Etnokratija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu

Etnokratija je vrsta političkog režima u kojem državnim aparatom upravlja dominantna etnička grupa (ili više njih) da bi ostvarila svoje interese, stekla moć i povećala resurse. Etnokratski režimi obično predstavljaju kombinaciju „tanke” demokratske fasade koja prikriva dublju etničku strukturu, u kojoj je etničnost (ili rasa, ili religija) — ne državljanstvo — ključna za dolazak do moći i resursa. Etnokratski režim olakšava etnizaciju države od strane dominantne grupe, i to kroz širenje sopstvenih centara za upravljanje i kontrolu, često kroz sukob sa manjinama i susednim državama.

U 20. veku, nekoliko država je donelo ili pokušalo da donese zakone o nacionalnosti, kroz napore koji su slični po mnogočemu. Svi procesi su se odvili u zemljama sa najmanje jednom nacionalnom manjinom koja je tražila punu ravnopravnost u državi ili na teritoriji koja je postala deo države i u kojoj je ta manjina živela generacijama. Zakoni o nacionalnosti su usvojeni u društvima koja su se osećala ugroženim po pitanju namera ovih manjina, načina na koji su želele da se integrišu i zahteva za ravnopravnošću, što je rezultovalo režimima u kojima je ksenofobija postala svakodnevna tema za raspravu. Ovi zakoni su usvojeni u državama koje su već bile utemeljene na jednom etničkom identitetu, definisanom naspram ostalih identiteta, što je dovelo do progona i kodifikovalo diskriminaciju manjina.[1]

Sveobuhvatan model etnokratskog režima je prvi put formulisao politički i pravni geograf, profesor Oren Jiftačel. U seriji članaka i knjiga objasnio je ključne principe režima i njegove tipične mehanizme suočavanja sa problemima imigracije i razvoja, potraživanja teritorije, rešavanja pravnih problema, razvijanja kulture i osiguravanja bezbednosti. Jiftačel se kao glavnim primerom vodio slučajem Izraelsko-palestinskog sukoba, postavljenog u poredbene okvire sa drugim nedavnim etnokratijama kao što su Severna Irska, Estonija, Letonija, Srbija, Hrvatska, Liban, Kipar, Šri Lanka i Malezija. Jiftačelov rad se takođe referira na Izrael kao „naseljeničku etnokratiju” koja se na istorijskom planu može porediti sa naseljeničkim društvima kao što su ona u Australiji, Južnoj Africi i Kanadi.

Istraživanja pokazuju da je više sfera kontrole režima od vitalnog značaja za etnokratske režime, uključujući oružane snage, policiju, zemljišnu administraciju, imigracijsku kontrolu i ekonomski razvoj. Ovi vladini instrumenti moći obezbeđuju dugoročnu dominaciju vodećih etničkih grupa, kao i raslojavanje društva u „etnoklase”, što se pogoršalo nedavnom fazom kapitalizma tj. njegovom tipičnom neoliberalnom politikom. Etnokratije često uspevaju da u kratkom razdoblju održe etnički sukob pod kontrolom, i to efektivnom kontrolom nad manjinama te efikasnom (zlo)upotrebom „tanke” proceduralne demokratske fasade. Međutim, ovi režimi postanu nestabilni nakon dužeg vremenskog perioda, uglavnom usled iznemoglosti od stalnog rešavanja sukoba i kriza koje se ponavljaju; problem se tada rešava ili materijalnom demokratizacijom, ili cepanjem države, ili decentralizacijom režima sporazumima o konsocijacionalizaciji. Ako se ovo pak ne desi, etnokratije koje ne uspeju da reše svoje unutrašnje sukobe na drugi način uglavnom se guše u naletima dugoročnih unutrašnjih razdora i institucionalizacije strukturne diskriminacije ili čak aparthejda.

