Španski rat za nezavisnost

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Poluotočki rat)
Španski rat za nezavisnost
Segment Napoleonovih ratova
El Tres de Mayo, by Francisco de Goya, from Prado in Google Earth.jpg
3. maj 1808. Fransisko Goja
Datum od 2. maja 1808. do 17. aprila 1814.
Lokacija Iberijsko poluostrvo
Rezultat Odlučna pobeda saveznika - Španije, Portugalije i Ujedinjenog Kraljevstva
Zaraćene strane
Flag of Španija Španska imperija
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Portugalija
 Francuska

Španski rat za nezavisnost[1] je pojam koji se odnosi na oružani konflikt koji se odigrao na Iberijskom poluostrvu između 1808. i 1814. godine u kom su se sukobile snage Španije zajedno sa Portugalijom i Ujedinjenim Kraljevstvom protiv Napoleona Bonaparte i njegove ekspanzionističke politike koja se u opštijem evropskom kontekstu može nazvati Napoleonovim ratovima.

Sukob je izbio nakon munjevite okupacije glavnih španskih gradova od strane Napoleonovih trupa koje su navodno stigle kao pojačanje zajedničkoj invaziji Portugalije, dogovorenoj Sporazumom iz Fontenbloa, kao i tajnim zbacivanjem kralja, što je prouzrokovalo spontane narodne pobune širom zemlje poznate pod imenom Ustanak 2. maja 1808. godine. Rat koji je tom ustanku sledio karakteriše se po zajedničkim akcijama gerile i regularne vojske saveznika predvođene vojvodom od Velingtona koje su uspele zajedničkim snagama da potuku francuske trupe i da ih nateraju na povlačenje preko Pirineja. Kasnija invazija na francusku teritoriju je prouzrokovala Napoleonovu abdikaciju i definitivni poraz u bici kod Tuluza, 10. aprila 1814. godine.

Sukob je prouzrokovao nastanak nacionalnog osećanja, mada je špansko društvo podelio na „patriote“ i „afransesados“ („pofrancuženi“). Rat je naneo ozbiljne štete industriji i poljoprivredi zemlje, i izazvao veliko zaostajanje u modernizaciji poluostrvske ekonomije.

Na političkom planu, ubrzao je proces emancipacije kolonija u Americi, koje će steći nezavisnost nakon Rata za nezavisnost, dok će restauracija Burbonske dinastije i jačanje Katoličke crkve otvoriti period građanskih ratova između apsolutista i liberala koji će trajati sve do druge polovine 19. veka.

Francuski ekspanzionizam i kriza španske monarhije[uredi - уреди | uredi izvor]

Šablon:Istorija Španije Sporazum iz Ildefonsa (1795) koju su potpisali Manuel Godoj u ime Karlosa IV i Nacionalni konvent Francuske revolucije, i kasniji sporazum iz 1801. godine sa Francuskim konzulatom Napoleona Bonaparte, obnovili su tradicionalno savezništvo koje je postojalo tokom 18, veka između španskog i francuskog kraljevstva.

Maja 1801. godine, konzulat je već mogao da računa na špansku vojnu pomoć u invaziji na Portugal koji je odbio da prekine savez sa Velikom Britanijom (konflikt se još zove i Rat pomorandži, zbog grančice pomorandžinog drveta koju je Godoj poslao kraljici Mariji Lujzi u jeku opsade grada Elvasa) a od 1803. godine, Francuska je dobila i finansijsku pomoć, a takođe je imala na raspolaganju i špansku Armadu za pomorski rat sa Engleskom koji će kulminirati 21. oktobra 1805. u bici kod Trafalgara.

Iako je poraz špansko-francuske flote kod Trafalgara naterala Napoleona (koji se 1804. proglasio francuskim carem) da odustane od invazije na Veliku Britaniju pomorskim putem, uspesi francuske vojske u bici kod Austerlica (takođe poznata i kao Bitka Tri cara) (1805) i Bitke kod Jene (1806), kao i neuspešni pregovori sa britanskom vladom premijera Lorda Grenvila, naterali su Napoleona da odluči da ipak krene u otvoreni konflikt sa Britancima primenjujući „totalni ekonomski rat“, to jest, ekonomsku blokadu koja se već praktično primenjivala nakon poskupljenja carinskih taksi, zatvaranja luka na severu Francuske i ušću Elbe i Vesera u proleće 1806[2]

Politika blokade je usmerila Napoleonov interes ka Iberijskom poluostrvu i zapadnom delu Mediterana[3], pojačavajući pritisak na portugalski dvor koji je već bio upozoren da zatvori svoje luke za trgovinu sa Britancima i da pohapsi Britance u zemlji i konfiskuje im imovinu. Kako su Portugalci odbili da to urade, Napoleon je 1807. godine naredio Žanu Andošu Žinou (fr. Jean-Andoche Junot) da organizuje u Bajonu vojsku od nekih 30.000 vojnika kako bi prisilio Portugal da poštuje blokadu. Tom prilikom je zatražio pomoć od španske vlade, koja je uputila ultimatum portugalskoj vladi 12. avgusta 1807. godine. Počev od 25. septembra 1807. godine, Portugalci su počeli da proteruju engleske brodove iz svojih luka, ali britanske građane na svojoj teritoriji nisu dirali jer je britanska vlada ranije izdala notu da neće tolerisati nikakav neprijateljski oblik ponašanja prema svojim građanima u Portugalu[4].

