Wilhelm Steinitz

Izvor: Wikipedia
Wilhelm Steinitz
Wilhelm Steinitz2.jpg
Država  SAD
Rođen 17. maj 1836.
Prag, Austrougarska
Preminuo 12. avgust 1900.
Njujork, SAD
Svetski šampion 1886—1894

Vilhelm Štajnic (nem. Wilhelm Steinitz, eng. William Steinitz) bio je austrijski šahista jevrejskog porekla i prvi zvanični svetski prvak u šahu. Poznat je po svom originalnom doprinosu šahovskoj strategiji kao što su njegove ideje o pozicionoj igri, a njegove teorije su visoko cenili tako različiti šahisti kao što su bili Aron Nimcovič, Zigbert Taraš i Emanuel Lasker.

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je u Pragu, Austrougarska (sada Češka) 17. maja 1836. Štajnic je smatran najboljim igračem šaha na svetu od pobede nad Adolfom Andersenom u meču održanom 1866. Njegovu pobedu nad Cukertortom, 1886. godine većina smatra prvom borbom za svetsku titulu.

Štajnic je branio titulu od 1886. do 1894, u četiri meča protiv Cukertorta, Čigorina (dva puta) i Gunsberga. Izgubio je dva meča protiv Laskera, 1894. i 1896, koji je postao njegov naslednik na svetskom šahovskom tronu.

Štajnic je prihvatio naučni pristup u izučavanju šaha. On će formulisati svoje teorije naučnim izrazima i „zakonima“.

Štajnic je postao američki državljanin 23. novembra, 1888, pošto je pet godina živeo u Njujorku, a svoje ime „Vilhelm“ promenio je u „Vilijem“.

Posle gubitka svetske titule, Štajnic je duševno oboleo i poslednje godine proveo je u većem broju zdravstvenih institucija u Njujorku.

Njegova šahovska karijeru nije mu donela finansijski dobit i umro je 12. avgusta 1900. kao siromah u Njujorku. Sahranjen je na groblju u Bruklinu.

Lasker, koji je preuzeo titulu od Štajnica, jednom je rekao: „Ja, koji sam pobedio Štajnica, opravdaću njegove teorije, i ispraviću greške koje je on učinio.“ Štajnicova sudbina i Laskerov trud da izbegne sličnu finansijsku propast navođeni su među razlozima zašto se Lasker toliko borio da sačuva svetsku šampionsku titulu.

Doprinos šahu[uredi - уреди]

Štajnic 1866
Emanuel Lasker u meču s Štajnicom 1894
Vilhelm Štajnic

Štajnic je počeo profesionalno da igra šah sa 26 godina u Engleskoj. Njegova igra u to vreme nije se ralikovala od ostalih igrača: oštra, agresivna i puna žrtvovanja. Godine 1873. međutim njegova igra iznenada se promenila. Počeo je da posvećuje veliku pažnju onome šro se danas naziva pozicioni elementi šaha: raspored pešaka, prostor, zaštita skakača i sl. Polako je usavršavao svoj način igre, što mu je pomoglo da izraste u prvog svetskog šampiona u šahu.

Ono što je Štajnic dao šahu može se uporediti s onim što je Njutn dao fizici: pretvorio ga je u pravu nauku. Izdvajajući veći broj pozicija na tabli, Štajnic je shvatio da svi briljantni napadi proizilaze iz slabosti u protivnikovoj odbrani. Proučavajući i razvijajući pozicije, usavršio je novu veštinu odbrane koja je brzo uzdigla tadašnji nivo igre. Štaviše, naglasio je ideju da se napad u šahu sastoji od onoga što se danas naziva „Akumulaciona teorija“, zbir mnogo malih prednosti.

Iako to nije odmah bilo očevidno, Štajnic je šahovskom svetu dao svoj najveći dar. Iako je taktika bila, i danas je, osnovni element čvrste igre, njegova nova teorija dala je mogućnost kako za odbranu tako i korišćenje briljantnih kombinacija po čemu je njegova era bila poznata..

Kada se borio za svoju prvu titulu 1886. protv Cukertorta, postalo je jasno da Štajnic igra na drugom nivou. Iako je pretrpeo seriju poraza na početku meča, to je postalo jasno onima koji bolje razumeju šah (na primer: u trećoj partiji bio je strateški superiorniji ali nije uspeo da je realizuje). Vremenom se međutim nivo Štajnicove igre unapređivao i meč se završio njegovom ubedljivom pobedom (10:5).

Možda se ocena Štajnicovog uticaja na šah može najbolje iskazati rečima drugog majstora strategije Tigrana Petrosjana: „Značaj Štajnicovog učenja je u tome što je on pokazao da šah u principu ima jasno definisanu logičku strukturu.“

Literatura[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]