U etnokratskim državama vlada je obično predstavnik određene etničke grupe koja je na ogromnom broju položaja, neproporcionalno velikom u odnosu na procenat ukupnog stanovništva. Dominantna etnička grupa (ili grupe) predstavlja i koristi ove položaje za poboljšavanje statusa svoje određene etničke grupe (ili grupa) na štetu drugih.[2][3][4][5]

Ostale etničke grupe se sistematski diskriminišu i onemogućavaju samim radom države i često suočavaju sa potiskivanjem ili kršenjem ljudskih prava koja bi trebalo da su svakome zagarantovana, ali koja su etnokratskim režimima u rukama državnih organa. Etnokratija takođe može da bude politički režim koji je uspostavljen na osnovu ograničenih prava na državljanstvo, sa naglaskom na etničku pripadnost (prava definisana uzimajući u obzir prvenstveno rasu, poreklo, religiju i/ili jezik) kao glavno načelo za razlikovanje.[6] Generalno govoreći, raison d'être etnokratske vlade je da se osigura da najvažniji instrumenti državne moći budu u rukama određenog etničkog kolektiva. Sva ostala pitanja vezano za raspodelu moći su u konačnici podređena ovom osnovnom principu.

Etnokratije su karakteristične po svom sistemu upravljanja (kontrole) — pravni, institucionalni i fizički instrumenti moći smatraju se neophodnim za osiguravanje etničke dominacije. Stepen sistemske diskriminacije varira od slučaja do slučaja i od situacije do situacije. Ako dominantna grupa (ona za čije interese sistem i služi i čiji identitet indirektno zastupa) predstavlja malu manjinu (obično 20 % ili manje) populacije unutar državne teritorije, značajni stepeni institucionalizovane represije verovatno će biti neophodni da pomenuta dominantna grupa održi svoju kontrolu (nadmoć) ili je pak reč o oligarhiji ako je procenat onih koji su u pomenutoj manjinskoj dominantnoj grupi veoma mal.

Monoetnokratija naspram polietnokratije[uredi | uredi kod]

Lisa Mordž Hauard je oktobra 2012. godine[7] u upotrebu uvela termine monoetnokratija i polietnokratija. Monoetnokratija je vrsta režima u kojem jedna etnička grupa dominira, što je u skladu sa tradicionalnim razumevanjem etnokratije. Polietnokratija je vrsta režima u kojem dve ili više etničkih grupa upravljaju državom. I monoetnokratija i polietnokratija su vrste etnokratije. Etnokratija se zasniva na pretpostavkama da su etničke grupe primordijalne (etničnost je osnova političkog identiteta), a građani retko dele više etničkih identiteta.

Belgija[uredi | uredi kod]

Lisa Mordž Hauard[7] okarakterisala je Belgiju kao polietnokratiju i demokratiju istovremeno. Građani Belgije uživaju politička prava koja se mogu primetiti kod demokratskih zemalja, a primer je pravo na glasanje i pravo na slobodan govor. Međutim, belgijska politika se sve više definiše etničkim podelama između Flamanaca i Valonaca. Na primer, sve glavne političke partije se formiraju ili na osnovu flamanskog ili na osnovu valonskog identiteta. Pored ovoga, dvojezičkog obrazovanja u većini frankofonskih škola više nema.

Izrael[uredi | uredi kod]

U Izraelu je 1950. godine usvojena legislativa pod imenom Zakon povratka, čime su Jevrejima data prava na život u Izraelu i prava na sticanje izraelskog državljanstva u procesu alija. Pravo ulaska i boravka je 1970. godine prošireno i na ljude čija je ili baba ili deda Jevrej te ljude koji su venčani za nekoga ko je Jevrej, s tim da ih se i dalje nije smatralo Jevrejima po jevrejskom zakonu. Garantujući Jevrejima prava na imigraciju, država ih je podstakla na useljavanje i time je povećala i osigurala demografsku jevrejsku većinu u ovoj zemlji.[8] Međutim, Palestinci proterani 1948. i dalje nemaju svoje pravo na povratak.[9]