Dana 18. oktobra 1807. godine, Žuno prelazi granicu, a 27. oktobra Manuel Godoj potpisuje Sporazum iz Fontenbloa kojim se potvrđuje zajednička invazija na Portugal. Zauzvrat, Španija će dobiti teritorije kraljevine Luzitanije i Algarvesa, dok će se teritorije portugalske kolonije u Americi, Brazila, podeliti između Francuske i Španije[5].

Tok rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Tiha invazija (februar-juli, 1808)[uredi - уреди | uredi izvor]

Napad mameluka, Fransisko Goja, ilustruje događaj od 2. maja 1808. koji je bio povod za izbijanje oružanog sukoba

Pod izgovorom slanja pojačanja francusko-španskoj vojsci u okupaciji Portugala, Napoleon je počeo da šalje trupe u Španiju, gde ih je stanovništvo dočekalo sa entuzijazmom, uprkos naglom rastu napetosti u diplomatskim odnosima. U februaru 1808. godine, ova tiha invazija je prerasla u otvorenu akciju: Napoleon je pokazao svoje namere i naredio frncuskim generalima da prekinu marš i zauzmu španske tvrđave. Prvo je pala Pamplona, a vrlo brzo i Barselona, kada je francuski konvoj, prerušen u konvoj sa ranjenicima, ubedio vlasti da otvore gradske kapije[6].

Španska kraljevska vojska nije bila spremna za borbu. Brojala je samo 100.000 neobučenih i loše naoružanih ljudi[7] (na primer, 26 konjički puk je brojao 15.000 ljudi sa samo 9.000 konja), koji su bili obeshrabreni i zbunjeni komešanjem u vladi i razbacani po mnogobrojnim postavama od Portugala do Balearskih ostva. Petnaest hiljada najboljih španskih vojnika, među kojima i čuvena Severna divizija, date su 1807. godine Napoleonu, i u tom momentu su se nalazile u Danskoj pod francuskom komandom. Jedina vojska vredna pažnje se nalazila u Galiciji pod komandom Hoakina Blejka i Hojesa i Gregorija Garsije de la Kueste, i u Andaluziji pod komandom Fransiska Havijera Kastanjosa. Francuzi su okupirali zemlju munjevitom i dobro koordiniranom vojnom akcijom i svaki pokušaj da im se pruži bilo kakav vojni otpor je bio uzaludan.

U međuvremenu, španska vlada je, na insistiranje aristokratske partije, naterala Karla IV da abdicira u korist svog sina, Fernanda. Napoleon je sklonio kraljevsku porodicu u Bajon i 5. maja ih je naterao obojicu da abdiciraju u korist njegovog brata, Žozefa Bonaparte. Marionetska španska vlada je odobrila novog kralja, a onda je Žozef pokušao da se utvrdi na španskom prestolu ali je isprovocirao narodni ustanak koji se raširio po celoj zemlji. Građani Madrida su se 2. maja 1808. godine pobunili protiv francuske okupacije, protiv kojih je poslata francuska Carska garda i odred Turaka mameluka na čelu sa Napoleonovim zetom, Žoašenom Mirom koji su u toku dana taj ustanak ugušili u krvi[6].

Sledećeg dana, desio se događaj ovekovečen na slici „3. maj 1808.“ godine Fransiska Goje. Francuska vojska je streljala stotine Madriđana kao odmazdu za 150 francuskih vojnika koji su poginuli prethodnog dana. Represalije ovog tipa su se ponovile u raznim gradovima i trajale su danima, a jedini efekat koji su proizvodile bilo je jačanje otpora Španaca. Veoma brzo, celom Španijom se munjevito proširio gerilski rat. Mala Asturija je proterala svog francuskog guvernera 25. maja, digla se na oružje i ne znajući šta se dešava u ostatku zemlje, objavila rat Napoleonu[8]. U roku od par nedelja, druge španske provincije su sledile njen primer[7]. Svetina je iskasapila 338 francuskih građana u Valensiji. Svaki francuski brod koji je bio ukotvljen u Kadizu je bio bombardovan i zarobljen[9]. Napoleon je nepromišljeno izazvao totalni rat sa Špancima, greška od koje se Francuska Imperija nikad neće poptuno oporaviti[6].

Kako se situacija pogoršavala, Francuzi su odgovorili još većim vojnim angažovanjem. U februaru, Napoleon je mislio da je 12.000 vojnika dovoljno da se osvoji Španija[6], do juna 165.120 francuskih vojnika je već bilo u zemlji pokušavajući da smanji krizu[7]. Glavnica francuske vojske od 80.000 ljudi držala je pod kontrolom samo usku prevlaku u centralnoj Španiji koja se protezala od Pamplone i San Sebastijana na severu, preko Madrida i Toleda na jugu. Francuzi su u Madridu dobili pojačanje od 30.000 ljudi pod komandom Bon Adrijena Žanoa de Monseja (fr. Bon Adrien Jeannot de Moncey). U međuvremenu, Žan Andoš Žino (fr. Jean-Andoche Junot) je ostao odsečen u Portugaliji, sa 300 milja neprijateljske teritorije između sebe i glavnine francuske vojske.

