Aleksandr Aljehin

Izvor: Wikipedia
Aleksandar Aljehin

Alexandre Alekhine 01.jpg

Puno ime Aleksandar Aleksandrovič Aljehin
Datum rođenja 31.10. 1892.
Mesto rođenja Moskva (Ruska Imperija)
Datum smrti 24.3. 1946.
Mesto smrti Estoril (Portugal)
Država  Rusko carstvo,
 SSSR,
 Francuska
Svetski šampion 1927—1935,
1937—1946.

Aleksandar Aleksandrovič Aljehin (rus. Алекса́ндр Алекса́ндрович Але́хин[n 1]; Moskva, 31.10. 1892Estoril, 24.3. 1946) je bio četvrti svetski šahovski prvak. Smatra se jednim od najboljih šahista svih vremena.

Aleksandar Aljehin je već sa dvadeset i dve godine bio među najboljim šahistima sveta. Tokom 1920-ih osvojio je većinu turnira na kojima je učestvovao. Godine 1927. postao je četvrti Svetski šahovski prvak nakon pobede nad Kapablankom, dotada smatranim nepobedivim, u najdužem finalnom meču sve do 1985.

Tokom ranih 1930-ih, Aljehin je dominirao na turnirima na kojima je nastupao te osvaja dva vrhunska takmičenja sa velikom razlikom. Takođe se takmičio kao prva tabla Francuske na četiri Šahovske olimpijade, osvajajući individualne nagrade na svakoj. Od sredine 1930-ih njegovi turnirski rezultati počinju varirati, što se najviše pripisuje alkoholizmu. Aljehin je ponudio revanš Kapablanki pod istim uslovima koji su ranije njemu postavljeni, ali su pregovori trajali godinama, bez velikog pomaka. U međuvremenu je sa lakoćom odbranio titulu u mečevima protiv Bogoljubova 1929. i 1934. Godine 1935. izgubio je titulu protiv Evea, ali je vratio u revanšu 1937. Njegovi turnirski rezultati su i dalje bili promenljivi, u vreme kada se uzdižu mlade zvezde poput Keresa i Fajna, Botvinik opasno ugrožava njegovu titulu. Pregovori za meč sa Keresom ili Botvinikom bivaju prekinuti zbog izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi 1939.

Aljehin ostaje u okupiranoj Evropi i za vreme rata učestvuje na turnirima koje su organizovali nacisti. U to vreme se pojavljuju i antisemitski članci pod njegovim imenom, iako je kasnije tvrdio da su njih zapravo napisali nacisti. Aljehin je imao dobre odnose sa nekoliko jevrejskih šahista, a njegova četvrta žena je bila Jevrejka. Nakon rata je bio nepoželjan među drugim igračima i organizatora turnira zbog pomenutih tekstova. Pregovori sa Mihailom Botvinikom za meč za titulu svetskog prvaka su bili u toku, kada je Aljehin iznenada umro 1946. u Portugalu, pod nerazjašnjenim okolnostima.

Aljehin je bio poznat po žestokom i maštovitom napadačkom stilu, kombinovanim sa velikim pozicionim umećem i spretnošću u završnici. On je takođe proizveo inovacije u širokom rasponu šahovskih otvaranja. Statistička merenja različito ocenjuju njegovu snagu u poređenju sa drugim igračima, dajući mu između četvrtog i osamnaestog mesta u listama najboljih šahista svih vremena. Iako je proglašen „neprijateljem SSSR-a“, zbog antiboljševičkih stavova izraženih 1927, tokom 1950-ih je posmrtno rehabilitovan i priznat kao jedan od osnivača „sovjetske škole“, koja je dominirala šahom nakon Drugog svetskog rata. Visoko cenjen kao šahovski pisac i teoretičar, po njemu nosi ime Aljehinova odbrana kao i nekoliko varijacija otvaranja, a takođe i nekoliko studija završnice. Postoje jaki dokazi da je Aljehin objavio „poboljšane“ rezultate nekih svojih partija, mada u jednom slučaju možda nije bio krivac za to.

Aleksandar Aljehin.

Biografija[uredi - уреди]

Aleksandar Aljehin je rođen u imućnoj plemićkoj moskovskoj porodici 31. oktobra 1892.[2][3][4][5] Njegov otac Aleksandar Ivanovič Aljehin je bio zemljoposednik i poslanik konzervativne zakonodavne „Četvrte dume“ [6], a njegova majka Anisja Ivanovna Aljehina (rođena Prohorova) je bila kći bogatog industrijalca. Aleksandar je prve šahovske lekcije dobio od majke, starijeg brata Alekseja i starije sestre Varvare (Barbare) [7][8].

Rana šahovska karijera (1902—1914)[uredi - уреди]

Aljehin 1909

Prva poznata Aljehinova partija je bila sa dopisnog turnira koji je održan 3. decembra 1902, kada je imao deset godina. Učestvovao je na nekoliko dopisnih turnira koje je sponzorisao časopis „Šahovski vesnik“, između 1902. i 1911. Godine 1907. odigrao je svoje prvo zvanično takmičenje, prolećni turnir Šahovskog kluba Moskva. Kasnije te godine, Aleksandar je podelio 11-13. mesto na klubskom jesenjem turniru, a njegov stariji brat Aleksej 4-6. mesto. Sledeće godine Aleksandar je osvojio prolećni turnir, sa petnaest godina. Godine 1909. osvojio je Sverusko amatersko prvenstvo održano u Sankt Peterburgu. U narednih nekoliko godina učestvao je na sve jačim turnirima, od kojih su neki bili održani izvan Rusije. Isprva je beležio promenljive rezultate, ali se već sa šesnaest godina učvrstio kao jedan od najboljih igrača Rusije [9]. Igrao je prvu tablu u dva prijateljska meča reprezentacija: St. Peterburg — Moskva 1911, i Moskva — St. Peterburg 1912. (oba puta remizirao sa Eugenom Borovskim) [10]. Krajem 1911. preselio se u Sankt Peterburg, gde je upisao Carski pravni fakultet za više društvene slojeve. Do 1912. bio je najjači igrač u Peterburškom klubu. Marta 1912. osvojio je Zimski turnir Kluba. Aprila iste godine osvojio je turnir 1. kategorije u Sankt Peterburškom klubu [11]. Januara 1914, Aljehin je pobedio na svom prvom velikom ruskom turniru, deleći prvo mesto sa Aronom Nimcovičem na Sveruskom majstorskom turniru u St. Peterburgu. Posle toga su igrali mini meč za prvu nagradu (oba su dobili po partiju) [12]. Aljehin je takođe odigrao nekoliko mečeva u tom razdoblju, a njegovi rezultati su pokazivali isti obrazac: promenljivo na početku, ali kasnije konstantno dobra igra.

Velemajstor najvišeg ranga (1914—1927)[uredi - уреди]

Tokom aprila i maja 1914, još jedan veliki turnir je održan u prestonici Ruske Imperije, Sankt Peterburgu, na kom je Aljehin zauzeo treće mesto iza Emanuela Laskera i Hose Raula Kapablanke. Po nekim izvorima, car Nikolaj II Romanov je dodelio titulu „velemajstora“ svakom od pet prvoplasiranih (Lasker, Kapablanka, Aljehin, Taraš i Maršal). Šahovski istoričar Edvard Vinter se bavio ovim pitanjem, istakavši da su prvi podaci koji podržavaju ovu priču članak Roberta Luisa Tejlora u broju Njujorkera od 15. Juna 1940, i Maršalova autobiografija „Mojih 50 godina šaha“ (1942) [13][14][15]. Aljehina je iznenađujući rezultat načinio ozbiljnim kandidatom za Svetsko prvenstvo u šahu [9]. Bez obzira da li je ili nije dobio ovo formalno priznanje „Aljehin je postao velemajstor u svojim sopstvenim očima i u očima publike“ [16]. U Julu 1914, Aljehin je podelio prvo mesto u Parizu sa Maršalom [17].

Prvi svetski rat i postrevolucionarna Rusija[uredi - уреди]

U toku jula i avgusta 1914, početkom Prvog svetskog rata, Aljehin je vodio na turniru u Manhajmu u Nemačkoj, održanom povodom 19. kongresa „Nemačkog šahovskog saveza“ (nem. Deutscher Schachbund - DSB) sa devet pobeda, remijem i porazom. Dobija nagradu od 1100 maraka (što izračunato u današnjoj protivvrednosti iznosi oko 11.000 evra) [18]. Nakon objave rata Rusiji, jedanaest ruskih igrača (Aljehin, Bogoljubov, Bogarčuk, Flamberg, Kopelman, Maliutin, Rabinovič, Romanovski, Saburov, Seležnjev, Vajnštajn) biva internirano u Rajhštat, Nemačka. Datuma 14, 17. i 29. septembra 1914, četvorica od njih (Aljehin, Bogarčuk, Saburov i Kopelman) bivaju oslobođeni i dopušta im se povratak kući [19]. Aljehin se vraća u Rusiju krajem oktobra 1914. (preko Švajcarske, Italije, Londona, Stokholma i Finske). Peti ruski igrač, Romanovski, oslobođen je 1915, [20] a šestom, Flambergu, je dozvoljeno da se vrati u Varšavu 1916. [21]. Nakon povratka u Rusiju, Aljehin je pomagao u prikupljanju novca za pomoć ruskim šahistima koji su ostali internirani u Nemačkoj igrajući egzibicione simultanke. Decembra 1915, osvojio je turnir u Moskvi. U aprilu 1916. dobio je mini-meč protiv Aleksandra Ajvensona sa dve pobede i porazom u Kijevu, a tokom leta iste godine služio je u Savezu gradova (Crvenom krstu) na Austrijskom frontu. U septembru je odigrao simultanku na slepo protiv petorice ljudi u ruskoj vojnoj bolnici u Tarnopolju. Godine 1918. osvaja „Trokružni turnir“ u Moskvi. U junu naredne godine, nakratko biva zatvoren u „Odesinoj ćeliji smrti“ pri odseku Čeke (tajne policije sovjetske Rusije) u Odesi, pod sumnjom da je špijun. Optužen je za veze sa belom inteligencijom kao njihov kontraobaveštajac, nakon ruskog oslobođenja Ukrajine od nemačke okupacije. Na Zapadu se pojavljuju glasine da su Aljehina likvidirali boljševici.[22]

Period 1920—1927[uredi - уреди]

Romanovski i Aljehin 1920.

