Lion Feuchtwanger

Izvor: Wikipedia
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Lion Feuchtwanger
Biografske informacije
Rođenje7. jul 1884. (1884-07-07) (dob: 138)
Njemačka München
Smrt21. decembar 1958. (dob: 74)
Sjedinjene Američke Države Los Angeles
Opus
JezikNjemački
Znamenita djela
  • Jud Süß (1925)
  • Die Geschwister Oppenheim (1933)
Potpis
Feuchtwanger Signature.jpg

Lion Feuchtwanger (München, 1884. – Los Angeles, 1958.) bio je njemački književnik, romanopisac, dramski pisac i publicist.

Biografija[uredi | uredi kod]

Rođen je 7. jula 1884. u Münchenu, kao sin bogatog proizvođača margarina Sigmunda Arona Meira Feuchtwangera, ortodoksnog Jevrejina, i njegove supruge Johanne Bodenheimer. Obitelj je bila prilično velika[α 1]. Feuchtwangeri su stara aškenazijska njemačka porodica.[α 2] Poslije mature u 1903. u münchenskom Wilhelmsgymnasiumu, studirao je historiju, njemačku filologiju i filozofiju na univerzitetima u Münchenu i u Berlinu, a još kao student napisao je svoje prve književne tekstove, dobivši prvo mjesto na jednom književnom natječaju. Diplomirao je 1907. kod Francisa Munckera sa tezom o djelu Der Rabbi von Bacharach Heinricha Heinea iz 1840. Poslije studija, postao je pozorišni kritičar i 1908. osnovao Der Spiegel, časopis za kulturu koji je objavio petnaest brojeva od aprila 1908. prije nego što će se uliti u časopis Die Schaubuhne S. Jacobsohna, kasnije preimenovanim u Die Weltbuhne 1918. godine. Feuchtwanger je nastavio pisati za taj list.

Godine 1912. oženio je Marthu Löffler (1891-1987), kćer bogatog münchenskog poduzetnika. Marta je bila trudna na vjenčanju, ali je beba umrla ubrzo nakon rođenja od porodiljske groznice. Po izbijanju Prvog svetskog rata služio je u njemačkoj vojsci, ali je rano pušten iz zdravstvenih razloga. Međutim, vojničko iskustvo je ukorijenilo njegovo razmišljanje i pomjerio ga prema ljevici. 1916. umro je njegov otac te je on iste godine objavio dramu zasnovanu na priči o Josephu Süßu Oppenheimeru (1698–1738) koja je premijerno prikazana 1917. godine, ali ju je on povukao nekoliko godina kasnije iz nezadovoljstva. U tim godinama proživeo je jedan period bolesti, što mu je onemogućilo učestovanje u Münchenskom ustanku i u Njemačkoj revoluciji u novembru 1918. godine.

Marta Löffler-Feuchtwanger

Ubrzo je postao značajna figura u münchenskim književnim krugovima, i tražio ga je mladi Bertolt Brecht. Njih dvojica su zajedno radili na nacrtima jednog od Brechtovih ranih djela, Leben Eduards des Zweiten von England (1923-1924), a Brecht spominje svog kolegu u posveti teksta drame, gdje piše: «Ovu dramu sam napisao sa Lionom Feuchtwangerom»[α 3][4] U tim godinama posvetio je se izradi tekstova za pozorišnu scenu. Ukupno ih ima desetak i imali su izvjesan uspjeh: 1918. izašli su Jud Süß, Die Kriegsgefangenen i Thomas Wendt, 1920. Der holländische Kaufmann, 1921. Der Amerikaner i 1923. dvije komedije Die Petroleuminsel i Wird Hill amnestiert? Međutim, tokom godina 1921/1925. njegovo interesovanje se pomjera prema historijskom romanu. Najuspešnije djelo je Jud Süß, napisano između 1921. i 1922. i objavljeno 1925. godine, koje je imalo vrlo dobar prijem u inozemstvu. Godine 1923. objavio je Die häßliche Herzogin, još jedan roman koji je bio dobro primljen, u kojem govori o burnoj sudbini Margarete, grofice od Tirola (1318-1369).

