali 1500 metara, a na južnoj 2 kilometra.

Ipak prvi dan bitke na Somi predstavljao je neuspeh jer Britanci su imali:

  • 19.240 mrtvih,
  • 35.493 ranjenih,
  • 2.152 nestalih i
  • 585 zarobljenih.

Ukupni gubitak je bio 57.470 vojnika, od čega 19240 mrtvih. Početni gubici posebno su bili veliki među oficirima, koji su još uvek bili različito obučeni od vojnika, pa su ih Nemci lakše prepoznavali. Tačan broj nemačkih žrtava prvoga dana bitke nije poznat, jer Nemci su prikazivali gubitke u periodu od 10 dana. Procenjuje se da su imali 8.000 žrtava i 2.200 zarobljenika. Najveći disparitet britanskih i nemačkih gubitaka bio je u Ovijeru, gde je britanska 8. divizija imala 5.121 žrtvu, dok su Nemci tu imali 280 žrtava.


Analiza bitke i svedočenja učesnika[uredi - уреди]

Glavni krivac za za ovakav krah je britanska artiljerija, koja nije bila sposobna da preseče nemačku bodljikavu žicu kako treba, a ni da razvali nemačke ukopane položaje, niti da ućutka nemačke i mitraljeze. Još jedan važan razlog debakla bila je brzina kretanja britanskog artiljerijskog baraža, za kojim je britanska pešadija nastupala: bilo je predviđeno da pljusak granata suzbije nemačku odbranu tako da pešadija bezbedno prođe kroz prvu, a zatim i kroz drugu liniju nemačke odbrane. Međutim, baraž je odmicao napred znatno brže no što je pešadija mogla da trči. Ovo je Nemcima dalo vremena da izađu iz svojih duboko ukopanih skloništa, da se rasporede po rovovima, i da puškama i mitraljezima izmasakriraju Britance koji još nisu stigli do nemačkih rovova.

Neobična, ali istinita činjenica je, da je britanski komandant koji je komandovao ovom ofanzivom na Somi, general Rolinson (eng. Rawlinson) savršeno dobro znao, i to još od 1915. godine za ovaj problem. Naime, opisujući kako je bio izveden jedan britanski napad 1915. godine, Rolison je u pismu od 21. juna 1915. godine objasnio da "naša artiljerijska priprema... nije imala željeno dejstvo na neprijatelja, pa je na većem delu fronta neprijatelj uspeo da uđe u svoje rovove i počne dejstvo pre no što je naša pešadija uspela da stigne do njih." U istom tom pismu Rolison ponavlja svoju analizu: "U te svoje duboko ukopane podrume neprijateljske trupe su se povukle tokom naše kanonade, a onda u trenutku pokreta naše pešadije hitno izašao odatle i raspodelio se po rovivima, ne pretrpevši skoro nikakve gubitke od paklene naše vatre kojom smo ih bili zasuli. Mislim da je to bio glavni razlog neuspeha." Neverovatno je da ni general Rolinson i njegov pretpostavljeni feldmaršal ser Daglas Hejg (eng. Sir Douglas Haig) - (1861 – 1928. g.) nisu mogli da pojme da je britanska kanonada pre bitke na Somi, koja je bila mnogo jača i impresivnija od one 1915. godine mogla Nemcima da pruži priliku da je prežive. 1916. godine pucalo je 2207 topova, čitavih nedelju dana pre pešadijskog juriša, ispalivši ukupno 1700000 granata, a onda 1. jula 1916. godine, dakle prvog dana bitke, neposredno pre pešadijskog napada, još oko 600000 granata. Sigurno se Hejgu i Rolinsonu učinilo da će ova ogromna količina granata otvoriti pouzdan put ka uspehu. Međutim, kao što se toliko puta ponovilo tokom Prvog svetskog rata, sposobnost branilaca da se vrlo duboko ukopaju da bi izbegli dejstvo projektila, zatim i nepreciznost artiljerije, neiskustvo u organizovanju ofanziva, i teškoće u tačnom koordiniranju pešadisjkog napada sa artiljerijskim dejstvom, dovele su do propasti poduhvata.

Evo svedočenja očevidaca i neposrednih učesnika bitke na Somi:

Trideset minuta pre juriša, britanski pilot Sesil Luis (eng. Cecil Louis) nadletao je ratište u tzv. „kontakt-patroli":

Još samo pola sata do početka! Čitav ovaj istureni deo fronta, od Bomont Hamela do močvara Some, prekriven je, i to nekoliko stotina metara u dubinu, prekrivačem od bele vune - to je dim od eksplodiranih granata! Najveća kanonada u ovom ratu, najveća u istoriji sveta. Kazaljke časovnika vuku se polako napred, a dumbaranje granata dostiže nov intenzitet. Sada je to jedna neprekidna vibracija, ako da Votanu (nem. Wotan, germanski bog rata) ovaj naš šuplji svet služi kao bubanj, pa on po njemu udara toliko da Zemljina kora podrhtava. Ništa ne može ostati živo pod ovom kišom čelika koji se rasprskava.