Kada su se uslovi u Rusiji poboljšali, Aljehin je pokazao da je među najjačim ruskim igračima. Januara 1920, on je osvajio „moskovski šampionat“ (11-11), ali nije proglašen prvakom Moskve, jer nije bio stanovnik grada. Takođe, oktobra 1920. pobedio je na „Sveruskoj šahovskoj olimpijadi“ u Moskvi (devet pobeda, šest remija, bez poraza), a ovaj turnir biva retroaktivno proglašen za prvo prvenstvo SSSR-a. Njegov brat Aleksej je zauzeo treće mesto na turniru amatera.

Marta 1920, Aljehin se oženio sa Aleksandrom Batajevom. Razveli su se iduće godine [23]. Kratko vreme (1920—21), radio je kao prevodilac za komunističku Internacionalu — „Kominternu“, i biva imenovan za sekretara u uredu za obrazovanje. U tom svojstvu, upoznao je švajcarsku novinarku i izaslanicu Kominterne, Analizu Rig, koja je bila starija od njega trinaest godina, venčavali su se 15. marta 1921. Ubrzo nakon toga, dobio je dozvolu da sa suprugom napusti Rusiju radi posete Zapadu, ali se iz te posete nikada nije vratio. Juna 1921, Aljehin napušta suprugu u Parizu i seli se za Berlin.

U ovom periodu od 1921. do 1923, Aljehin je odigrao sedam mini mečeva. Prvo, 1921. godine u Moskvi, pobeđuje Nikolaja Grigorijeva (+2-0=5). Zatim nakon odlaska iz Rusije, remizira sa Ričardom Tičmanom (+2-2=2) i pobeđuje Fridriha Semiša (+2-0=0) u Berlinu. A, 1922. godine pobeđuje Josipa Bernštajna (+1-0=1) i Arnolda Erbaha (+1-0=1), u mečevima odigranim u Parizu, i Manuela Golmaja (+1-0=1) u meču odigranom u Madridu [24]. Konačno 1923, dobija Andrea Mufanga (+2-0=0) u Parizu.

Od 1921—27, Aljehin je osvojio ili podelio prvo mesto na oko dve trećine od mnogih turnira na kojima je igrao. Najmanje nagrade za postignute rezultate su bile kravata za treće mesto na turniru u Beču 1922, iza Akibe Rubinštajna i Ričarda Retija i treće mesto u Njujorku 1924, iza bivšeg šampiona sveta Emanuela Laskera i aktuelnog šampiona Hose Raula Kapablanke (ali ispred Frenk Džejms Maršala, Ričarda Retija, Geze Marocija, Efima Bogoljubova, Havijera Tartakovera, Frederika Jejtsa, Edvarda Laskera i Davida Janovskog) [12][12]. Tehnički, Aljehinova igra je uglavnom bila bolja od igre konkurenata, čak i Kapablanke, ali je problem bio nedostatak samopouzdanja u partijama protiv najvećih rivala [9].

Aljehinu je u celom ovom periodu glavni cilj bio organizovati meč sa Kapablankom [9]. Smatrao je da najveća prepreka nije Kapablankina igra, već jedan uslov iz „Londonskih pravila 1922“, (na kome je sam Kapablanka insistirao) prema kom izazivač mora obezbediti 10.000 američkih dolara, od kojih više od pola pripada braniocu titule, čak i u slučaju poraza (10.000 dolara je 1927. vredelo kao 391.000 $, 2006. godine [25]). Aljehin u novembru 1921, a Rubinštajn i Aron Nimcovič 1923. izazivaju Kapablanku, ali bezuspešno pokušavaju da sakupe pomenutu sumu [26][27]. Prikupljanje novca je Aljehinu bio primarni cilj, tako da čak i odlazi na turneju, igrajući egzibicione simultanke za skromne naknade iz dana u dan [28]. U Njujorku 27. aprila 1924, je oborio svetski rekord igrajući simultanku naslepo na dvadeset i šest tabli (prethodni rekord je bio dvadeset i pet, koji je postavio Gul Brejer), dobivši šesnaest, remiziravši i izgubivši po pet partija, nakon dvanaest sati igre. Oborio je sopstveni rekord 1. februara 1925, igrajući u Parizu vezanih očiju simultanku istovremeno na dvadeset i osam tabli, ostvarivši pri tom dvadeset i dve pobede, tri remija i tri poraza [29].

Tokom 1925. postao je francuski državljanin i upisao je pravni fakultet na Sorboni. Iako se izvori ne slažu oko toga da li je završio te studije, tokom 1930-ih je bio poznat kao „dr Aljehin“ [9][30]. Tema njegove teze je bila „Kineski zatvorski sistem“. On je međutim, još 1914. diplomirao pravo u Sankt Peterburgu, ali se njime nije nikada bavio [31].

Oktobra 1926, pobedio je na turniru u Buenos Airesu. Od decembra 1926. do januara 1927, igrao je meč protiv Maksa Evea i pobeđuje (5,5-4,5). Iste godine se oženio po treći put, sada sa Nadeždom Vasilijev (devojačko Fabricki), starijom ženom, udovicom ruskog generala V. Vasilijeva [32].

Svetski šahovski prvak, prva vladavina (1927—1935)[uredi - уреди]

Datoteka:Hose Raul Kapablanka.jpg
Hose Raul Kapablanka, protiv koga Aljehin osvaja titulu svetskog prvaka 1927. Pregovori za revanš meč su se odužili i nikada nisu urodili plodom.

Aljehin je 1927. konačno uspeo izazvati Kapablanku, nakon što je iza njega stala grupa argentinskih biznismena i sam predsednik Argentine, koji su garantovali sredstva [33], a meč je organizovan u šahovskom klubu (šp. Club de ajedrez Argentino) iz Buenos Ajresa [34]. Meč je održan od septembra do novembra 1927, u Buenos Ajresu, a Aljehin osvaja titulu rezultatom +6-3=25 [35]. Ovo je bio formalno najduže igrani meč za titulu prvaka sve do 1984. i duela Anatolija Karpova i Garija Kasparova [36]. Rezultat meča je iznenadio gotovo ceo šahovski svet, jer prethodno Aljehin nikada nije dobio ni jednu partiju protiv Kubanca [35]. Nakon Kapablankine smrti i sam Aljehin je izrazio iznenađenje svojom pobedom, smatrajući da 1927. on nije bio bolji igrač od Kubanca, ukazujući na Kapablankine probleme sa samopouzdanjem kada stvari krenu nepredviđenim tokom [37]. Kapablanka je ušao u meč bez fizičke i psihičke pripreme [38][39], dok je Aljehin bio u dobrom fizičkom stanju, detaljno prostudiravši protivnikovu igru [40]. Prema Kasparovu, Aljehinove analize otkrivaju mnoge sitne slabosti, koje su postojale, jer Kapablanka nije radio na poboljšanju igre [41]. Vladimir Kramnik dodaje da je to bio prvi meč u kojem Kapablanka nije lako dobijao partije [42].

Tokom celog meča iz 1927. vodila se žestoka borba, koja je trajala gotovo dva i po meseca. Aljehin dobija prvu partiju kao crni igrajući francusku odbranu, uz Kapablankinu pomalo pasivnu igru u središnjici; ovo je ujedno bila i njegova prva pobeda nad Kubancem u nekom ozbiljnijem takmičenju, nakon 13 godina pokušavanja. Kapablanka izjednačuje u trećoj partiji, a zatim dobija i sedmu, obe sa belim figurama, te tako prelazi u vođstvo. Aljehin vezuje dve pobede u 11. i 12. partiji nakon što je u obe svog protivnika primorao na predaju, te ponovo preuzima vođstvo. Čak je i nakon 31. partije vodio četiri prema tri uz dvadeset i četiri remija, te je izgledalo da će meč trajati još nekoliko nedelja. Aljehin potom dobija 32. i 34. partiju dok u 33. remizira da bi potvrdio titulu. Kapablanka nije dobio ni jedan meč kao crni, dok je Aljehin sa istim figurama dobio čak tri partije. Tokom celog meča Aljehin je igrao mnogo opreznije, solidnije i tiše nego u prethodnim susretima sa Kapablankom, izbegavajući nepotrebne ili nezdrave taktičke avanture koje su ga često u prethodnim mečevima dovodile do poraza. Čini se da je njegova strategija bila čekanje da se šampion umori i oslabi, što se na kraju verovatno i desilo. Što se tiče otvaranja, oba igrača su favorizovala različite oblike daminog gambita u većini igara, izbegavajući oštrija i manje analizirana hipermoderna otvaranja. Tokom cele svoje profesionalne karijere, Kapablanka nije bio izazivan niti pritiskan većim brojem uzastopnih veoma teških partija, na način na koji je to Aljehin postigao.

Odmah nakon pobede, Aljehin najavljuje da je spreman dati revanš Kapablanki, pod istim uslovima koje je tražio i Kapablanka, tj. da izazivač treba da obezbedi sumu od 10.000 dolara, od čega više od pola pripada braniocu titule, čak i u slučaju poraza [34]. Nakon Kapablankine smrti, Aljehin je izjavio da je taj čuveni uslov zapravo bio pokušaj Kubanca da izbegne izazivače [37]. Pregovori su se vukli nekoliko godina, prekidajući se kada se činilo da je dogovor postignut. Vremenom je njihov odnos jako zahladneo, a Aljehin počinje tražiti mnogo veće sume za učešće na turnirima gde nastupa i Kapablanka [9].

Velemajstor Robert Birn je pisao da je od tada Aljehin svesno za naredne mečeve favorizovao nešto slabije protivnike umesto opcije da Kubancu pruži revanš.[43]

Datoteka:Aljehin-Bogoljubov.jpg
Efim Bogoljubov (desno) gubi mečeve za titulu protiv Aljehina (levo) 1929. i 1934. Emanuel Lasker u sredini prati meč.