Naslovna stranica romana Jud Süß

Iz profesionalnih razloga preselio je se u Berlin 1925., a zatim u jednu veliku vilu u Grunewaldu 1932. godine, gdje je zaključio prvi dio tzv. «Josipove trilogije», roman Židovski rat (1932). Istodobno je nastavio sa radom kao publicist i novinarski komentator. Bio je jedan od prvih intelektualaca toga vremena – još 1920. – koji je satiričnim tekstovima i analizama vršio propagandu protiv rastućeg antisemitizma, a kasnije i protiv Hitlera. Objavljivanjem romana Uspjeh (1930) i Oppenheimovi (1933) postao je važan glasnogovornik opozicije protiv nacističkog pokreta. Naime, godine 1930. izlazi Uspjeh (Erfolg), roman koji prati uspon i pad (sic!) nacističke stranke u doba inflacije. U doba uspona nacista na vlast (1933) dovršava roman Braća Oppermanovi (nj. Die Geschwister Oppenheim), jedna od njegovih najboljih knjiga, porodična saga o padu firme za nameštaj koju je vodila njemačko-jevrejska porodica srednje klase u vrijeme uspona nacizma[α 4]. Prvo njemačko izdanje prodato je u oko 20.000 primjeraka.[5] Iste godine un aprilu, mladež nacističkog pokreta dodaje njegove knjige na spisak knjiga koje treba spaliti kako bi se njemačka kultura pročistila od antigermanskog duha.[7] Dana 25. augusta 1933. službeno vladino glasilo, Reichsanzeiger, uključilo je Feuchtwangerovo ime na listu onih kojima je njemačko državljanstvo oduzeto zbog «nelojalnosti njemačkom Reichu i njemačkom narodu».[8] Budući da se Feuchtwanger bavio i predvidio mnoge zločine nacista čak i prije nego što su oni došli na vlast, Hitler ga je smatrao ličnim neprijateljem, a nacisti su ga označili kao «neprijatelja države broj jedan», kako Feuchtwanger spominje u knjizi Unholdes Frankreich iz 1942. Dakle, doživljava da mu u Njemačkoj 1933. godine spaljuju knjige, oduzimaju doktorsku titulu i državljanstvo. Na turneji po Americi bio je počasni gost u Washingtonu na večeri koju je priredio tadašnji veleposlanik Friedrich von Prittwitz na isti dan – 30. januara 1933. – kada je Hitler imenovan kancelarom. Sljedećeg dana Prittwitz je dao ostavku sa mjesta ambasadora i nazvao Feuchtwangera da ga upozori da se ne vraća kući. Veliki dio porodice Feuchtwanger emigrirao je u inostranstvo. Dvije sestre nastanile su se u Palestini, gdje će provesti ostatak života, jedan brat u New Yorku, dok će braća Berthold i Fritz Naphtali umrijeti u Peru, prvi 1944., drugi 1956. Sestra Bella Ellen, udata za rabina Traubkatza, umrla je u koncentracionom logoru Theresienstadt 12. septembra 1943.

Lion je 1933. zajedno sa Marthom odselio u Sanary-sur-Meru kod Toulona, gdje će živjeti nekoliko godina. Visoka prodaja knjiga – osobito u anglofonskom svijetu – omogućila mu je relativno ugodan život u egzilu. U 1940. završio je Wartesaalski ciklus sa trećim romanom, Exil, preveden na engleski kao Paris Gazette[9]. Martha je odigrala ključnu ulogu u oblikovanju centra u južnoj Francuskoj u kojem su se okupljali izgnanici sa njemačkog govornog područja. Godine 1936, također u Sanaryju, napisao je Lažni Neron, roman u kojem se uspoređava rimski uzurpator Terencije Maksim sa Hitlerom.