Napoleon je na osnovu Muratovih optimističkih izveštaja zaključio da ukoliko njegov brat bude mogao da se održi na prestolu dok njegova vojska ne osvoji druge velike španske gradove sa svojim letećim odredima, ustanak će sam po sebi oslabiti i red će ponovo moći da bude uspostavljen. U skladu sa ovim, General Dipon (fr. Pierre-Antoine, comte Dupont de l'Étang)je poveo vojsku od 24.430 ljudi na jug ka Sevilji i Kadizu; Maršal Besjer (fr. Jean-Baptiste Bessières) je krenuo ka Aragonu i Staroj Kastilji sa 25.000 ljudi, s namerom da osvoji Santander i Saragosu u jednom udarcu; General Monsej je krenuo ka Valensiji sa 29.350 ljudi, a Gijom Filiber Dijem (šp. Guillaume Philibert Duhesme) je pošao za Kataloniju sa 12.710 vojnika i postavio opsadu oko Đirone[6][7].

Bitka kod Bajlena je bila prvi od većih poraza francuske vojske u Evropi

Ne uzimajući uopšte ozbiljno španske milicijske odrede koje su mu pružale svuda otpor[6], Napoleon je pokušao da uradi previše sa premalo sredstava. Prvi znaci nesreće su već bili na vidiku: Dijem je bio potučen do nogu u Kataloniji, a Đirona je odolela svim pokušajima osvajanja[7]. Katalonska milicija je okružila Barselonu i francuske jedinice koje su pokušavale da probiju obruč bile su odbačene i teško poražene u bici kod Bruka. Prilikom opsade Saragose, na ponudu dostojanstvene kapitulacije, Francuzi su dobili odgovor: „Rat do kraja."[7]. Opsada Saragose je trajala tri meseca dok na kraju Francuzi nisu odustali, podigli opsadu i otišli osramoćeni. Monsej je izgubio 1000 ljudi u napadu na Valensiju i bio primoran da se povuče[6]. Dipon, nakon što je opljačkao i uništio Kordobu, pobegao je pred pobesnelim andalužanskim masama u Anduhar.

Samo su na severu Francuzi postigli neki uspeh. U junu su odneli pobedu nad Kuestinom malom i neobučenom vojskom u bici kod Kabezona. Kada je Besjer krenuo na Santander, bio je izložen stalnim partizanskim napadima u julu, tako da su Frnacuzi na kraju odustali i vratili se da bi se susreli sa Blejkom i Kuestom i njihovim udruženim snagama u bici kod Medine del Rio Seko. Španski generali su na Kuestino insistiranje, krenuli ka nezaštićenoj francuskoj liniji snabdevanja u Valjadolidu. Dve vojske su krenule 14. jula, a Kuesta je nepromišljeno ostavio nezaštićen prostor između svojih i Blejkovih jedinica. Francuzi su to iskoristili i nakon kratke borbe s Blejkom, odlučno porazili špansku vojsku i tako vratili Staru Kastilju pod Napoleonovu vrhovnu vlast.

Besjerova pobeda je spasla stratešku poziciju Francuza u severnoj Španiji. Žozefu je put ka Madridu je bio otvoren. Porazi kod Đirone, Valensije i Saragose su bili zaboravljeni: samo je ostalo poslati pojačanje Diponu u Andaluziji. Napoleon je sav oduševljen, izjavio: „Kad bi maršal Besjer mogao da pobedi vojsku Galicije sa malim gubicima, general Dipon bi mogao da pobedi bilo koga[6]“. Samo nekoliko dana kasnije, Dipon je bio gadno potučen u bici kod Bajlena i morao je da preda celu svoju vojsku generalu Fransisku Havijeru Kastanjosu.

Katastrofa je bila totalna. Sa gubitkom od 24.000 ljudi, Napoleonova vojna mašinerija je kolapsirala. Žozef i francuska komanda su se uspaničili i naredili povlačenje preko Ebra, napuštajući Madrid i ostavljajući za sobom nezaštićene sve teritorije koje je Besjer teško stekao. Evropom je snažno odjeknula vest o prvom porazu nepobedive Napoleonove vojske. Španski otpor je inspirisao Austriju koja je uskoro krenula stopama Španije. Bajlen je dao osnov za osnivanje Pete koalicije protiv Napoleona[6].