Uprkos ovoj činjenici, Izraelska sigurnosna legislativna za Palestinske teritorije ne kaže da se vojni zakon primenjuje samo na arapske meštane u pojedinoj teritoriji, a ne na Jevreje ili na izraelske stanovnike.[10] Izraelski građani moraju da poštuju Izraelski zakon, dok se na Palestince primenjuje vojni zakon.[11]

Kritike tvrde da je zagarantovano pravo za Jevreje da imigriraju u Izrael diskriminirajuće prema nejevrejima, čime deluje protivno demokratskoj vrednosti jednakosti pod zakonom.[8] Izrael su etnokratijom prozvali mnogi naučnici: Aleksander Kedar,[12] Šlomo Sand,[13] Oren Jiftačel,[14] Asad Ganem,[15][16] Haim Jakobi,[17] Nur Masalha[18] Hana Naveh[19] i dr.

Međutim, naučnici poput Geršona Šafira, Joava Peleda i Samija Smuhe pri opisivanju države Izrael preferiraju termin „etnička demokratija”,[20] što je termin koji se s namerom[21] koristi za predstavljanje „sredine” između etnokratije i liberalne demokratije. Smuha naročito tvrdi da je moguće pronaći dokaze u korist etnokratije, u kojoj se dozvoljava privilegovan status dominantnoj etničkoj većini osiguravajući da svi pojedinci imaju podjednaka prava. Njegovi protivnici kažu da je do sada Izrael prekršio prava jednakosti u praksi, te da je termin „demokratska zemlja” u njegovoj jednačini manjkav.[22]

Zakon o državljanstvu usvojen 2003. godine propisuje da ministar unutrašnjih poslova nema pravo da odobri boravak u Izraelu za stanovnika Zapadne obale ili Pojasa Gaze osim ako je reč o jevrejskom doseljeniku. Zakon zabranjuje izraelskim građanima da se venčaju sa supružnikom po svom izboru i žive sa tako odabranim supružnikom u Izraelu ako je supružnik Palestinac sa Zapadne obale ili iz Pojasa Gaze, što sa ostalim tačkama zakona Izrael čini aparthejdnom državnom tvorevinom.[23]

Izraelski parlament je marta 2011. godine usvojio dva zakona. Jednim se dozvoljava ruralnim zajednicama (uglavnom sa jevrejskom većinom) da odbiju zahteve za boravkom zasnovane na „podobnosti” (sadržavao je odeljak kojim je rečeno da je nezakonito diskriminisati, ali su neki tvrdili da se ono što piše u tom odeljku ne može na silu propisivati, te da je namena ovog zakona zapravo da se stvori diskriminacija nad palestinskim arapskim stanovništvom u Izraelu), dok se drugim nameću kazne za organizacije koje finansira država (uključujući gradove i lokalne vlasti) a koje proslavljaju Dan Nakbe odnosno Palestinski egzodus iz 1948. godine. Kritičari kažu da će zakoni povećati diskriminaciju Arapa.[24]

Novembra 2014. godine, Izraelski ured je odobrio predlaganje zakona kojim bi se Izrael proglasio „Jevrejskom državom”.[25] Usvajanje ovog predloga zakona značilo bi da će jevrejski zakon halaha da bude „vodilja” Izraelskom parlamentu pri donošenju odluka, a predlogom se takođe garantovalo automatsko državljanstvo u skladu sa Zakonom povratka. Predlog zakona priznavao je „lična prava svih građana [Izraela] u skladu sa zakonom”, dok je zajednička prava ograničavao samo na Jevreje.[26] Arapski jezik bi izgubio status zvaničnog jezika koji je imao zajedno sa hebrejskim.[9] Predlog zakona su neki političari smatrali kontroverznim zbog potencijalnih efekata koje bi imao na arapsko manjinsko stanovništvo, koje čini oko 20 % populacije Izraela.[27] Predlog za usvajanje zakona nije nikada postao zakon.