Kao odgovor na nemarnost zapadnih sila prema nacističkoj Njemačkoj i fašističkoj Italiji[α 5], jedno vrijeme je naginjao prema sovjetskim komunizmom iz čežnje da pronađe najžešćeg neprijatelja njemačkog nacionalsocijalizma.[10] Kada je André Gide, na početku također bio naklonjen Sovjetskom Savezu, napisao izvještaj Retour de l'U.S.S.R. i kritizirao Staljinov progon nepopularnih komunista, Feuchtwanger je se angažirao na sovjetsku stranu i bio je pozvan u Sovjetski Savez.[11] Od 1. decembra 1936. do 5. februara 1937. otputovao je u Moskvu, gdje je boravio u luksuznom hotelu Metropol zajedno sa ljubavnicom Evom Herrmann, dok je se o paru brinuo njegov Artemij Khalatov[α 6]. Budući da nijedno od njih dvoje nije govorilo ruski, ovisili su o prevodiocima koje je obezbjeđivala sovjetska tajna služba a potom, domaćini su izravno pokušali politički indoktrinirati posjetioce.[12] Povratkom iz Rusije, u svojoj knjizi Moskau 1937 hvalio je život pod vladavinom Josifa Staljina, braneći Veliku čistku i lov na zamišljene «trockiste» i «narodne neprijatelje». Feuchtwangerova pohvala Staljina izazvala je gnjev Arnolda Zweiga i Franza Werfela[13], a sa druge strane knjigu su kritizirali i trockisti kao djelo naivne apologetike.[14]

Kada je Francuska objavila rat Nemačkoj 3. septembra 1939., Feuchtwanger je bio interniran na nekoliko nedelja u Camp des Milles. Zatim poslije njemačkog napada na Francusku 1940. godine, opet je zarobljen i ponovo zatočen u Les Milles. Poslije su zatvorenici internacijskog logora prebačeni u improvizovani šatorski tabor u blizini Nîmesa zbog naglog napredovanja njemačkih trupa. Odatle je prokrijumčaren u Marseilleu odjeven u žensko. Poslije višemjesečnog čekanja u Marseilleu, uspio je uz pomoć Variana Frya, Waitstilla Sharpa i Marthe Sharp pobjeći sa suprugom Marthom u Sjedinjene Države preko Španije i Portugala, zadržavši se nakratko u Estorilu. Shvativši da bi nacistički agenti mogli uhititi Feuchtwangera i u Portugalu, Martha Sharp je se odrekla mjesta na brodu Excalibur kako bi Feuchtwanger mogao odmah otploviti sa suprugom prema New Yorku.

Pacific Palisades, Los Angeles

Feuchtwanger je dobio politički azil u Sjedinjenim Državama i nastanio se u Los Angelesu 1941. Godine 1943. je kupio Villu Auroru u Pacific Palisadesu (Kalifornija) za tadašnju cijenu od 9.000 dolara[15] i tu nastavio pisati do kraja života. Godine 1944. bio je suosnivač izdavačke kuće Aurora-Verlag u New Yorku. Tokom makartizma bio je osumnjičen da je prosovjetski intelektualac a njegov prijateljski odnos prema Staljinu je svakako osporio njegovu naturalizaciju u Sjedinjenim Državama. Godine 1947. napisao je dramu o suđenjima vješticama u Salemu, Wahn oder der Teufel in Boston, koja je anticipirala tematiku kojom će se baviti Arthur Miller u komadu The Crucible. Predstava Wahna je premijerno izvedena u Njemačkoj 1949. godine, zatim je prevedena na engleski sa naslovom The Devil in Boston i izvedena u Los Angelesu 1953. godine. U New Yorku je predstavljen prijevod na jidišu. Godine 1953. Feuchtwanger je bio dobitnik nagrade Nationalpreis der Deutschen Demokratischen Republik za umjetnost i književnost.

Na kraju svog života, ponovo je se osvrnuo na jevrejske teme (Die Jüdin von Toledo, 1955) i podržao Državu Izrael kao jevrejsko utočište. Razbolio je se od raka želuca 1957. i nakon nekoliko operacija umro je od unutrašnjeg krvarenja u decembru 1958. Njegova supruga Martha je nastavila živjeti u njihovom primorskom domu i ostala je važna ličnost u izbegličkoj zajednici, posvetivši ostatak života radu muža.