Iako se nikada nije dogovorio oko uslova revanša sa Kapablankom, igrao je dva meča sa Efimom Bogoljubovim, „službenim FIDE izazivačem“, 1929. i 1934, oba puta dobija hendikep [44][45]. Prvi meč je održan u Visbadenu, Hajdelbergu, Berlinu, Hagu i Amsterdamu od septembra do novembra 1929. Aljehin je odbranio titulu rezultatom (+11-5=9). Od aprila do juna 1934, ponovo se suočava sa Bogoljubovim u revanš meču održanom u dvanaest nemačkih gradova i dobija ga sa pet poena razlike (+8-3=15). Već 1929, Efim je imao četrdeset godina i verovatno je i njegov igrački zenit bio prošao.

Nakon meča za titulu prvaka, Aljehin se vraća u Pariz i govori protiv boljševizma. Nakon toga, Nikolaj Krilenko, predsednik Sovjetskog šahovskog saveza, objavljuje službeni memorandum u kom navodi da Aljehina treba smatrati neprijateljem Sovjeta. Sovjetski šahovski savez prekida svaki kontakt sa Aljehinom do kraja 1930-ih. Njegov stariji brat Aleksej, sa kojim je Aleksandar imao veoma blizak odnos, javno odbacuje i njega i njegova antisovjetska gledišta ubrzo nakon ove objave, no Aleksej je imao vrlo malo izbora pri donošenju ove odluke [46]. Avgusta 1939, Aleksej biva ubijen u Rusiji [47].

Aljehin je dominirao šahom sredinom 1930-ih [9]. Njegove najčuvenije turnirske pobede su bile u San Remu 1930. (+13=2, 3,5 poena ispred Nimcovića) i na šahovskom turniru na Bledu 1931. (+15=11, 5,5 poena ispred Bogoljubova). Osvaja većinu drugih turnira na kojima je igrao, deli prvo mesto u dva, a njegovo prvo slabije mesto biva na šahovskom turniru u Hejstingsu (deli drugo mesto, 0,5 poena iza Salo Flora), 1933/34. Godine 1933, takođe dobija egzibicioni meč sa Rafaelom Kintonom (+4-0=0) u San Huanu, ali dobija samo remi protiv Josipa Bernštajna (+1-1=2) u Parizu [48].

Od 1930. do 1935, Aljehin nastupa kao prva tabla Francuske na četiri šahovske olimpijade, osvojivši: prvu nagradu za briljantnost u Hamburgu 1930, zlatnu medalju za igru u Pragu 1931. i Folkstounu 1933, i srebrnu medalju za duel jedan na jedan u Varšavi 1935. Njegov poraz od letonskog majstora Hermanisa Matisonsa u Pragu 1931, je bio ujedno i njegov prvi poraz na nekom ozbiljnijem šahovskom nadmetanju od osvajanja svetskog šampionata.

Ranih 1930-ih, putovao je po svetu igrajući simultanke poput onih na Havajima, u Tokiju, Manili, Singapuru [49], Šangaju, Hong Kongu i Holandskoj istočnoj Indiji. Jula 1933, igrao je simultanku naslepo istovremeno na trideset i dve table (ponovo svetski rekord) u Čikagu, dobivši devetnaest, remiziravši devet i izgubivši četiri partije [50].

Četvrti put se oženio 1934, sada sa Grejs Friman (devojački Višard), šesnaest godina starijom od njega. Frimanova, rođena Amerikanka, udovica britanskog vlasnika plantaže čaja na Cejlonu, zadržala je do kraja života svoje britansko državljanstvo i ostala je u braku sa Aleksandrom sve do njegove smrti.

Gubitak titule prvaka (1935—1937)[uredi - уреди]

Statua Maksa Evea

Godine 1933, holandski šahista Maks Eve izaziva Aljehina za titulu prvaka. Eve je ranih 1930-ih, smatran jednim od tri dostojna izazivača (pored Kapablanke i Saloa Flora) [9]. Meč za titulu je počeo 3. oktobra 1935, u Candvortu, Holandija. Iako je Aljehin stekao rano vođstvo, od trinaeste partije nadalje Eve dobija dvostruko više partija od Aljehina. Izazivač je postao novi prvak sveta 15. decembra 1935, rezultatom devet pobeda, trinaest remija i osam poraza [51]. Ovo je ujedno bio i prvi meč za titulu koji je imao službene sekundante: Aljehinov je bio Salo Landau, a Eveov, Geza Maroci [52]. Eveova pobeda je bila veliko iznenađenje i ponekad se pripisuje Aljehinovom alkoholizmu. Flor, koji je takođe pomogao Eveu u toku meča, ističe da je Aljehinu više problema napravilo preveliko samopouzdanje negoli alkohol, a i sam Aljehin je ranije rekao da će lako pobediti [53][54]. Kasniji svetski prvaci Vasilij Smislov, Boris Spaski, Anatolij Karpov i Gari Kasparov, koji su analizirali meč za svoje potrebe, su potvrdili da je Eveova pobeda bila opravdana i da je standard njegove igre bio dostojan Svetskog prvenstva [53].

U osamnaest meseci po gubitku titule, Aljehin je nastupio na deset turnira, sa promenljivim rezultatima: podelio je prvo mesto sa Keresom na šahovskom turniru u Bad Nojhajmu maja 1936; pobedio je u Drezdenu juna 1936; osvaja drugo mesto, iza Flora, jula 1936. na šahovskom turniru u Poderbradi; bio je šesti avgusta 1936. na šahovskom turniru u Notingemu, iza Kapablanke, Mihaila Botvinika, Rubena Fajna, Samjuela Reševskog i Evea; oktobra 1936. biva treći u Amsterdamu, iza Evea i Fajna; deli prvo mesto sa Salom Landauom na „Kvadringalu“ u Amsterdamu, takođe oktobra 1936; osvaja Novogodišnji šahovski turnir u Hejstingsu 1936/37, ispred Fajna i Erika Eliskasesa; pobedio je na „Kvadringalu“ u Nici marta 1937; treći je, iza Keresa i Fajna u Margejtu, aprila 1937; deli četvrto mesto sa Keresom, iza Flora, Reševskog i Vladimira Petrovsa u Kemeriju juna i jula 1937; zatim deli drugu poziciju sa Bogoljubovim, iza Evea, na „Kvadringalu“ u Bad Nojhajmu, jula 1937 [22].

Povratak titule i druga vladavina (1937—1946)[uredi - уреди]

1937—1939[uredi - уреди]

Aljehin na jednoj od svojih brojnih simultanki

Maks Eve je brzo organizovao revanš meč, nešto što Kapablanka nikako nije uspeo nakon 1927. Aljehin je povratio titulu od Evea decembra 1937, sa velikom razlikom (+10-4=11). U ovom meču koji je održan u Holandiji, Eveov sekundant je bio Ruben Fajn, a Aljehinov, Erik Eliskases. Meč je u početku bio prava borba, ali je u finišu Eve drastično popustio, izgubivši četiri od poslednjih pet partija [42][55]. Fajn je ovaj kolaps pripisao nervnoj napetosti, do koje je verovatno došlo zbog velikog truda da se podjednako održe mirnoća i koncentracija tokom celog meča. Aljehin više nije igrao šampionske mečeve i držao je titulu do smrti [9].

Godina 1938. počinje sjajno za Aljehina, jer osvaja Montevideo turnir u Karasku (mart), Margejt (april), i deli prvo mesto sa serom Džordžom Alanom Tomasom u Plimutu (septembar). U novembru, međutim, deli 4—6. mesto sa Eveom i Reševskim, iza Keresa, Fajna i Botvinika, ali ispred Kapablanke i Flora, na poznatom AVRO turniru u Holandiji. Ovaj turnir je igran u svakom od nekoliko gradova domaćina za nekoliko dana u isto vreme, te zbog toga možda i ne čudi što su mlade zvezde u usponu osvojile prva tri mesta, dok su za starije igrače česta putovanja bila vrlo naporna[9].

Odmah nakon AVRO turnira, Botvinik, koji je zauzeo treće mesto, izaziva Aljehina za titulu prvaka. Složili su se da nagradni fond bude 10.000 američkih dolara od kojih dve trećine idu pobedniku, i da će, ako meč bude održan u Moskvi, Aljehin biti pozvan najmanje tri meseca ranije, kako bi učestvovao na turniru i kako bi se dobro pripremio. Ostali detalji nisu bili ugovoreni kada je izbio Drugi svetski rat, što je prekinulo pregovore, koji su obnovljeni tek nakon rata [56].

Paul Keres, osvajač AVRO turnir na produžetke protiv Fajna, takođe je izazvao Aljehina u meču za titulu. Pregovori su vođeni tokom 1939, kada izbija rat. Tokom rata Keresova domovina, Estonija, biva napadnuta od SSSR-a, zatim od Nemačke, a onda ponovo od SSSR-a. Na kraju rata, sovjetska vlada sprečava Keresa da nastavi pregovore, na osnovu optužbe da je tokom rata sarađivao sa Nemcima u okupiranoj Estoniji [57].

Aljehin je kao prva tabla predstavljao Francusku na osmoj Šahovskoj olimpijadi u Buenos Ajresu 1939, kada izbija rat u Evropi. U dogovoru sa kapitenima ekipa, pre svega sa Aljehinom (Francuska), Tartakoverom (Poljska) i Albertom Bekerom (Nemačka) uz predsednika argentinskog šahovskog saveza, Augusta de Mura, odlučeno je da se nastavi sa takmičenjem [58].

Aleksandar je osvojio srebrnu medalju u pojedinačnoj konkurenciji (devet pobeda, bez poraza i sedam remija) iza Kapablanke (samo rezultati iz A i B finala — odvojeno za oba dela, računatim za najbolje pojedinačne rezultate). Ubrzo nakon Olimpijade, Aljehin osvaja šahovski turnir u Montevideu (7-7) i Karakasu (10-10).