Britanska intervencija (avgust, 1808)[uredi - уреди | uredi izvor]

Opsada Saragose, Jan Suhodolski, ulje na platnu

Pre rata na Iberijskom poluostrvu, Britanci su pretrpeli seruju značajnih poraza u Evropi. Britanska vojska nije bila dovoljno velika da nastupi sama protiv Francuza i bez jakih saveznika, Britanci su mogli jedino da se povuku iz Evrope. Međutim, narodni ustanci protiv francuske okupacije u Portugalu i Španiji su dali podrstreka Britancima da još jednom pokušaju da se suprotstave Napoleonu. Osim toga, britanska propaganda je odmah shvatila novinu u celoj situaciji: po prvi put je narod, a ne plemstvo, bio taj koji je poveo borbu protiv Napoleona.

Avgusta 1808. godine, britanske snage su se iskrcale u Portugalu pod komandom general-majora ser Artura Velslija. Velsli je potukao francuske snage kod Rolise (17. avgusta), dok su Portugalci pod komandom Bernadima Freirea zadržali Loison. Dana 21. avgusta, anglo-portugalske snage su odbranile liniju u bici kod Vimeira i potisli Žinoa. Međutim, Velslija su još uvek smatrali previše mladim za komandovanje novoosnovanom ekspedicijom za Portugal, tako da je bio smenjen i na njegovo mesto je došao ser Hari Burar, koji je Žinou ponudio veoma povoljne uslove za predaju, između ostalog i nesmetano povlačenje francuskih trupa iz Portugala, i Žino ih je prihvatio potpisivanjem Konvencije iz Sintre 30. avgusta, koja je u Britaniji izazvala veliko negodovanje, te su britanski komandanti bili pozvani u Englesku na ispitivanje, ostavljajući Ser Džona Mora, na čelu britanskih snaga koje su tada brojila 30.000 ljudi.

Uloga Kraljevske mornarice u obezbeđivanju obale i okupljanju obaveštajaca oko Iberijskog poluostrva je bila ključna za eventualni uspeh saveznika. Viceadmiral, lord Katbert Kolinvud i njegova Mediteranska flota su dokusurili deo francuske flote koja je bila stacionirana u Tulonu od poraza kod Trafalgara. Prisutnost Kraljevske mornarice duž francuske i španske obale usporila je ulazak Francuza u istočni i južni deo Španije i iscrpla je francuske snage u ovoj oblasti.

Trijumf imperije (oktobar, 1808. — januar, 1809)[uredi - уреди | uredi izvor]

Predaja Madrida. Antoan Žan Gros, 1810.

Bajlen i gubitak Portugala su upozorili Napoleona na opasnost sa kojom se suočava u Španiji. Vidno potresen novostima iz Sintre, car je rezignirano rekao:

Wikiquote „Svi su izgubili glavu od neslavne predaje Bajlena. Vidim da ja moram da odem tamo i da lično opet pokrenem mašineriju[6].“
()

Francuzi su bili saterani na Pirineje u Navaru i Kataloniju, i bilo je pitanje da li će i tu malu teritoriju uspeti da odbrane od španskih napada. Međutim, očekivanih napada nije bilo. Špansko društvo, uzdrmano revolucijom, podleglo je društvenim i političkim tenzijama. Patriote su se podelile na tabore i njihova borba protiv Francuza je trpela. Padom monarhije, ustavna prava i obaveze su prešle u nadležnost hunti koje su počele da se mešaju u vojne operacije sprečavajući konačno formiranje centralne vlade u Madridu[6] i pokazale su se opasnima jedni za druge koliko i za Francuze. Rat se nastavio bez ikakve koordinacije među njima[6]. Međutim, Džon Lorens Toun smatra da ovakvo viđenje španskih hunti možda nije baš najobjektivnije, s obzirom da se bazira previše na pričama britanskih oficira i elite, a poznato je njihova neobjektivnost prema španskim revolucionarima, koje su „mrzeli zato što su jakobinci, katolici i Španci[10]. Britanci su s druge strane, u Portugalu bili paralizovani problemima logističke prirode i administrativnim raspravama.

Tako su prolazili meseci bez ikakvog dešavanja na frontu. U međuvremenu, francuske snage su dobile pojačanje — poslato je 100.000 veterana Velike Armije sa Napoleonom lično na čelu[7], koji su sa njegovom Španskom Armijom od 278.670 ljudi bili povučeni na reku Ebro i spremni da se suoče sa neorganizovanim španskim trupama od 80.000 ljudi. Tom prilikom, Napoleon je izjavio pred španskim izaslanicima:

Wikiquote „Ja sam ovde sa vojnicima koji su izvojevali pobede u Bitkama kod Austerlica, Jene i Ejlaua. Ko može da im se suprotstavi? Sigurno ne vaši bedni španski vojnici koji ne znaju da se bore. Pokoriću Španiju za dva meseca i iskoristiti moje pravo osvajača[9].“
()

Druga francuska ofanziva je počela u novembru i u istoriji se opisuje kao „lavina vatre i čelika“[6].