Djela[uredi | uredi kod]

Glavni dio svoga rada posvetio je historijskoj sudbini židovskog naroda. U podlozi njegovih romana i drama se nalazi široko povjesno istraživanje i primjena moderne psihologije. Uz spomen na njemačku i židovsku historiju, ta djela su često zasjenjivala suvremene situacije i probleme, poput uspona nacizma i novog progona Židova. Kritika ga često veže uz tematsko polje njemačke književnosti egzila (Exilliteratur).[16]

Spisak djela[uredi | uredi kod]

Prvo izdanje knjige Unholdes Frankreich
  • Die Einsamen. Zwei Skizzen (proza, 1903)
  • [Kratke drame] (teatar, 1905-1906) :
    • Joel
    • König Saul
    • Das Weib des Urias
    • Der arme Heinrich
    • Donna Bianca
    • Die Braut von Korinth
  • Der Fetisch. Schauspiel in fünf Akten (teatar, 1906)
  • Heinrich Heines Rabbi von Bacherach (disertacija, 1907)
  • Karneval von Ferrara (proza, 1908)
  • Der tönerne Gott (proza, 1910)
  • Julia Farnese. Ein Trauerspiel in drei Akten (teatar, 1915)
  • Warren Hastings. Schauspiel in vier Akten und einem Vorspiel (teatar, 1915)
  • Jud Süß. Schauspiel in drei Akten (teatar, 1918)
  • Die Kriegsgefangenen. Ein Schauspiel in fünf Akten (teatar, 1918)
  • Thomas Wendt. Ein dramatischer Roman (teatar, 1918-1919)
  • Thomas Wendt (proza, 1920)
  • Der holländische Kaufmann. Ein Schauspiel (teatar, 1920)
  • Die Petroleuminsel. Ein Stück in drei Akten (teatar, 1923)
  • Wird Hill amnestiert? Komödie in vier Akten (teatar, 1923)
  • Jud Süß (proza, napisan 1921/1922, obj. 1925)
  • Der Amerikaner oder die entzauberte Stadt. Eine melancholische Komödie in vier Akten (teatar, 1921)
  • Die häßliche Herzogin (proza, 1923)
  • Pep – J. L. Wetcheeks amerikanisches Liederbuch (pjesme, 19281, 19572)
  • Wartesaal-Trilogie:
Moskau 1937
    • Erfolg (proza, 1930) – (sh) Uspjeh
    • Die Geschwister Oppenheim (proza, 1933) – (sh) Oppenheimovi
    • Exil (proza, 1939)
  • Josephus-Trilogie:
    • Der jüdische Krieg (proza, 1932) – (sh) Židovski rat
    • Die Söhne (proza, 1935)
    • Der Tag wird kommen (proza, 1945)
  • Panzerkreuzer Potemkin (proza, 1946)
  • Unholdes Frankreich (memoari, 1942) – kasniji naslov: Der Teufel in Frankreich
  • Moskau 1937: Ein Reisebericht für meine Freunde (putopis, 1937)
  • Der falsche Nero (proza, 19361, 19472) – (sh) Lažni Neron
  • Die Brüder Lautensack (proza, 1943)
  • Die Gesichte der Simone (proza, 1942/1943)
  • Waffen für Amerika (proza, 1947/1948) – (sh) Oružje za Ameriku
  • Wahn oder der Teufel in Boston (1947)
  • Venedig (Texas) und vierzehn andere Erzählungen (proza, 1946)
  • Odysseus und die Schweine und vierzehn andere Erzählungen (proza, 1950)
  • Goya oder der arge Weg der Erkenntnis (1951)
  • Narrenweisheit oder Tod und Verklärung des Jean-Jacques Rousseau (proza, 19521, 19532, 19553)
  • Die Jüdin von Toledo (proza, 1955)
  • Jefta und seine Tochter (proza, 1957) – (sh) Jefta i njegova kći
  • Ein möglichst intensives Leben. Die Tagebücher (dnevnici 1906-1940, posmr. 2018)

Povezano[uredi | uredi kod]

Bilješke[uredi | uredi kod]