Krajem avgusta 1939, i Aljehin i Kapablanka pišu de Murou o mogućnosti revanš meča. Dok su se prethodni pregovori svodili na garanciju da se meč uopšte odigra, navodeći želju Kubanca da se i revanš održi u argentinskoj prestonici, potonji pregovori su prošireni na dogovore o visini nagradnog fonda o kome se razgovaralo nakon Olimpijade [59]. Podržan latinoameričkom finansijskom injekcijom, Kapablanka šalje ponudu u novembru. Međutim, ovi planovi nisu imali realnu osnovu u ponuđenom depozitu (govorilo se o sumi od 10.000 dolara u zlatu), tako da nije ni došlo do meča čiji je početak planiran za 14. april 1940.

Drugi svetski rat (1939—1945)[uredi - уреди]

Datoteka:Aleksandar Aljehin 1945.jpg
Aleksandar Aljehin, slikan u periodu 1940—1946.

Za razliku od mnogih učesnika Šahovske olimpijade iz 1939, Aljehin se vratio u Evropu januara 1940. godine. Nakon kratkog boravka u Portugalu [60], prijavio se u francusku vojsku kao sanitetski oficir.

Nakon pada Francuske (juna 1940), beži u Marselj. Pokušava otići u Ameriku preko Lisabona, gde podnosi zahtev za američku vizu. Oktobra 1940, ponovo je pokušao da dobije dozvolu, ali ovoga puta za odlazak na Kubu, obećavši da će odigrati meč sa Kapablankom. Ovaj zahtev je odbijen[47].

Da bi zaštitio svoju ženu Grejs, koja je bila američka Jevrejka, i njenu imovinu u Francuskoj (dvorac Sen Obin le Čaf, u blizini gradića Dipe, koga su nacisti opljačkali), pristao je na saradnju sa njima [61]. Učestvovao je na turnirima u Minhenu, Salcburgu, Krakovu-Varšavi, i Pragu, koje je organizovao Erhard Post, izvršni direktor Velikonemačkog šahovskog saveza nem. Grossdeutcher Scachbund, koji su kontrolisali nacisti. Keres, Bogoljubov, Gota Stolc, i nekoliko drugih majstora je uzimalo učešće u sličnim događajima u okupiranoj Evropi [62]. Godine 1941, podelio je drugo mesto sa Erikom Lundinom u Minhenu (Evropa-turnir, koji je održan u septembru, a osvojio ga je Stolc), takođe je podelio prvo mesto sa Polom Feliksom Šmitom na turniru Krakovu-Varšavi (drugi General-turnir, održan u oktobru) [63], a osvojio je turnir u Madridu (decembar). Sledeće godine osvojio je turnir u Salcburgu (juna 1942) i Minhenu (septembra 1942; nacisti su ovaj turnir nazvali (nem. Europameisterschaft), u prevodu „Evropsko prvenstvo“)[64][65]. Kasnije 1942. pobedio je u Varšava-Lublin-Krakovu (treći General, oktobra 1942), a deli prvo mesto sa Klausom Jungeom u Pragu (Durasov memorijal; decembra 1942). Tokom 1943, remizirao je u mini meču protiv Bogoljubova u Varšavi (+1-1, mart 1943), osvojio turnir u Pragu (aprila 1943), a zatim je podelio prvo mesto sa Keresom u Salcburgu (juna 1943).

Drugi svetski rat je prekinuo sva redovna zbivanja u Evropi, pa tako i šahovska nadmetanja

Do kraja 1943, Aljehin je boravio u Španiji i Portugalu kao nemački predstavnik za šahovska zbivanja. Ovo mu je takođe dozvoljeno i da bi bio daleko od sovjetske invazije na istočnu Evropu [47][66]. Godine 1944, jedva pobeđuje u meču protiv Ramona Reja Ardida u Saragosi (+1-0=3; aprila 1944) i osvaja Hihon (jula 1944). Sledeće godine, pobedio je u Madridu (marta 1945), podelio drugo mesto sa Antoniom Medinom u Hihonu (jula 1945; turnir osvaja Antonio Riko), osvojio Sabadelu (avgusta 1945), podelio prvo mesto sa F. Lopez Njunjezom u Almeriji (avgusta 1945), osvojio Meilju (septembra 1945) i zauzeo je drugo mesto u Kaseresu, iza Frančeska Lupija (jesen 1945).

Poslednji meč Aljehin je odigrao protiv Frančeska Lupija u Estorilu kraj Lisabona, u Portugaliji, januara 1946. Dobio je dve partije, jednu izgubio i jednu remizirao[47][66].

Aljehina je zainteresovao napredak šahovskog čuda od deteta Artura Pomara, i deo svoje poslednje knjige („Legado“, 1946) je posvetio upravo njemu. Igrali su u Hihonu 1944, kada je Pomar, sa svega dvanaest godina, izborio zasluženi remi sa šampionom [67].

Poslednja godina[uredi - уреди]

Aljehinov grob u Parizu

Nakon završetka rata, Aljehin nije pozivan da učestvuje na turnirima mimo Pirinejskog poluostrva, zbog svoje navodne veze sa nacistima. Poziv na turnir u Londonu je povučen, nakon protesta ostalih učesnika[6]. Dok se pripremao za meč svetskog prvaka protiv Botvinika[56], iznenada je umro u svojoj hotelskoj sobi u Estorilu, Portugal. Okolnosti njegove smrti su i danas predmet rasprava. Najčešće je pripisuju srčanom udaru, ali je u pismu magazinu „Šahovski život“ jednog od svedoka autopsije rečeno da je pravi uzrok smrti gušenje komadom mesa. Neki su spekulisali da ga je ubila francuska organizacija „Legije smrti“. Nekoliko godina kasnije, Aljehinov sin, Aleksandar, je izjavio da je „ruka Moskve stigla i njegovog oca“ [68].

Kanadski velemajstor Kevin Šparget, koji je živeo u Portugalu od kraja 1980-ih, a koji je temeljno istraživao Aljehinovu smrt, takođe navodi ovu opciju kao najverovatniju. Šparget smatra da je vrlo moguće da su zločin i obdukciju izmanipulisala portugalska tajna policija — PIDE. On veruje da je Aljehin ubijen izvan svoje sobe, verovatno od strane Sovjeta[69].

Sahranu je sponzorisala FIDE, a telo je preneto na groblje Monparnas u Parizu 1956.[70][71]

Ocena[uredi - уреди]

Snaga igre i stil[uredi - уреди]

Različiti statističko-rangirajući sistemi se veoma razlikuju u oceni Aljehinove igre. Warriors of the Mind mu dodeljuje tek 18. mesto na listi najjačih šahista, komentarišući da pobede nad igračima kao što su Bogoljubov ili Eve nisu dovoljno jaka osnova za titulu najvećeg u istoriji[72]. Ali, na veb stranici Chessmetrics je svrstan između četvrtog i osmog mesta, zavisno od kvaliteta igre na vrhuncu karijere u poređenju sa zenitom konkurenata, a zaključak je da je njegov vrhunac bio nešto jači nego Laskerov ili Kapablankin, ali ipak nešto slabiji od Botvinikovog[73]. Autor ovog sajta, Džef Sonas, na osnovu uporednih ocena smatra da je on šesti najbolji u istoriji[74]. Isti autor smatra da je Aljehinova pobeda na šahovskom turniru u Sanremu 1930, šesti najbolji nastup na turnirima ikada[74]. U svojoj knjizi iz 1978. godine, Ocena velikih šahista prošlosti i sadašnjosti, Arpad Elo izvodi zaključke na osnovu učinka igrača u pet godina karijere kada su bili na vrhuncu. On zaključuje da Aljehin deli peto mesto na listi najvećih u istoriji (zajedno sa Morfijem i Smislovim), ali iza Kapablanke, Botvinika, Laskera i Talja[74].

Chess zhor 26 cyr.png
Chess zver 26.png
a8 b8 c8 d8 e8 f8 g8 h8
a7 b7 c7 d7 e7 f7 g7 h7
a6 b6 c6 d6 e6 f6 g6 h6
a5 b5 c5 d5 e5 f5 g5 h5
a4 b4 c4 d4 e4 f4 g4 h4
a3 b3 c3 d3 e3 f3 g3 h3
a2 b2 c2 d2 e2 f2 g2 h2
a1 b1 c1 d1 e1 f1 g1 h1
Chess zver 26.png
Chess zhor 26 cyr.png
Aljehinova odbrana, jedan od najvećih doprinosa velikog šampiona šahovskoj teoriji i analizi.

Aljehinov je vrhunac bio period ranih 1930-ih kada je osvojio gotovo sve turnire na kojima je nastupao, ponekad i sa vrlo velikom razlikom. Nakon toga, njegova igra opada, i on nakon 1934. više nije osvojio turnir vrhunske klase. Nakon povratka titule Svetskog prvaka 1937, pojavilo se nekoliko novih mladih zvezda, koji postaju ozbiljna pretnja njegovom prestolu[9].