Bitka kod Tudele. Jan Suhodolski, ulje na platnu

Napoleonov pohod, nije tekao sasvim glatko. Na zapadu, špansko levo krilo se izvuklo kada je Maršal Lefevr ishitreno otpočeo preuranio s napadom na Pankorbo i kao posledica toga, nije uspeo da opkoli galicijske trupe. General Blejk je povukao artiljeriju na sigurno i Španci su ga sledili u najboljem redu. Lefebre i Viktor su nepromišljeno krenuli u poteru za Blejkom koja se završila poniženjem u bici kod Valmasede, gde su ih pobedile novostigle jedinice španskih veterana markiza od Romane, Pedra Kara. Dok je Napoleonov ego morao da podnosi ove poraze, kampanja je išla u pravcu neočekivanog obrta na jugu, gde je nezaštićen španski centar, prema Napoleonovim očekivanjima, bio ubedljivo poražen u bici kod Burgosa. Španska milicija, nesposobna da formira pešadijske jedinice, razbežala se pred masovnim napadom francuske konjice, dok su španska i valonska kraljevska garda tvrdoglavo držala svoje pozicije do svoje konačne propasti. Maršal Lane je uništio špansko desno krilo u bici kod Tudele 23. novembra.

Blejkova odsečena vojska je 17. novembra je bila potučena kod Espinoze. Blejk je uspeo da utekne u Santander sa ostakom svoje vojske ali je španski front bio podeljen i francuske trupe su pregazile nezaštićene provicije. Napoleon je poslao 45.000 ljudi u Sijeru de Gvadarama koji su opkolili Madrid i ono malo što je ostalo od španske vojske.

Bitka kod Somosijere, Luj Fransoa, ulje na platnu, 1810.

Planinski teren nije usporio Napoleona. U bici kod Somosijere, 30. novembra, eskadroni Poljske i Gardijske konjice su hrabro jurišali su u napad kroz unakrsnu paljbu na artiljerijske pozicije generala San Huana. U roku od nekoliko sati, car je ostvario značajno napredovanje: milicija San Huana je morala da se povuče pred naletom francuske pešadije dok su se španski kraljevski artiljerci utvrdili oko topova i borili se do poslednjeg čoveka. Francuske patrole su stigle do Madrida 1. decembra i trijumfalno su ušle u grad 4. decembra. Žozef Bonaparta je ponovo bio ustoličen na španskom prestolu. San Huan se povukao na zapad ka Talaveri, gde su ga pobunjeni vojnici ubili pre nego što su se razbežali.

Onda se odjednom pojavila mala britanska vojska pod komandom Džona Mura, i napala na prepad francusku konjicu u bici kod Saaguna. Saznavđi za prisutvo Murove vojske, Carska vojska je naterala Mura u nepromišljeno i haotično povlačenje u bitkama kod Benaventea i Kakabelosa. Romana je krenuo sa svojom premorenom vojskom da pomogne, ali kad su britanske trupe bile evakuisane iz Korunje u januaru 1809. španski vođa više nije imao kud da beži i bio je poražen. Mur je poginuo dok je vodio uspešnu odbranu grada Korunje. Nekih 26.000 iscrpljenih vojnika je stiglo u Britaniju, sa nekih 7.000 koji su se izgubili u toku katastrofalne ekspedicije[7].

U Kataloniji, Napoleon je poslao pojačanje početkom oktobra 1808, naredivši maršalu Sent Siru da sa 17.000 ljudi zameni Dijema kod Barselone. Rosas je pao pod francusku vlast krajem novembra, otvorivši put na jug ka Đironi koju je Sir zaobišao i nakon forsirajućeg marša, sukobio se sa španskom vojskom u bici kod Kardedeua i znatno je oštetio. Sent Sir o Dijem su onda pošli u poteru za Špancima koji su se povlačili pod generalom Redingom, zarobivši 1.200 ljudi kod Molins de Reja. U februaru 1809. godine, Reding je predvodio obnovljenu vojsku protiv francuskog desnog krila i nakon napornog marša i kontramarša, izgubio u bici kod Valjsa.

Kod Saragose, još uvek pod utiskom Lefevrovog bombardovanja od tog leta, Palafoks je još jednom pokušao da zaustavi nezadrživo napredovanje Francuza. Druga epska odbrana Saragose je postala svetski i nacionalno poznat događaj[9]. Lanes i Monsej su poslali dva korpusa (45.000 ljudi) da po drugi put opsedaju Saragosu, ali njihovo oružje nije impresioniralo Špance.

Druga opsada Saragose, Luj Fransoa, ulje na platnu

Kada su Francuzi prodrli u grad 20. decembra, Španci su se hrabro borili ulicu po ulicu, zdradu po zgradu. Utvrdili su se u manastirima, zapalili sopstvene kuće i nastavili da se bore čak i kada su ih napale bolesti i glad[7]. Skoro svi koji su se borili sa Palafoksom, poginuli su u borbi, ali tokom dva meseca, Velika Armija nije stupila na drugu obalu Ebra. Dana 20. februara 1809. godine, Francuzisu za sobom ostavili spaljene ruševine sa oko 64.000 leševa, od kojih su 10.000 bili francuski vojnici[9]. Nakon samo nešto više od dva meseca provedenih u Španiji, Napoleon je predao komandu svojim maršalima i vratio se u Francusku, prilično zadovoljan onim što je postigao.