Dakle, ovakvi utisci pilota Sesila Luisa podržavaju pretpostavku da su general Rolison i feldmaršal Hejg bili, naprosto, impresionirani samim vizuelnim izgledom kanonade. Luis, međutim, istog dana u svoj dnevnik beleži i ovo: „Sa naše tačke gledišta, apsolutni neuspeh. Vidi se mnogo aktivnih nemačkih baterija, kompletnu informaciju o svakoj poslali smo putem radija, ali, ništa, naša artiljerija uopšte ne pogađa te koordinate. Mora biti da negde postoji neki kolosalni propust u koodinaciji.“ Luis je tu potpuno u bio pravu, jer je jedini britanski protiv-baterijski zadat tog dana bio skoro u celosti neispunjen.

Henri Vilijamson (eng. Henry Williamson), mlađi oficir u britanskoj 8. diviziji, koja je 1. jula 1916. godine napadala u pravcu Ovijea (fr. Ovillers), zabeležio je svoje utiske:

Vidim kako ljudi ustaju i kreću hodom napred; i ja s njima polazim, u jednom staklenom delirijumu, gde vidimo da neki od nas kao da zastanu, pognu glavu, i pažljivo se spuste na kolena, i prevale se na jednu stranu, i leže nepomično. Drugi se valjaju i kotrljaju, urličići, i u najvećem strahu me grabe za nogavice, a ja moram da se otržem od njih, a prašina iblato na mom ogrtaču polako menjaju boju, iz sive u crvenu.

Jurim dalje, već me bole noge, malo uzbrdo, malo nizbrdo, i moj talas se topi, ali stiže nas drugi talas, koji se takođe topi, a onda se treći stapa sa ostacima prvog i drugog, i posle nekog vremena i četvrti talas srlja u ostatke prethodnih, a mi trčimo da sustignemo naš artiljerijski baraž, sasvim zadihani i preznojeni, ovde grupica - tamo grupica, a svi onoliki meseci drila i uvežbavanja sad su zaboravljeni, jer niko nije mogao očekivati da će „Velika navala“ (eng. Big Push) izgledati ovako?

Vilijamsovo svedočenje ukazuje kako je izgledao taj pešadijski sistem napada u talasima, i koliko se izginulo. Nemački učesnik u toj istoj bici, branilac Ovijea, pripadnik 108. puka, pomenuti događaj je doživeo iz druge perspektive:

U 07:30 časova, uragan granata je prestao onako iznenada kao što je i počeo. Naše ljudstvo je odmah jurnulo uz strma okna koja su vodila iz ukopanih skloništa. Izvlačili su sa sobom i mitraljeze, i žurno ih postavljali na položaje, a drugi su sa stepeništa vukli teške sanduke sa municijom, do mitraljeza ... I tek što smo se postavili na položaj, vedesmo kako iz britanskih rovova izlazi prvo jedna široka linija, pa za njom još nekoliko takvih. Prva linija prostorala se toliko daleko u levu i desnu stranu da se činilo da joj nema kraja. Posle prve, iz rovova je brzo izašla druga linija, pa treća i četvrta. Išli su su postoajnim korakom kao da misle da u našim prednjim rovovima neće zateći ništa živo ... Nekoliko minuta kasnije, kad je prva linija britanske pešadije bila na nekoliko stotima metara od nas, zatreštala je naša puščana i mitraljeska vatra, duž cele naše pozicije, koja je bila sva u rupama od granata. Neki od nas su se pridigli na jedno koleno da bi tačnije gađali preko neravnog terena; drugi su, poneti uzbuđenjem, naprosto ustali, i ne mareći za svoju sopstvenu bezbednost, stojeći gađali gomilu ljudi ispred nas. Crvene signalne rakete pojurile su u plavo nebo, kao signal artiljeriji, i već u sledećim trenucima ogroman broj granata je zafijukao kroz vazduh i počeo da se rasprskava među nastupajućim Britancima. Oni su padali, čitavi segmenti linija odjednom ... Pod ovim pljuskom granata i metaka, njihov napad se brzo rasipao. Videlo se duž čitave linije kako dižu ruke, padaju i sotaju nepomični zauvek. Teško ranjeni su se previjali u agoniji, a drugi, lakše ranjeni, puzali su ka najbližim rupama od granata, da tu nađu zaklon.