Aljehin je bio jedan od najvećih majstora napada koji je naizgled mogao sprovesti bilo koju kombinaciju koju bi zamislio. Ono što ga je razlikovalo od većine drugih agresivnih igrača je njegova sposobnost da vidi potencijal za napad i da se pripremi za njega, tamo gde ostali nisu videli ništa. Rudolf Špilman, majstor taktike koji je odigrao mnogo nezaboravnih partija je rekao:

Wikicitati „Ja mogu da vidim kombinaciju koju vidi i on, ali nikako ne mogu doći u istu poziciju.[9]
()

Dok je Maks Eve rekao:

Wikicitati „Aljehin je pesnik koji stvara remek-dela od nečega što bi bilo koga drugog jedva inspirisalo da pošalje kući razglednicu[75].“
()
Chess zhor 26 cyr.png
Chess zver 26.png
a8 b8 c8 d8 e8 f8 g8 h8
a7 b7 c7 d7 e7 f7 g7 h7
a6 b6 c6 d6 e6 f6 g6 h6
a5 b5 c5 d5 e5 f5 g5 h5
a4 b4 c4 d4 e4 f4 g4 h4
a3 b3 c3 d3 e3 f3 g3 h3
a2 b2 c2 d2 e2 f2 g2 h2
a1 b1 c1 d1 e1 f1 g1 h1
Chess zver 26.png
Chess zhor 26 cyr.png
Reti-Aljehin. Šahovski turnir u Baden-Badenu 1925, ovo je jedna od najpoznatijih, ali i najkomplikovanijih Aljehinovih pobeda - 31. ... Ce4, priprema se pozicija za osvajanje belog skakača na b7 u 12 poteza.[9]

Mogući odgovor na ovo je dao Rihard Reti:

Wikicitati „On pobeđuje svoje protivnike nizom jednostavnih i naizgled bezopasnih poteza, kako bi došao do originalne prilike, koja se ovim komplikovanjem teško može videti, jer je skrivena [76].“
()

Džon Nan je komentarisao da Aljehin ima „posebnu sposobnost da izazove komplikacije, bez preteranog preuzimanja rizika“[77], a Edvard Vinter ga naziva „gospodarem komplikovanih pozicija“. Neke Aljehinove kombinacije su toliko kompleksne da se ni današnji prvaci i velemajstori ne slažu u analizi i oceni istih[78].

Ipak, Gari Kasparov je rekao da su Aljehinovi napadi bili zasnovani na jakim pozicionim temeljima[78], a Hari Golombek je otišao i korak dalje sa izjavom da je Aljehin „najsvestraniji od svih šahovskih genija, koji se u svakom stilu i u svakoj poziciji osećao kao kod kuće[79].“ Fajn, jedan od Aljehinovih najvećih rivala i potencijalnih izazivača kasnih 1930-ih, je napisao tokom 1950-ih da je Aljehinova zbirka najboljih igara jedna od tri najveće za koje on zna[9], a i Golombek je sa njom bio jednako oduševljen[79].

Aljehin ima u svojim partijama veći procenat pobeda od bilo kojeg drugog Svetskog šampiona, a njegovi remiji traju duže od bilo kog drugog prvaka[80]. Ipak, njegova želja za pobedom je ponekad prelazila formalne okvire sporta i takmičenja. Kada ga je Fajn pobedio u jednoj neobaveznoj partiji iz 1933, tražio je ponovo igranje meča zbog greške koju je napravio u jednom potezu. A u stonom tenisu, koji je igrao jednakim žarom, ali prilično slabo, često bi lomio lopticu kada bi izgubio[9].

Bobi Fišer je u jednom članku iz 1964, Aljehina rangirao kao jednog od deset najvećih u istoriji[81]. Sam Fišer, koji je bio oličenje jasne i jednostavne igre, je napisao o njemu:

Wikicitati „On nikada nije bio moj heroj, niti sam mario za njegov stil igre. Nema ničeg nejasnog u tome, njegov stil je radio za njega, ali bi teško nešto uradio za bilo koga drugog. Stvarao je gigantske koncepcije, pune presedana i besprimernih ideja... Imao je veliku maštu, mogao je da sagleda dublje poziciju od ijednog drugog igrača u istoriji... U većini komplikovanih pozicija je stvorio svoje najbolje koncepte[81].“
()

Aljehinov stil je imao veliki uticaj na Kasparova koji je rekao:

Wikicitati „On je prvi među umetnicima koji još uvek imaju veliki uticaj na mene. Volim njegovu univerzalnost, njegov pristup igri, šah jeste ideja. Uveren sam da budućnost pripada Aljehinovom šahu[82].“
()

Uticaj na igru[uredi - уреди]

Glavni članak: Aljehinova odbrana

Nekoliko otvaranja i varijacija otvaranja su nazvane po Aljehinu. Osim dobro poznate Aljehinove odbrane (1. e4, Sf6) i Albin—Šatard—Aljehinovog napada u „ortodoksnoj“ Paulsenovoj varijanti francuske odbrane,[83] postoje Aljehinove varijacije u: budimpeštanskom gambitu,[84][85] bečkoj igri, promenjenoj varijanti Reja Lopeza, Vinaverovoj varijanti francuske odbrane; Zmaj varijanti sicilijanske odbrane, daminom gambitu, slovenskoj odbrani, igri daminog pešaka, katalonskom otvaranju i holandskoj odbrani (gde čak tri različite varijante nose njegovo ime).[86] Irving Černjev je komentarisao da se „otvaranje sastoji iz Aljehinove igre, sa nekoliko varijacija“.[87]

Jedan Aljehinov problem završnice
Chess zhor 26 cyr.png
Chess zver 26.png
a8 b8 c8 d8 e8 f8 g8 h8
a7 b7 c7 d7 e7 f7 g7 h7
a6 b6 c6 d6 e6 f6 g6 h6
a5 b5 c5 d5 e5 f5 g5 h5
a4 b4 c4 d4 e4 f4 g4 h4
a3 b3 c3 d3 e3 f3 g3 h3
a2 b2 c2 d2 e2 f2 g2 h2
a1 b1 c1 d1 e1 f1 g1 h1
Chess zver 26.png
Chess zhor 26 cyr.png
Beli igra i dobija[88]

Aljehinova odbrana počinje sa potezima (1. e4, Sf6). Aljehin je uvodi na turniru u Budimpešti 1921, u mečevima protiv Endrea Štajnera[89] i Fridriha Semiša.[90] Četiri godine kasnije, u časopisu Moderna šahovska otvaranja je napisano: „Ništa nije indikativnije u tekovinama nove, hipermoderne škole, negoli bizarna odbrana koju uvodi Aljehin... Iako se protivi načelima klasične škole, ona omogućava crnom kraljevom skakaču mnogo veću pokretljivost u ranim fazama igre, u vrebanju slabosti na sredini table, gde se nalaze beli pešaci“.[91] Sa druge strane, ova strategija omogućuje belom da skocentriše jaku masu pešaka na centru table, uključujući polja c4, d4, e5 i f4. Velemajstor Nik de Firmejn u jednom broju pomenutog časopisa iz 2008. konstatuje da „ovom koncepcijom igra gubi svaki smisao ravnoteže i simetrije, što predstavlja dobar izbor otvaranja u mečevima protiv agresivnih igrača“.[92]

Aljehin je takođe komponovao i nekoliko problema završnice, od kojih je jedan prikazan na dijagramu (zanimljiva studija sa sedam figura).[88]

Aljehin je napisao više od dvadeset knjiga o šahu, uglavnom beleške sa mečeva ili turnira, plus zbirku njegovih najboljih igara između 1908. i 1937. Za razliku od Štajnmica, Laskera, Kapablanke i Evea, on nije u njima objašnjavao svoje ideje o igri, niti je početnicima pokazivao kako da unaprede svoju igru.[93] Zapravo, njegove su knjige mnogo više služile stručnjacima nego početnicima:[9] one sadrže mnoge duge analize varijacija na kritičnim pozicijama, te „pojedinačna odstupanja i izuzetke od date taktike, a ne pravila i pojednostavljenja svoje igre“.[93]

Iako je proglašen neprijateljem SSSR-a nakon njegovih antiboljševičkih izjava iz 1928,[46] postepeno je rehabilitovan od strane sovjetske šahovske elite nakon smrti 1946. Istraživanja Aleksandra Kotova o njegovoj igri i karijeri, koja su prerasla u biografiju,[94] su dovela do čitavog niza spomen-turnira u Aljehinovu čast. Prvi od njih je održan u Moskvi 1956, a prvo mesto su podelili Botvinik i Smislov.[95] U svojoj zajedničkoj knjizi Sovjetska šahovska škola, Kotov i Judovič posvećuju posebno poglavlje Aljehinu, nazvavši ga „najvećim ruskim igračem“, i pohvalivši njegovu sposobnost za preuzimanje inicijative, naročito u taktičkim varijacijama otvaranja.[96] Botvinik je svojevremeno pisao da se sovjetska škola od Aljehina učila kvalitetu napadačke igre, sposobnošću za samokritiku i kombinatornoj viziji i kreativnosti.[97] Aljehin je jednom i napisao da su za uspeh u šahu potrebne tri stvari: „Prvo, neprestana samoanaliza i poboljšavanje igre; drugo, podroban pregled protivnikove snage i slabosti; i treće i najvažnije, viši cilj ili zadatak da se sopstvena dostignuća usklade sa opštim napredkom šaha, kako bi se on izravnao sa naukom i umetnošću, gde mu je i mesto“.[98]

Kontroverze i optužbe[uredi - уреди]

Optužbe o poboljšanim partijama[uredi - уреди]

Chess zhor 26 cyr.png
Chess zver 26.png
a8 b8 c8 d8 e8 f8 g8 h8
a7 b7 c7 d7 e7 f7 g7 h7
a6 b6 c6 d6 e6 f6 g6 h6
a5 b5 c5 d5 e5 f5 g5 h5
a4 b4 c4 d4 e4 f4 g4 h4
a3 b3 c3 d3 e3 f3 g3 h3
a2 b2 c2 d2 e2 f2 g2 h2
a1 b1 c1 d1 e1 f1 g1 h1
Chess zver 26.png
Chess zhor 26 cyr.png
Čuvena i mnogo analizirana pozicija u partiji „5 kraljica“.