Južna Afrika[uredi | uredi kod]

Etnokratija ukazuje na specifičan princip raspodele moći u društvu. U svojoj knjizi Raspodela moći u Južnoj Africi (engl. Power-Sharing in South Africa),[28] Arend Lajphart klasifikuje savremene ustavne predloge za rešavanje sukoba u Južnoj Africi u četiri kategorije:

  • vladavina većine (jedan čovek, jedan glas)
  • ne-demokratija (razne vrste belačke dominacije)
  • cepanje (stvaranje novih političkih entiteta)
  • konsocijacionalizacija (raspodela moći prema proporcionalnom udelu i smeštaj elite) (1985:5)

Lajphart oštro zagovara konsocijacionalni model, a njegove kategorije ilustruju da — na ustavnom nivou — državna moć može da se distribuiše duž dveju dimenzija: pravnoustavne i teritorijalne. Duž pravnoustavne dimenzije može da se razlikuje singularizam (moć centralizovana prema članstvu u pojedinoj grupi), pluralizam (raspodela moći između definisanih grupa prema relativnoj brojnoj jačini) i univerzalizam (raspodela moći bez ikakvih kvalifikacija koje se odnose na grupe). Tri glavne alternative u teritorijalnoj dimenziji su unitarna država, „srednje restrukturisanje” (u okvirima jednog formalnog suvereniteta) i cepanje (stvaranje zasebnih političkih entiteta). Etnokratija tako oslikava poseban način raspodele moći u društvu.

Letonija i Estonija[uredi | uredi kod]

Postoji širok spektar mišljenja među autorima po pitanju klasifikovanja Letonije i Estonije u pogledu oblika države, a proteže se od liberalne ili građanske demokratije[29][30] preko etničke demokratije[31] sve do etnokratije. Vil Kimlika smatra da je Estonija demokratija, stavljajući naglasak na neobičan status govornika ruskog jezika zbog toga što je linija koja deli sezonske radnike i imigrante od domaćeg stanovništva veoma tanka.[32]

Britanski istraživač Nil Melvin zaključio je da Estonija ima sve originalnije pluralističko demokratsko društvo, što postiže kroz liberalizaciju državljanstva i aktivnim uključivanjem predvodnika ruskih doseljeničkih zajednica u politički proces.[33] Džejms Hjuz, u delu Programa Organizacije ujedinjenih nacija za razvoj pod imenom Razvoj i tranzicija, tvrdi da su Letonija i Estonija slučajevi „etničkih demokratija” u kojima je država „porobljena” od strane titularne etničke grupe, što se kasnije iskoristilo za promovisanje „nacionalne” politike i navodne diskriminacije nad rusofonskim manjinama.[31] (Razvoj i tranzicija takođe sadrži delove u kojima se osporavaju Hjuzove tvrdnje.) Izraelski istraživači Oren Jiftačel i Asad Ganem smatraju da je Estonija etnokratija.[34][35] Izraelski sociolog Sami Smuha sa Univerziteta u Haifi se ne slaže sa Jiftačelom, obrazlažući svoje neslaganje tvrdnjom da se etnokratski model koji je razvio Jiftačel ne uklapa u ono što je slučaj Letonije i Estonije; nije reč o naseljeničkom društvu zato što je njegova korenska grupa autohtono stanovništvo, niti se društvo teritorijalno širilo odnosno nema dijaspore koja se upliće u unutrašnje probleme stanovnika kao što je to u slučaju Izraela za koji je Jiftačel originalno razvio svoj model.[36]

Severna Irska[uredi | uredi kod]