U martu maršal Solt je započeo drugu invaziju na Portugal preko severnog koridora. Iako je prvi napad kod reke Minjo portugalska milicija odbila, Solt je zauzeo Šaveš, Bragu i Porto. Ipak otpor Silveire u Amarantu i drugim severnim gradovima izolovala je Solta u Portu, te se on uključio u trku za mesto kralja severnog Portugala.

U Portugalu, Migel Pereira Forhaz, obnovio je portugalsku vojsku britanskim novcem i oružjem. U prvoj fazi, nekih 20.000 ljudi je regrutovano u jedinice regularne vojske, a nekih 30.000 u redove milicije. Kasnije je taj broj porastao na 50.000 ljudi u redovima vojske i 50.000 u redovima milicije, pored snaga Ordenanse i dobrovoljačkih odreda.

Velsli se vraća (1809)[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojvoda od Velingtona, Fransisko Goja. Ulje na platnu

Velsli se vratio u Portugal u aprilu 1809. godine kao komandant anglo-portugalske vojske. Ojačao je Britansku vojsku sa skoro osnovanim portugalskim odredima koje je general Beresford obučio britanskom načinu ratovanja. Ove nove snage pobedile su francuske trupe u bici kod Griža (port. Grijó) između 10. i 11. maja, a sve severne gradove oslobodio je Silveira.

Velsli je ostavio na upravu novoosvojene teritorije Portugalcima, i uputio se ka Španiji kako bi se pridružio španskim snagama pod komandom Gregorija de la Kueste. Udruženim snagama mogli su da pobede Viktorove francuske trupe kod Talavere, ali zbog Kuestinog inisistiranja da Španci ne mogu da se bore u nedelju (25. jul), Francuzi su uspeli da umaknu.

Sledećeg dana, 26. jula, Kuesta se dao u poteru za Viktorom, upao je u sukob sa već pojačanom frencuskim snagama koje je predvodio Žozef Bonaparta i izgubio. Španci su se povukli u rasulu, sa nekoliko engleskih bataljona koji su im štitili odstupnicu a Velesli je za dlaku izbegao da ga Francuzi zarobe. Te noći patrola francuskih draguna je iznenadila špansku pešadiju.

Sledećeg dana, 27. jula, Francuzi su napredovali u tri kolone i bili odbačeni nekoliko puta od strane britanske pešadije. Bitka kod Talavera de la Rejna (1809) bila je skupa pobeda za saveznike. Britanci su se potom povukli na zapad, ostavljajući nekoliko hiljada svojih ranjenika pod Kuestinom zaštitom. Velsli je za pobedu kod Talavere dobio čin vojvode od Velingtona. Međutim, Španci se nisu poneli kao pravi saveznici. Iako su obećali hranu Britancima ukoliko budu napredovali u Španiji, zabranili su selima da Britancima daju hranu, a ranjenike koje im je Velsli ostavio na brigu, vrlo brzo su napustili na milost i nemilost Francuzima. Nakon ovog razočaranja sa Špancima, i bojeći se novih napada Francuza, Velsli je odlučio da utvrdi odbranu Portugalije. Za zaštitu Lisabona, naredio je da se izgradi linija od 162 utvrđenja duž ključnih puteva i barikada, pod imenom Linija Tores Vedras.

Mrtva tačka (1810—1812)[uredi - уреди | uredi izvor]

Francuzi su ponovo napali Portugal u julu 1810. godine sa vojskom od 60.000 ljudi. U septembru, Francuzi su pretrpeli poraz na polju taktike izvršivši nepromišljeni napad u bici kod Bukaka na jaku poziciju ali je ipak uspeo da natera saveznike da se povuku do Linesa.

Saveznici su ubrzo dobili pojačanje u novim britanskim trupama rane 1811. te su otpočeli ofanzivu. Francuzi su bili potučeni u bici kod Barose, 5. maja, kao deo neuspešnog manevra da se probije opsada Kadiza. Nakon pobede saveznika u bici kod Fuentes de Onoro (3—5. maj), Francuzi su se povukli iz Portugala. Izgubili su 25.000 ljudi. Sa juga, Francuzi su se obrušili na Badahoz, ali su ih presrele anglo-portugalske trupe i španske snage. U bici kod Albuere 16. maja, Francuzi su bili primorani da se povuku nakon krvavih borbi.

Rat je došao do mrtve tačke — brojno moćniji Francuzi nisu mogli da nađu načina da se oslobode stalnih napada španske gerile. Francuzi su imali 350.000 ljudi u Španiji, ali oko 200.000 je bilo na zadatku zaštite francuskih linija za snabdevanje a ne u borbi. U međuvremenu, Španci su izglasali liberalni Ustav u Kadizu 1812. godine.

Januara 1812. godine Francuska je anektirala Kataloniju i pripojila je Francuskoj. Katalonija je bila podeljena na četiri departmana, a u želji da odobrovolji lokalno stanovništvo, Napoleon je proglasio katalonski zvaničnim jezikom u Kataloniji zajedno sa francuskim. Međutim, ova mera nije imala željeni efekat. Gerila je nastavila da deluje na tlu Katalonije.