Semjuel Reševski je pisao da je Aljehin navodno „igrao pojedine partije protiv fiktivnih protivnika, iz kojih je izlazio kao pobednik, a te partije su objavljene u mnogim šahovskim časopisima“.[99] U nedavno objavljenoj knjizi Endi Soltis navodi listu „Aljehinovih petnaest poboljšanih partija“.[100] Svakako najpoznatija iz ovog navoda je partija sa pet kraljica u Moskvi iz 1915. U stvarnoj partiji, gde je Aljehin bio crni i pobedio Grigorijeva, u jednoj od svojih knjiga je predstavio varijaciju „pet kraljica“ (počevši sa potezom koji crni ne igra u stvarnoj partiji) kao da je stvarnu partiju dobio beli igrač (ne spominje se ko je koji igrač u ovoj verziji, niti da je partija igrana na Moskovskom turniru).[n 2]

U poziciji prikazanoj na dijagramu, do koje nije došlo u stvarnom meču, Aljehin tvrdi da beli pobeđuje sa 24. Th6, kao i nakon nekih komplikovanja, crni je ili matiran ili ulazi u završnicu sa kraljicom manje. Neke nedavne analize pokazuju da to nije slučaj: ako beli zaista odigra 24. Th6, crni može odgovoriti 24... Lg4! i beli ne može forsirati napad za matiranje.[101] U kasnijoj kompjuterskoj obradi pozicije, pokazuje se da beli može forsirati mat, ali samo ako se promeni Aljehinov navod na 20. potezu, gde postoje samo tri kraljice.[102]

Šahovski istoričar Edvard Vinter je detaljno istraživao navodnu Aljehinovu pobedu u petnaest poteza pomoću žrtve kraljice na turniru u Sabadelu 1945.[103] Neke fotografije napravljene tokom ovog meča pokazuju položaje pojedinih figura tokom igre. Bazirano na položajima figura sa ovih fotografija, pokazalo se da se partija nikako nije mogla završiti na način koji je zvanično objavljeno. To je dovelo do sumnje da je zvanična verzija i stvarna. Čak i da je ova verzija zaista bila lažna, nema sumnje da je Aljehin bio pobednik ovog duela, a takođe nema ni dokaza da je on sam bio izvor objavljivanja navodno lažne verzije.[104]

Aljehin i antisemitizam[uredi - уреди]

Tokom Drugog svetskog rata, Aljehin je učestvovao na nekoliko turnira u Nemačkoj i na okupiranim teritorijama, kao i mnogi drugi jaki igrači iz okupiranih ili neutralnih zemalja.[62][n 3] Marta 1941, pojavljuje se serija članaka sa Aljehinovim imenom u Parizer cajtungu (nem. Pariser Zeitung), novinama na nemačkom jeziku koje je objavljivala nemačka okupaciona uprava. Između ostalog, u ovim člancima se navodi da su Jevreji oduvek imali talenta za iskorišćavanje šaha, ali da nisu sposobni za šahovsku kreativnost i umetnost, hipermoderne teorije Nimcoviča i Retija se opisuju kao „jeftina blefiranja, stvorena radi sramnog samopubliciteta“, i da su one prihvaćene od strane „većine anglo-jevrejskih kvaziintelektualaca“, a meč sa Eveom iz 1937. se opisuje kao „pobeda nad jevrejskom zaverom“.[44] Takođe je Aljehinovo ime potpisano na dva intervjua za španske novine iz septembra 1941; u jednom od njih je navodno rekao da je „arijevski šah, šah agresivan i kreativan... sa druge strane jevrejski se opisuje kao proračunat i baziran na ideji konstantne odbrane“.[44]

Gotovo odmah nakon oslobođenja Pariza, Aljehin daje izjavu da je „napisao dva članka za pomenute novine pre nego što su mu Nemci dali izlaznu vizu, ali da su oba članka bila isključivo stručna, ali da su ih nacisti naknadno prepravili i uneli u njih svoja rasna gledišta“. On je napisao barem još dva demantija, u pismu organizatorima londonskog turnira 1946, i u svojoj posthumno objavljenoj knjizi Legado. Naravno, sva tri demantija su različito formulisana.[44]

Opsežna istraga Kena Vajlda nije dala uverljive dokaze o autentičnosti članaka. Šahovski pisac Žak Le Monije je tvrdio 1986. u časopisu Evropski šah, da je 1958. video neke pronađene Aljehinove beležnice sa originalnim rukopisom, i da se u njima nalazio prvi antisemitski članak štampan u pomenutim novinama 18. marta 1941. Međutim, isti autor u knjizi 75 Aljehinovih partija iz 1973, kaže: „Nikada neće biti poznato da li je Aljehin zaista stajao iza dotičnih članaka, ili su oni samo bili izmanipulisani od strane urednika Parizer cajtunga“.[44]

Vinter primećuje da su u navedenim člancima pogrešno napisana imena nekih čuvenih šahista, što bi možda mogao biti dokaz o nacističkoj prevari ili Aljehinovom pokušaju da pokaže signal da njihov sadržaj nije i njegovo mišljenje već da je primoran da ih napiše na taj način. Ali to bi, opet, mogla biti samo štamparska greška ili činjenica da je Aljehinov rukopis bio težak za čitanje. U jednom članku se (verovatno) netačno tvrdi da je Lionel Kizerski bio poljski Jevrejin, iako on (verovatno) nije bio ni Poljak ni Jevrejin.[105] Vinter zaključuje: „Iako je, u ovom trenutku, teško naći čvrsto uporište za njegovu odbranu, samo otkriće članaka sa originalnim rukopisom će razrešiti stvar izvan svake sumnje“. Prema aktuelnom zakonu o autorskom pravu u Francuskoj, Aljehinove beležnice se neće naći u javnom vlasništvu sve do 1. januara 2017.[44]

Činjenica je da Aljehin u privatnom životu i šahovskoj karijeri nije bio antisemita. U junu 1919, Čeka ga je uhapsila, bio je zatvoren u Odesi i osuđen na smrt. Spasao ga je Jakov Vilner, jevrejski šahista, poslavši telegram predsedniku ukrajinskog Saveta narodnih komesara, koji je znao za Aljehina i naredio njegovo oslobađanje.[106] Takođe je prihvatio pomoć od Čarlsa Jafea u analizi i pripremanju meča za titulu prvaka sa Kapablankom. Jafe je bio jevrejski šahista nastanjen u Njujorku, gde ga je Aljehin često posećivao, i nakon osvajanja titule i povratka u Njujork, u znak zahvalnosti je odigrao mini-meč sa njim, bez finansijske nadoknade.[107] Aljehinov sekundant 1935. za meč sa Eveom je bio Salo Landau, holandski Jevrejin. Američki Jevrejin Arnold Denker, poznati velemajstor, pisao je da je Aljehin uvek bio vrlo ljubazan prilikom mečeva, konsultacija i zajedničkih analiza određenih mečeva. Takođe je pisao da ga je tokom ranih 1930-ih, kada je ekonomija bila u krizi usled Velike depresije, nekoliko puta veoma srdačno ugostio u Njujorku. Prema njegovim navodima, u to vreme je Aljehin bio ubeđen da mu je naredni rival u borbi za titulu američki Jevrejin Isak Kašdan (što se ipak nije desilo).[6] Tokom proleća 1940, davao je u Parizu lekcije talentovanom četrnaestogodišnjaku Žirardu Budovskom, nemačkom Jevrejinu.[108] Konačno, Aljehinova četvrta žena je bila Grejs Višard, američka Jevrejka. Interesantno je da je gospođa Grejs osvojila ženski Šampionat grada Pariza u šahu 1944. godine.[109]

Čuvene partije[uredi - уреди]

Chess zhor 26 cyr.png
Chess zver 26.png
a8 b8 c8 d8 e8 f8 g8 h8
a7 b7 c7 d7 e7 f7 g7 h7
a6 b6 c6 d6 e6 f6 g6 h6
a5 b5 c5 d5 e5 f5 g5 h5
a4 b4 c4 d4 e4 f4 g4 h4
a3 b3 c3 d3 e3 f3 g3 h3
a2 b2 c2 d2 e2 f2 g2 h2
a1 b1 c1 d1 e1 f1 g1 h1
Chess zver 26.png
Chess zhor 26 cyr.png
Poznata partija Aljehin-Jejts iz 1922. godine posle 36.... Tgf8

Vidi još[uredi - уреди]

Napomene[uredi - уреди]

  1. Kada je postao francuski državljanin, Alekhin (Aljehin) je postala ispravna i zvanična transkripcija njegovog prezimena na francuskom. Ljutio bi se kada bi ga Rusi ponekad izgovarali kao Aljohin, što je smatrao jidiškom deformacijom izgovora i insistirao je na tome da je Aljehin ispravan izgovor na ruskom.[1]
  2. Stvarna partija, bez pet kraljica, je bila Grigorijev—Aljehin, Moskva, 1915, koju je Aljehin komentarisao u Alekhine, A. (February 1916), Shakhmatny Vyestnik  Međutim, verziju sa pet kraljica je predstavio u komentaru na Taraš—Aljehin, Sankt Peterburg, 1914, koja je 26. meč u Alekhine 1985. U istoj knjizi, Aljehin je u komenaru za meč 90 (Alekhine vs Teichmann, Berlin 1921), predstavio pobedu u 15 poteza protiv O. Tenera, za koju je Tener tvrdio da je u stvari varijanta nastala u analizi nakon njihovog nerešenog meča u 23 poteza.
  3. Ovi igrači su, između ostalih, Keres, Bogoljubov, Štolc, Erik Lundin, Bjern Nilsen, Nikolas Kortlever, Karel Opočenský, Jan Foltys, Ludek Pahman, Gedeon Barcza, Mario Napolitano, Braslav Rabar i Teodor Regedziński.