  1. Osim Liona bili su Ludwig (1885-1947), kasnije advokat; Martin Moshe (1886-1952), isto novinar i pisac; Fritz Naphtali (1888-1856), Bella Ellen (1891-1943), Henriette (1892-1979); Berthold (1896-1944) i Martha (1897-1960).[1]
  2. Feuchtwangerovi židovski preci potiču iz srednjefrankonskog grada Feuchtwangena. Poslije pogroma iz 1555. godine, grad je protjerao sve svoje Židove. Neki od prognanih su se kasnije nastanili u Fürth, gdje su ih zvali Feuchtwanger («Feuchtwangenovci»).[2] Feuchtwangerov djed Elkan Feuchtwanger (1823-1902) doselio je u München sredinom 19. vijeka.[3]
  3. B. Brecht : «Dieses Stück schrieb ich mit Lion Feuchtwanger.»
  4. Die Geschwister Oppenheim će kasnije biti prodana u oko 250.000 primjeraka širom svijeta i prevedena na preko deset jezika.[5] Nekoliko mjeseci nakon prvog objavljivanja, roman je preveden na engleski pod naslovom The Oppermanns i objavljen u Sjedinjenim Državama.[5] U prvom izdanju, prezime je promijenjeno iz Oppermann u Oppenheim jer, kako tvrdi Maik Grote, pri tiskanju romana Feuchtwangerov brat je dobio prijeteće pismo, u kojem izvjesni profesor Oppermann, među ostalom vođa SA, piše da nikada nije postojala jevrejska porodica sa tim prezimenom, a da to on može dokazati svojim rodoslovom koji seže do 13. vijeka. Potom je Feuchtwanger obavijestio nakladnika Querida o pismu i zatražio da promijeni prezime.[6]
  5. Vidi: Anglo-njemački pomorski sporazum iz 18. juna 1935., remilitarizacija Rheinlanda (1936), podrška frankovim falangama u građanskom ratu; talijanski napad na Abesiniju.
  6. Artemij Khalatov (1894-1938), sovjetski političar i državnik.

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. Specht 2013
  2. Sternburg 1987: str. 40
  3. Jaretzky 1984: str. 9
  4. (de) Mazumdar, Shaswati (1998). Feuchtwanger, Brecht : der Umgang mit der indischen Kolonialgeschichte : eine Studie zur Konstruktion des Anderen. Würzburg: Königshausen & Neumann. str. 156. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Cohen, Joshua (03. 10. 2022). „A Classic Novel of the Nazis' Rise That Holds Lessons for Today”. The New York Times. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  6. Lorenz, Dagmar C. G. (2018). Nazi Characters in German Propaganda and Literature. Brill Publishers. str. 56. ISBN 978-9004365261. 
  7. (de) „„Schwarze Liste“ von Dr. Wolfgang Herrmann, 16. Mai 1933”. www.berlin.de. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  8. (de) „Erste Ausbürgerungsliste 1933”. Künste im Exil. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  9. (en) „Paris gazette”. New York Public Library Digital Collections. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  10. Schlogel, Karl (2017). Moscow, 1937. Cambridge: Polity Press. ISBN 9780745650760. 
  11. (de) Buch, Hans Christoph (15/1992.). „Wer betrügt, betrügt sich selbst”. Die Zeit. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  12. Hartmann, Anne (1995). „Der Stalinversteher – Lion Feuchtwanger in Moskau 1937.”. Osteuropa (Berliner Wissenschafts-Verlag) 64 (11/12): 59-80. 
  13. „Časopis za proučavanje L. Feuchtwangera i egzila”. Feuchtwanger and Exile Studies Journal (International Feuchtwanger Society / University of Southern California Libraries) 34. 2021. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  14. Wagner 1996
  15. (en) „Villa Aurora: Present, Past, and Future”. www.vatmh.org. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  16. (de) Rochus, Gerhild (2013). Handbuch der deutschsprachigen Exilliteratur. Von Heinrich Heine bis Herta Müller. Berlin: De Gruyter. str. 671. ISBN 3110256754. , str. 297-298.

Bibliografija[uredi | uredi kod]

  1. 1Lib1Ref #1Lib1RefCEE