Severnu Irsku su kao etnokratiju u prošlosti opisivali mnogobrojni naučnici. Vendi Pulan pominje džerimandering izbornih distrikta da bi se osigurala dominacija unionista, kao i neformalnu politiku koja je dovela do toga da policija u velikoj meri postane protestantska, što je karakteristika unionističke etnokratije. Ostali elementi uključuju diskriminatoran smeštaj odnosno diskriminatorne uslove u kojima žive katolici i politiku dizajniranu da se podstakne katolička emigracija.[37] Ijan Šatlvort, Majls Guld i Pol Bar se slažu da je sistemsko odstupanje usmerenjo protiv katolika i da irske nacionaliste ispunjavaju kriterijume kojim se Severna Irska može svrstati u etnokratiju, počev od otcepljenja Irske do najmanje 1972. godine, ali tvrde kako je nakon suspenzije Stormontskog parlamenta — a posebno nakon Sporazuma na Veliki petak iz 1998. godine — etnokratija oslabljena i da se današnja Severna Irska nikako ne može nazvati etnokratijom.[38]

Turska[uredi | uredi kod]

Tursku je kao etnokratiju opisao profesor i doktor Bilge Azgin.[39] Azgin kao elemente koji definišu tursku etnokratiju ističe vladinu politiku odnosno njene ciljeve koji uključuju „isključivanje, marginalizaciju ili asimilaciju” manjinskih grupa koje su neturske. Asad Ganem takođe smatra da je Turska etnokratija.[40] Džek Fong kao elemente turske etnokratije opisuje tursku politiku odnosa prema kurdskoj manjini kao „planinskim Turcima” te odbijanje priznavanja bilo kod drugačijeg kurdskog identiteta.[41]

Uganda[uredi | uredi kod]

Uganda pod vođstvom diktatora Idija Amina Dade takođe se mogla opisati kao etnokratija u kojoj su bile privilegovane određene autohtone grupe, a bitno je pomenuti i etničko čišćenje Indijanaca u Ugandi koje je sproveo Amin.[42]