Reference[uredi - уреди]

  1. Kmoch, Hans. "Grandmasters I Have Known" (((en))) (PDF). ChessCafe.com. pp. 2, 5. http://www.chesscafe.com/text/kmoch05.pdf. pristupljeno 10. januara 2011.. 
  2. "ALEXANDER ALEKHINE (1892-1946) by Bill Wall". Arhivirano iz originala 25. 10. 2009.. http://www.webcitation.org/5kmWZHEVW. pristupljeno 24. 07. 2008.. 
  3. Litmanowicz, Władysław & Giżycki, Jerzy (1986). Szachy od A do Z. Wydawnictwo Sport i Turystyka, Warszawa. str. 16 (Polish edition). 
  4. "Chess Notes Archive 28 - "When was Alekhine born?"". http://www.chesshistory.com/winter/winter28.html#4739._When_was_Alekhine_born_C.N.. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  5. Kotov Alexander Alexandrovich (1973). Alexander Alekhine. Fizkultura i sport. str. 8 (Russian edition). 
  6. 6.0 6.1 6.2 Denker 1995
  7. "Biography of Alexander Alekhinen on supreme-chess.com". http://www.supreme-chess.com/famous-chess-players/alexander-alekhine.html. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  8. "Biography of Alexander Alekhine on chessgames.com". http://www.chessgames.com/perl/chessplayer?pid=10240. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  9. 9.00 9.01 9.02 9.03 9.04 9.05 9.06 9.07 9.08 9.09 9.10 9.11 9.12 9.13 9.14 9.15 Fine 1952
  10. Wojciech Bartelski (01. 05. 2009.). "the encyclopaedia of team chess". OlimpBase. http://www.olimpbase.org. pristupljeno 07. 01. 2011.. 
  11. "Title Unknown". Arhivirano iz originala 25. 10. 2009.. http://www.webcitation.org/5kmWZHEVW. 
  12. 12.0 12.1 12.2 Khalifman 2002
  13. Winter 1999, p.315-316
  14. Winter 2003, p.177-178
  15. "Chess Note 5144". http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:Uv0K9qUrveUJ:www.chesshistory.com/winter/winter38.html+site:chesshistory.com/winter+Grandmaster+Tsar&hl=en&ct=clnk&cd=1&gl=us. pristupljeno 15. 06. 2008.. 
  16. Kalendovský 1992, p.122
  17. Soltis 1994
  18. "Das unvollendete Turnier: Mannheim 1914". http://www.chessbase.de/nachrichten.asp?newsid=5003. pristupljeno 30. 05. 2008.. 
  19. "Manheim 1914 The Legend". http://www.chesscafe.com/text/mannheim.txt. pristupljeno 05. 06. 2008.. 
  20. Romanov, Isaak Zalmanovich (1984). Petr Romanovsky. Fizkultura i sport. str. 20 (Russian edition). 
  21. "3540. The internees". http://www.chesshistory.com/winter/winter04.html. pristupljeno 30. 05. 2008.. 
  22. 22.0 22.1 Wall, W.. "Alexander Alekhine (1892-1946)". Arhivirano iz originala 25. 10. 2009.. http://www.webcitation.org/5kmWZHEVW. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  23. Shaburov, Yuri (1992). Alexander Alekhine. Nepobezhdyonny chempion [Alexander Alekhine. Unbeaten champion.]. Golos. str. 104. ISBN 5-7055-0852-2. 
  24. "Short Matches of the 20th Century". http://www.thechesslibrary.com/files/ShortMatchesOf20thCentury.htm. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  25. Koristeći zaradu kao reper. Ako se koriste maloprodajne cene, vrednost je oko 257.000 dolara "Six Ways to Compute the Relative Value of a U.S. Dollar Amount, 1774 to Present". http://www.measuringworth.com/uscompare/. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  26. "Jose Raul Capablanca: Online Chess Tribute". chessmaniac.com. 28. 06. 2007.. http://www.chessmaniac.com/2007/06/jose-raul-capablanca-online-chess.php. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  27. "New York 1924". chessgames. http://www.chessgames.com/perl/chesscollection?cid=1007158. pristupljeno 20. 5. 2008. 
  28. Linklater, J. (March 1989). "Alekhine and Love: Greenock, 1923". Scottish Chess Magazine (189). pristupljeno na 20. 5. 2008. 
  29. "Alekhine at www.chessgames.com". http://www.chessgames.com/perl/chessplayer?pid=10240. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  30. "Chess Champion", Time Magazine, December 30 1935, http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,848404,00.html. pristupljeno 20. 5. 2008 
  31. Reshevsky 1976, p.77
  32. "Biography of Alekhine on canal-h.net". http://canal-h.net/webs/rguerrero001/alekhine1.htm. pristupljeno 20. 5. 2008. 
  33. "Jose Raul Capablanca". chesscorner.com. http://www.chesscorner.com/worldchamps/capablanca/capablanca.htm. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  34. 34.0 34.1 Winter, E.. "Capablanca v Alekhine, 1927". http://www.chesshistory.com/winter/extra/capablancaalekhine1927.html. pristupljeno 23. 05. 2008..  Originalni izvori:
    • (December 1927) "(unknown title)". Ajedrez American: 66. ;
    • Sergeant, P.W. (October 1926). "(unknown title)". British Chess Magazine: 454. ;
    • (14. 09. 1927.) "(unknown title)". La Prensa. ;
    Neposredno nakon pobede, Aljehin je objavio svoje uslove za revanš, objavljeno u: (November 30, 1927) "(unknown title)". La Prensa. 
  35. 35.0 35.1 Cree, G.. "1927 World Chess Championship". Arhivirano iz originala 25. 01. 2005.. http://web.archive.org/web/20050121124900/http://members.aol.com/graemecree/chesschamps/world/world1927.htm. pristupljeno 02. 06. 2009.. 
  36. Byrne, R. (21. 12. 1984.). "Chess title match to become longest one in modern era". The New York Times. pristupljeno na 03. 06. 2009.. 
  37. 37.0 37.1 Alekhine, A., tribute to Capablanca, pp. 157–158, in: Alekhine, A., 107 Great Chess Battles, tr. E.G. Winter, Oxford University Press, 1980.
  38. Du Mont, J. (1959). "Memoir of Capablanca". u: Golombek, H.. Capablanca's Hundred Best Games of Chess. G. Bell & Sons. str. 1-18. 
  39. Reinfeld, F. (1942; reprinted 1990). "Biography". The Immortal Games of Capablanca. Courier Dover Publications. str. 1-13. ISBN 0486263339. http://books.google.co.uk/books?hl=en&lr=&id=bUdw5Zc1diEC&oi=fnd&pg=PA1&dq=capablanca+biography&ots=nh0yLZNBgR&sig=Cz58-_tgv-FDcavyRz1N6fzLx3Q#PPA13,M1. pristupljeno 01. 06. 2009.. 
  40. Pachman, L.; Russell, A.S. (1971). "Individual Style: Psychological Play". Modern chess strategy. Courier Dover. str. 306. ISBN 0486202909. http://books.google.co.uk/books?id=TdWNkSYLQ8gC&pg=PA306&dq=alekhine+change+style&lr=#PPA305,M1. pristupljeno 02. 06. 2009.. 
  41. Kasparov, G.; Russell, H.W. (28. 07. 2003.). "Interview with Garry Kasparov: Part 2". http://www.chesscafe.com/text/skittles209.pdf. pristupljeno 03. 06. 2009.. 
  42. 42.0 42.1 Kramnik, V.. "Kramnik Interview: From Steinitz to Kasparov". http://www.kramnik.com/eng/interviews/getinterview.aspx?id=61. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  43. The Immortal Games of Capablanca, by Fred Reinfeld, Dover Publishers, introduction
  44. 44.0 44.1 44.2 44.3 44.4 44.5 Winter, E.. "Chess Notes Archive [17"]. http://www.chesshistory.com/winter/winter17.html. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  45. "Alekhine vs Bogoljubov 1934". http://www.chessgames.com/perl/chess.pl?tid=54142. pristupljeno 24. 05. 2008.. 
  46. 46.0 46.1 Lissowski, T.. "Alexey, Brother of Alekhine". http://www.chessarch.com/excavations/0009_alexey/alexey.shtml. pristupljeno 20. 05. 2008..  The main source is Kotov 1975, p.140
  47. 47.0 47.1 47.2 47.3 Wall, W.. "Alekhine and the Nazis". Arhivirano iz originala 21. 10. 2009.. http://www.webcitation.org/query?id=1256086249642398. pristupljeno 24. 05. 2008.. 
  48. "Alekhine's Results at www.alekhinechess.com". http://www.alekhinechess.com/english/alekhine/results.html. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  49. "Alekhine's Chess Exhibitions in Singapore in 1933" (PDF). http://www.chesscafe.com/text/skittles217.pdf. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  50. Donaldson 1992, p.35
  51. "Alekhine vs Euwe 1935". chessgames.com. http://www.chessgames.com/perl/chess.pl?tid=54135. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  52. Winter, E.. "Chess Notes (5202)". http://www.chesshistory.com/winter/winter39.html#5214._Ernst_Klein_C.N._5202. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  53. 53.0 53.1 Gennadi Sosonko (2001). "Remembering Max Euwe Part 1" (PDF). The Chess Cafe. http://www.chesscafe.com/text/skittles167.pdf. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  54. Münninghoff 2001
  55. "Alekhine vs Euwe 1937". chessgames.com. http://www.chessgames.com/perl/chess.pl?tid=54136. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  56. 56.0 56.1 Khariton, L. (29. 12. 2004.). "Lev Khariton:The Battle That Never Was". http://ryxi.com/games/78-639-lev-khariton-the-battle-that-never-was-read.shtml. pristupljeno 23. 05. 2008..  Based on Botvinnik's memoirs.
  57. Kingston, T.. "The Keres-Botvinnik Case: A Survey of the Evidence". http://www.chesscafe.com/text/kb1.txt. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  58. Gawlikowski, Stanisław (1978). Olimpiady szachowe 1924 - 1974. Wyd. Sport i Turystyka. Warszawa. str. 102 (Polish edition). 
  59. "Chess Notes by Edward Winter". Chesshistory.com. http://www.chesshistory.com/winter/winter28.html. pristupljeno 07. 01. 2011.. 
  60. Gawlikowski S. (1976). Walka o tron szachowy. Wyd. Sport i Turystyka. Warszawa. 
  61. Kasparov 2003