Velington je opet krenuo u osvajanje španske teritorije sa savnjezničkom vojskom, nešto posle Nove godine 1812. Osvojio je Sijudad Rodrigo 19. januara i Badahoz nakon Bitke kod Badahoza 6. aprila. Oba grada su bila opljačkana i opustošena. Saveznici su potom zauzeli Salamanku (7, jun). Dok su se Francuzi regrupisali, saveznici su ušli u Madrid 6. avgusta i nastavili dalje ka Burgosu. Međutim, kad su francuske snage dobile pojačanje, opet su se povukli u Portugal.

Kraj (18131814)[uredi - уреди | uredi izvor]

Herojima Drugog maja, Madrid

Francusko napredovanje je konačno bilo zaustavljeno Napoleonovom katastrofalnom invazijom Rusije 1812. godine. Napoleon je povukao 30.000 vojnika iz Španije, te su Francuzi, oslabljeni i iscrpljeni, bili laka meta kad su saveznici obnovili ofanziru u maju 1813. godine.

Velington je, kao strateški potez, planirao da premesti svoja snabdevanja iz Lisabona u Santander.

Krajem maja, anglo-portugalske snage su odlučno napredovale brišući sve pred sobom, tako da su stigle i do Burgosa i zauzele ga. Onda su zašli s leđa francuskim trupama terajući Žozefa Bonapartu da se povuče u dolinu reke Zadore. U bici kod Vitorije, 2. juna 1813, sukobila se francuska vojska od 65.000 ljudi sa 53.000 Britanaca, 27.000 Portugalaca i 19.000 Španaca. Velsli je isterao Francuze iz San Sebastijana, a grad je bio opljačkan i spaljen.

Saveznici su progonili Francuze sve do Pirineja početkom jula. Solt je dobio naređenje da pokrene kontraofanzivu, te je odneo dve pobede u bitkama kod Maje i Ronsesvaljesa. Međutim, bio je odbačen od anglo-portugalskih snaga u konačnoj pobedi u bici kod Soraurena 28—30. jula.

Ova nedelja borbi, koja se zove Bitka u Pirinejima, je možda Velingtonova najbolja bitka. Protivničke snage su bile ujednačene, on se borio daleko od svojih linija snabdevanja, Francuzi su dobro branili teritoriju, ali ipak je uspeo da odnese ubedljivu pobedu uz pomoć taktike, efekta iznenađenja i unakrsne paljbe.

Dana 7. oktobra, nakon što je Velington primio vesti o obnavljanju neprijateljstava u Nemačkoj, saveznici su konačno prešli u Francusku. Dana 11. decembra Napoleon je u očajnom pokušaju ponudio delimičan mir sa Španijom Sporazumom iz Valensaja, prema kojem se obavezivao da pusti Fernanda -{VII}- i da ga prizna za kralja Španije u zamenu za potpunu obustavu svih neprijateljstava. Međutim, Španci nisu verovali Napoleonu, tako da su se borbe nastavile.

Rat je nastavljen pobedama saveznika u seriji bitaka na francuskom tlu i posle Napoleonove abdikacije.

Gerilski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Huan Martin Dijez, poznat po svom partizanskom imenu El empesinado — Bandoglavi

Pošto nisu imali odgovarajuću vojsku koja bi se borila protiv Francuza, Španci u okupiranim zonama su izmislili nov sistem borbe: gerilski rat, kao jedini način iscrpljivanja i ometanja francuskog napredovanja. Radi se o malim grupama ljudi, poznavalaca terena koji nakon munjvite i efektne akcije se odmah raziđu na različite strane i nestanu u planinama.

Kao posledica ove taktike, francuska vladavina ostaje samo u gradovima dok je selo bilo pod kontrolom gerilskih grupa i vođa kao što su bili Espoz i Mina, Heronimo Merino, Hulijan Sančez „El Čaro“, ili Huan Martin „El Empesinado“. Sam Napoleon je priznao nestabilnost francuske dominacije kada je protivno svom bratu, teoretskom kralju Španije, stavio pod francusku vojnu vlast teritorije od leve obale Ebra, formiravši na taj način novu Hispansku marku.

Ratu Španiji imaće veoma ozbiljne posledice po Napoleona i njegove ratove. Ono što je na prvi pogled ličilo na lak plen pretvorilo se u kost u grlu koje je apsorbovalo velike kontigente vojske koji su Napolenu trebali za invaziju na Rusiju.

Špijunaža[uredi - уреди | uredi izvor]

Špijunaža je odigrala presudnu ulogu u uspešnom ratovanju nakon 1810. godine. Španski i portugalski gerilci su imali za zadatak da presreću poruke koje su nosili francuski kuriri. Od 1811. pa na dalje, sve depeše su bile ili delimično ili potpuno šifrovane.

U početku su šifre bile jednostavne, međutim od 1812, postajale su sve komplikovanije. Međutim, Britanci su uspeli da ih odgonetnu što je imalo veliki efekat na tok rata. Francuzi nikad nisu ni saznali da je kod bio dešifrovan te su nastavili da ga koriste sve do Bitke kod Vitorije gde su se saveznici dočepali francuske liste kodova.

