Friedrich Schiller

Izvor: Wikipedia
Johann Christoph Friedrich von Schiller
Osnovni podaci
Rođenje Marbach am Neckar, Njemačka
Smrt 9. maj 1805. (dob: 45)
Weimar, Njemačka
Zanimanje pjesnik, dramatičar
Nacionalnost njemačko
Djelo
Književni pokret Sturm und Drang, Weimarski klasicizam
Znamenita djela Razbojnici; Wallensteinova trilogija; Don Carlos; Mary Stuart; Wilhelm Tell; O estetskom obrazovanju čovjeka u seriji pisama


Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller, 10.11. 1759, Marbah na Nekaru - 9.5. 1805, Vajmar) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

Biografija[uredi - уреди]

Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764., porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života.

Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime.

Književni značaj[uredi - уреди]

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno.

Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti.

Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Dela[uredi - уреди]

Poezija[uredi - уреди]

  • Veče (1776)
  • Osvajač (1777)
  • Elegija o smrti mladića (1780)
  • Oda radosti (1786)
  • Grčki bogovi (1789)
  • Umetnici (1789)
  • Ibikovi ždrali (1797) - balada
  • * Reči iluzije (1799)
  • Kasandra (1802)

Pozorište[uredi - уреди]

  • Razbojnici (Die Räuber) (1781)
  • Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
  • Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783)
  • Oda radosti (Ode an die Freude) (1785)
  • Don Karlos (1787)
  • Devica Orleanska (1801)
  • Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804)
  • nemački prevod Makbeta od Vilijama Šekspira (1800)
  • Almanah Muza (Musenalmanach) (1797)
  • Valenštajn (1799)
  • Marija Stjuart (1800)
  • Verenici iz Mesine (1803)

Eseji[uredi - уреди]

  • O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
  • Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797)
  • O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777)
  • O ljupkosti i dostojanstvu (1793)
  • O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796)

Istorijska dela[uredi - уреди]

  • Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
  • Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)

Pisma[uredi - уреди]

  • Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]