  62. 62.0 62.1 "The Salzburg Tournament 0f 1942". Arhivirano iz originala 10. 07. 2004.. http://web.archive.org/20040710210246/www.angelfire.com/games/SBChess/vignette.html. pristupljeno 25. 05. 2008.. 
  63. "CHESS IN FORMER GERMAN, NOW POLISH TERRITORIES". http://www.astercity.net/~vistula/fredvandervliet2.htm. pristupljeno 19. 07. 2008.. 
  64. Gillam 2001
  65. Barcza, G. (1942). A müncheni sakkmesterverseny Európa bajnokságáért 1942. Kecskemét. 
  66. 66.0 66.1 "Birth of the FIDE World Championship". http://chess.about.com/od/worldchampionship/p/aa05g09.htm. pristupljeno 24. 05. 2008.. 
  67. "Linares 2002 - round 6". http://www.chesscenter.com/twic/event/linares2002/r6.html. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  68. Kasparov Garri (2003). "Alexander the Fourth, Invincible". My Great Predecessors. Part 1. Everyman Chess. str. 454 (Polish edition). ISBN 1-85744-330-6. 
  69. Kevin Spraggett. "Part 1: Alekhine's death". BlogSpot.com. Arhivirano iz originala 27. 11. 2012.. http://archive.is/VWOY. 
    Kevin Spraggett. "Part 2: Alekhine's death". BlogSpot.com. Arhivirano iz originala 09. 12. 2012.. http://archive.is/v0mq. 
  70. "Alekhine's death – an unresolved mystery?". http://www.chessbase.com/newsdetail.asp?newsid=3005. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  71. Moran 1989
  72. Keene 1989
  73. Sonas, J.. "Chessmetrics Player Profile: Alexander Alekhine". http://chessmetrics.com/cm/CM2/PlayerProfile.asp?Params=199510SSSSSWS002138000000111000000000000010100. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  74. 74.0 74.1 74.2 "The Greatest Chess Player of All Time – Part II". http://www.chessbase.com/newsdetail.asp?newsid=2354. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  75. "Max Euwe quotes, biographies & pictures". http://www.focusdep.com/quotes/authors/Max/Euwe. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  76. Réti 1923, p.129
  77. Goldsby, A.J. (2007). "Reti - Alekhine, Baden-Baden 1925". http://www.lifemasteraj.com/old_af-dl/bg_reti-alek1g0.html. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  78. 78.0 78.1 Müller, K. (15. 11. 2003.). "Alexander Aljechin vs Garry Kasparov". http://www.chessbase.com/newsdetail.asp?newsid=1283. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  79. 79.0 79.1 Golombek 1955
  80. Fischer, J. (23. 12. 2004.). "World Champions and Draws". http://www.chessbase.com/newsdetail.asp?newsid=2096. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  81. 81.0 81.1 Fischer, B.. "The Ten Greatest Masters in History", Chessworld, January-February 1964, pp. 56-61, pristupljeno 01. 01. 2009..
  82. "Garry Kasparov's Best Games". http://www.chessgames.com/perl/chesscollection?cid=1005464. pristupljeno 24. 05. 2008.. 
  83. Fine 1943
  84. Adam Bozon. "Budapest Gambit". http://homepage.ntlworld.com/adam.bozon/budapest.htm. 
  85. Mark Lowery. "ECO Information and Index: A00-A99". http://www.markalowery.net/Chess/ECO-List/ECO_A00-A99_Text.html. 
  86. "ChessOps - Full Group-List of Openings, Defences, Gambits and Variations". http://www.eudesign.com/chessops/ch-list.htm. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  87. Chernev, I. (1995). "Alekhine". Twelve Great Chess Players and Their Best Games. Dover Publications. str. 163-164. ISBN 9780486286747. http://books.google.co.uk/books?id=0k7DtVTRvdUC&pg=PA164&dq=capablanca+chess+record%22without+losing%22#v=onepage&q=capablanca%20chess%20record%22without%20losing%22&f=false. pristupljeno 14. 08. 2009.. 
  88. 88.0 88.1 Harold van der Heijden endgame study database (2005).
  89. Endre Steiner vs Alexander Alekhine at ChessGames.com
  90. Friedrich Samisch vs Alexander Alekhine at ChessGames.com
  91. R.C. Griffith and M.E. Goldstein, Modern Chess Openings, Fourth Edition, 1925, p. 1.
  92. Nick de Firmian, Modern Chess Openings, Fifteenth Edition, 2008, p. 159. ISBN 978-0-8129-3682-7.
  93. 93.0 93.1 Kane, P.. "A review of 107 Great Chess Battles 1939-1945 by Alexander Alekhine". http://www.compulsivereader.com/html/index.php?name=News&file=article&sid=1830. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  94. Kotov 1975
  95. "Mosca 1956 Aljechin Memorial". http://xoomer.alice.it/cserica/scacchi/storiascacchi/tornei/1950-59/1956mosca.htm. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  96. Kotov 1958
  97. Botvinnik 1951
  98. Alekhine, A. (8. 09. 1929.), "New York Times", The New York Times, http://www.chesshistory.com/winter/extra/seven.html. pristupljeno 23. 05. 2008. 
  99. Reshevsky 1976, p.78
  100. Soltis 2002
  101. Konsala, Kimmo (1991). Kaksi shakkineroa. Karisto. str. 378. ISBN 951-23-2938-7. 
  102. Krabbé, T. (1985). "Alekhine's 5 Queen game". http://www.xs4all.nl/~timkr/chess/al5q.htm. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  103. "Alekhine - Munoz, Sabadell 1945". http://www.chessgames.com/perl/chessgame?gid=1013604. pristupljeno 24. 05. 2008.. 
  104. Winter, E. (2006). "Mysteries at Sabadell, 1945". http://www.chesshistory.com/winter/extra/sabadell.html. pristupljeno 23. 05. 2008.. 
  105. "Book Reviews" (PDF). http://www.chesscafe.com/text/review243.pdf. pristupljeno 07. 01. 2011.. 
  106. Wall, W.. "Russian Chess History". Arhivirano iz originala 25. 10. 2009.. http://www.webcitation.org/query?id=1256450937492236. pristupljeno 20. 05. 2008.. 
  107. Saidy 1974, p.190-191
  108. "Gerardo Budowski en Torneo de Ajedrez por Equipos 2005 (in Spanish)". http://www.tablerotico.com/colaboraciones/gbudowski/jrc_budowski_madre.htm. pristupljeno 29. 01. 2009.. 
  109. "Chess Notes Archive [18"]. http://www.chesshistory.com/winter/winter18.html. pristupljeno 23. 05. 2008.. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Alekhine, Alexander (1980). 107 Great Chess Battles. Oxford University Press. ISBN 978-0192175908.  Kolekcija šahovskih partija sa Aljehinovim komentarima objavljena nakon njegove smrti.
  • Alekhine, Alexander (1985). My Best Games of Chess 1908-1937. Dover. ISBN 0-486-24941-7.  U ovom reprintu iz 1985. su spojene dve zasebne sveske prvobitno objavljene 1929. i 1937.
  • Botvinnik, Mikhail M. (1951). One hundred selected games. Bell. ASIN B000PZU8S4. 
  • Chernev, Irving (1995). Twelve Great Chess Players and Their Best Games. New York: Dover. str. 163–180. ISBN 0486286746. 
  • Donaldson, John W.; Minev, Nikolay (1992). Alekhine in the Americas. Seattle, Washington: International Chess Enterprises. ISBN 978-1879479067. 
  • Denker, Arnold; Parr, Larry (1995). The Bobby Fischer I Knew And Other Stories. Hypermodern Press. ISBN 978-1886040182. 
  • Elo, Arpad E. (1978). The Rating of Chessplayers, Past and Present. Batsford. ISBN 978-0713418606. 
  • Fine, Reuben (1952). The World's Great Chess Games. Courier Dover Publications. ISBN 0-486-24512-8. 
  • Gillam, Anthony J.; Swift, A.J. (2001). 1st European championship Munich 1942. The Chess Player. ISBN 1-901034-46-1. 
  • Hooper, David; Whyld, Kenneth (1984). The Oxford Companion to Chess. Oxford University Press. ISBN 0192175408. 
  • Kalendovský, Jan; Fiala, Vlastimil (1992). Complete Games of Alekhine: Volume I, 1892-1921. Moravian Chess. ISBN 80-85476-10-X. 
  • Kasparov, Garry (2003). Garry Kasparov on My Great Predecessors: Part 1. Everyman Chess. ISBN 1-85744-330-6. 
  • Keene, Raymond; Divinsky, Nathan (1989). Warriors of the Mind. Batsford. ISBN 978-0951375709. 
  • Khalifman, Alexander (2002). Alexander Alekhine: Games 1902-1922. Chess Direct. ISBN 978-9548782210. 
  • Khalifman, Alexander (2002). Alexander Alekhine: Games 1923-1934. Chess Direct. ISBN 9548782235. 
  • Khalifman, Alexander (2002). Alexander Alekhine: Games 1935-1946. Chess Stars. ISBN 978-9548782258. 
  • Kotov, Alexander; Yudovich, Y. (1958). The Soviet School of Chess. Hardinge Simpole (2002 edition). ISBN 978-1843820079 (2002 edition). 
  • Kotov, Alexander (1975). Alexander Alekhine. R.H.M. Press. ISBN 0-89058-007-3. 
  • Münninghoff, Alexander (2001). Max Euwe: The Biography. New in Chess. ISBN 978-1588630025. 
  • Réti, Richard (1923). Modern Ideas in Chess. Hardinge Simpole. ISBN 1-84382-015-3. 
  • Reinfeld, Fred, 1942, The Immortal Games of Capablanca, Dover Publishers.
  • Reshevsky, Samuel (1976). Great Chess Upsets. Arco. ISBN 978-0668034937. 
  • Soloviov, Sergei (2004). Bogoljubow, the Fate of a Chess Player. Chess Stars. ISBN 978-9548782388. 
  • Saidy, Anthony; Lessing, Norman (1974). The World of Chess. Random House. ISBN 0-394-48777-X. 
  • Soltis, Andrew (1994). Frank Marshall, United States Chess Champion. McFarland. ISBN 978-0899508870. 
  • Soltis, Andrew (2002). Chess Lists. McFarland. ISBN 978-0786412969. 
  • Winter, Edward (1981). World Chess Champions. Pergamon. ISBN 0-08-024094-1. 
  • Winter, Edward (1999). Kings, Commoners and Knaves: Further Chess Explorations. Russell Enterprises. ISBN 1-888690-04-6. 
  • Winter, Edward (2003). A Chess Omnibus. Russell Enterprises. ISBN 1-888690-17-8. 

Vanjske veze[uredi - уреди]