Posledice u Španiji[uredi - уреди | uredi izvor]

U početku francuske invazije na Španiju, „afransesados“ su podržavali Žozefa Bonapartu, verujući da bi saradnja sa Francuskom mogla doneti Španiji modernizaciju i napredak, kao na primer ukidanje španske inkvizicije. Međutim, sveštenstvo i rodoljubi su otpočeli da uzbunjuju narod protiv Francuza, i to neraspoloženje ka Francuzima je postalo sveopšte nakon prvih francuskih represalija u Madridu, 1808. godine. Afransesadosi koji nisu promenili mišljenje, pobegli su u Francusku, u izgnanstvo sledeći francuske trupe nakon poraza. Jedan od afransesadosa je bio i slikar Fransisko Goja, i nakon rata, morao je da izbegne u Francusku kako bi izbegao suđenje za veleizdaju.

Proindependistička strana je obuhvatala tradicionaliste i liberale. Nakon rata, ove dve struje su se sukobile između sebe u Karlističkim ratovima, a Fernando VII je opozvao sve promene koje su izglasali nezavisni kortesi u Kadizu koji su u toku rata predstavljali kralja i delovali u njegovo ime u organizaciji lokalnih hunti i u borbi protiv Francuza. Fernando VII je obnovio apsolutističku monarhiju, progonio, sudio i pogubio svakoga osumnjičenog za liberalizam, i kao vrhunac svega, promenio zakone monarhističkog sleda nasleđa u korist svoje kćerke Izabele II, čime je započeo vek grašanskih ratova protiv pristalica legitimnog naslednika, Fernandovog brata, princa Karlosa, grofa od Moline.

Liberalni kortesi su takođe izglasali prvi Španski ustav 19. marta 1812. godine, koji je takođe Fernando ukinuo. U američkim kolonijama kreoli su formirali nacionalne hunte koje su se u početku francuske invazije zaklele na vernost kralju Fernandu, međutim, vrlo brzo su se preorijentisale i postale polazna tačka za organizovanje borbe za nezavisnost Latinske Amerike.

Francuske trupe su takođe otele veliki deo poseda crkvi. Crkve i manastiri su se koristili kao štale i kasarne, a umetnička dela su odnošena u Francusku, što je prilično osiromašilo špansko kulturno nasleđe. Savezničke trupe su takođe pustošile španske gradove i sela. Velington je uspeo da dođe u posed nekih umetničkih dela i ponudio je da ih vrati Španiji, međutim, kralj Fernando ih mu je poklonio. Ta umetnička dela se mogu videti u vojvodinoj kući u Londonu (Apsli Haus), kao i na njegovom seoskom imanju, Stratfild Sej Haus.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. U Francuskoj i Španiji, ovaj rat se naziva Španskim ratom za nezavisnost (fr. Guerre d'indépendance espagnole; šp. Guerra de la Independencia Española). Na engleskom govornom području, ovaj rat se naziva Poluostrvski rat (engl. Peninsular War). U Kataloniji, ovaj rat je poznat kao Rat Francuza (katal. Guerra del Francès), a u Portugaliji, kao Francuske invazije (port. Invasões Francesas).
  2. Duby, Georges: "La reprise de la guerre avec l'Anglaterre et la marche à la guerre générale (1803-1805)", en Histoire de la France, des origines à nos jours.- París: Larousse, 2003.-. ISBN 978-2-03-575200-0.
  3. Fraser, Ronald: "Napoleón invade a la aliada de Francia. Octubre de 1807-Marzo de 1808", en La maldita Guerra de España. Historia social de la guerra de la Independencia 1808-1814.- Barcelona: Crítica, 2006.-. ISBN 978-84-8432-728-8.
  4. -{Vicente, Antonio Pedro: "Portugal en 1808: Otro escenario de la guerra peninsular.", en Revista de Historia Militar (Instituto de Historia y Cultura Militar, Ministerio de Defensa)}-.- 2005.[1], Pristupljeno 30. 4. 2013.
  5. Tekst Sporazuma iz Fontenbloa. Na španskom.[2], Pristupljeno 30. 4. 2013.
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 Chandler, David G. The Campaigns of Napoleon. New York: Simon & Schuster. 1995. ISBN 978-0-02-523660-8. pp.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 7,8 Gates, David. The Spanish Ulcer: A History of the Peninsular War. Da Capo Press 2001. ISBN 978-0-306-81083-1.
  8. -{Asturias en la guerra de Indepandencia}- [3], Pristupljeno 30. 4. 2013.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Glover, Michael. The Peninsular War 1807-1814. Penguin Books 2003. ISBN 978-0-14-139041-3.
  10. -{Charles Esdaile, The Peninsular War: A New History. New York: Palgrave MacMillan, 2003. ix + 587, pp. Illustrations, maps, notes, bibliography, and index. $40.00 U.S. (cl). ISBN 978-1-4039-6231-7.}-Review by John Lawrence Tone, Pristupljeno 30. 4. 2013.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]