Ovaj nemački izveštaj ukazuje na koji način je britanski napad propao 1. jula 1916. godine i, istovremeno, kako su nemački branioci iskoristili kratere od granata kao zaklon od eventualne nastavljene artiljerijske vatre. Pored toga, Nemci su ustanovili da britanski sistem napada u talasima nudi odličnu metu njihovim topovima, mitraljezima i puškama. Pa ipak, Francuzi su u tom istom napadu, samo nešto južnije, prošli daleko bolje: toliko bolje da su, zapravo osvojili, sve svoje zacrtane ciljeve, dok su Britanci zaposeli nešto terena samo na svom desnom, južnom krulu. Britanci su imali 4000 mrtvih vojnika po diviziji, a Francuzi samo po 450. Ovakav ogroman disparitet se može objasniti samo time da su Francuzi bili višestruko jači sa artiljerijom; npr., južno od Some gađali su iz 85 teških baterija, protiv samo 8 nemačkih teških baterija. Osim toga, Francuzi su nešto već bili naučili na Verdenu (fr. Verdun), naime da treba forsirati svoju vatrenu silu a ne gurati umesto nje živu silu; pa, ako je recimo kod nekog sela, kao što je to bilo selo Kurlu, otpor bio jak, oni nisu traćili svoje živote u kontiuranim napadima napadima na isto mesto, nego su prvo artiljerijom doslovno razbucali čitavo selo, pa tek onda polazili u još jedan napad. Slično tome, Francuzi su pretrčavali napred u malim grupama, od zaklona do zaklona, sve vreme pokrivani jakom vatrenom podrškom svojih snaga, a nisu ustajali da pešače napred postrojeni u liniju, kao Britanci. Pored toga, pustili su Britance da istrče prvi i tak kad su Nemci na britanskom sektoru ubacili rezerve, dva sata kasnije su napali; najzad, imali su ravniji teren, a ne, kao Britanci, seriju brežuljaka i grebena ispred sebe. Artiljerija je, međutim, stvarno presudila u korist Francuza.

Posle takvog 1. jula, i Britanci i Francuzi su nastavili da napadaju, ali to su bile uglavnom ofanzive malih razmera; trošilo se ljudstvo, osvajao se teren, ali nikada napredovanje nije bilo brže no što bi Nemci uspevali da iskopaju još mnoge sledeće i dalje linije rovovske odbrane. U novembru 1916. godine saveznička kampanja na Somi je bila zaustavljena, a do tog trenutka Britanci su na tom ratištu imali oko 420000 mrtvih i ranjenih, Francuzi oko 200000, a Nemci oko 500000.

Promene u nemačkoj koncepciji do kojih je dovela bitka na Somi[uredi - уреди]

Iako je bitka na Somi očegledno skupo koštala Antantu, i nova nemačka Vrhovna komanda, na čijem čelu su bili feldmaršal Paul fon Hindenburg (puno ime na nemačkom Paul Ludwig Hans Anton von Beneckendorff und von Hindenburg) - (18471934. g.) i general Erih Ludendorf (nem. Erich Ludendorff) - (18651937. g.), morala se potruditi da smanji gubitke u ljudstvu. Za ovo su smislili jednu novu nemačku defanzivnu politiku na Zapadnom frontu, i odobrili, krajem 1916. godine nov sistem dubinske odbrane.

Feldmaršal fon Hindenburg (levo) i general Ludendorf (desno), autor: profesor Hugo Fogel

Po ovom sistemu, ne brani se baš sama prva linija, svoj prvi rov, po svaku cenu, nego se brani cela jedna duboka zona, kao jedna celina. Ova oblast bila je podeljena u tri zone - prednju ili isturenu zonu, zatim bojnu zonu, i zadnju ili protivnapadnu zonu. Kad bi neka saveznička ofanziva zadrla duboko u glavnu, bojnu zonu, saveznički vojnici su već bili umorni jer su prešli veliko rastojanje, a saveznička artiljerija više nije bila u mogućnosti, na tolikoj daljini, da tačno deluje. Pored toga, bojnu zonu su pokrivala mitraljeska gnezda tako raspoređena da su se njihova polja vatre preklapala - kao kamenje u potoku - tako da je napredovanje savezničke pešadije bilo vrlo teško. A onda bi kretao nemački protivnapad: pristižu sveže nemačke jedinice za tu svrhu, događaji su sada tačno tamo gde će nemačka artiljerija najbolje dejstvovati, tj. u optimalnom dometu, i uskoro Nemci ponovo zaposedaju svu onu teritoriju koju su na početku morali da napuste.

Vanjske veze[uredi - уреди]