Povezano[uredi | uredi kod]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Blatman, Daniel (27. 11. 2014). „The 'Nation-state' Bill: Jews Should Know Exactly Where It Leads”. Haaretz. Arhivirano iz originala na datum 27. 11. 2014. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  2. ↑ Yiftachel, O (1997). „Israeli Society and Jewish-Palestinian Reconciliation: Ethnocracy and Its Territorial Contradictions”. Middle East Journal 51 (4): 505—519. 
  3. ↑ Yiftachel, O. (1999). „Ethnocracy: the Politics of Judaizing Israel/Palestine”. Constellations: International Journal of Critical and Democratic Theory 6 (3): 364—390. 
  4. ↑ Yiftachel, O.; Ghanem, A. (2005). „Understanding Ethnocratic Regimes: the Politics of Seizing Contested Territories”. Political Geography 23 (6): 647—667. 
  5. ↑ Yiftachel, O. (2006). Ethnocracy: Land, and the Politics of Identity Israel/Palestine. PennPress. 
  6. ↑ Kariye, Badal W. (2010). The Political Sociology of Security, Politics, Economics and Diplomacy. AuthorHouse. str. 99/20. ISBN 978-1-4520-8547-0. 
  7. ↑ 7,0 7,1 Howard, L. M. (2012). „The Ethnocracy Trap”. Journal of Democracy 23 (4): 155—169. DOI:10.1353/jod.2012.0068. 
  8. ↑ 8,0 8,1 Omer-Man, Michael (7. 8. 2011). „This Week in History: Jewish right to aliya becomes law”. The Jerusalem Post. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  9. ↑ 9,0 9,1 „How Jewish a state”. The Economist. 29. 11. 2014. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  10. ↑ Yakobson, Alexander (12. 8. 2014). „Try West Bank Settlers in Israeli Military Court – Just Like Palestinians”. Haaretz. Arhivirano iz originala na datum 13. 8. 2015. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  11. ↑ Shabi, Rachel (12. 11. 2012). „The Israeli documentary putting military rule in Palestine on trial”. The Guardian. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  12. ↑ Rosen-Zvi, Issachar (2004). Taking Space Seriously: Law, Space, and Society in Contemporary Israel. Ashgate Publishing. str. 48. ISBN 978-0-7546-2351-9. Pristupljeno 21. 7. 2016. »Alexander Kedar, ethnocracy« 
  13. ↑ Strenger, Carlo (27. 11. 2009). „Shlomo Sand's 'The Invention of the Jewish People' Is a Success for Israel”. Haaretz. Arhivirano iz originala na datum 20. 5. 2010. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  14. ↑ Yiftachel, Oren (2006). Ethnocracy: Land and Identity Politics in Israel/Palestine. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-3927-0. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  15. ↑ Peleg, Ilan; Waxman, Dov (2011). Israel's Palestinians: The Conflict Within. Cambridge University Press. str. 73. ISBN 978-0-521-76683-8. »It can be defined as an ethnocratic state [...]", writes Asaad Ghanem in the "Future Vision" Document.« 
  16. ↑ Israel Studies Forum: An Interdisciplinary Journal. 22—23. Association for Israel Studies. 2004. Pristupljeno 21. 7. 2016. »ethnocracy, "ethnic democracy"« 
  17. ↑ Roy, Ananya; Nezar, AlSayyad (2004). Urban Informality: Transnational Perspectives from the Middle East, Latin America, and South Asia. Lexington Books. str. 209. ISBN 978-0-7391-0741-6. Pristupljeno 21. 7. 2016. »ethnocracy, Israel« 
  18. ↑ Masalha, Nur (2007). The Bible and Zionism: Invented Traditions, Archaeology and Post-colonialism in Palestine–Israel. 1. Zed Books. str. 297. ISBN 978-1-84277-761-9. Pristupljeno 21. 7. 2016. »ethnocracy, Israel« 
  19. ↑ Naveh, Hannah (2003). Israeli Family and Community: Women's Time. Vallentine Mitchell. str. 199. ISBN 978-0-85303-505-3. Pristupljeno 21. 7. 2016. »ethnocracy, Israel« 
  20. ↑ Ram, Uri (2010). Israeli Nationalism: Social Conflicts and the Politics of Knowledge. Routledge [Taylor & Francis]. str. 66 [63—67]. ISBN 978-1-136-91995-4. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  21. ↑ Galchinsky, Michael (2008). Jews and Human Rights: Dancing at Three Weddings. Rowman & Littlefield. str. 144. ISBN 978-0-7425-5267-8. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  22. ↑ Attwell, Katie (2015). Jewish-Israeli National Identity and Dissidence: The Contradictions of Zionism and Resistance. Palgrave Macmillan UK. str. 74 [26]. ISBN 978-1-137-42902-5. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  23. ↑ Schocken, Amos (27. 6. 2008). „Citizenship Law Makes Israel an Apartheid State”. Haaretz. Arhivirano iz originala na datum 23. 12. 2015. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  24. ↑ Sanders, Edmund (24. 3. 2011). „New Israeli laws will increase discrimination against Arabs, critics say”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  25. ↑ „Israeli cabinet approves 'Jewish state' bill”. Al Jazeera English. 24. 11. 2014. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  26. ↑ Yakobson, Alexander (25. 11. 2014). „Israel's Jewish Nation-state Bill: A Primer”. Haaretz. Arhivirano iz originala na datum 19. 10. 2015. Pristupljeno 21. 7. 2016. »the personal rights of all [Israel's] citizens according to law« 
  27. ↑ „'Jewish state' bill fuels fire in divided Israel”. Reuters. CBS News. 24. 11. 2014. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  28. ↑ Lijphart, Arend (1985). Power-sharing in South Africa. Berkeley: Institute of International Studies, University of California. ISBN 978-0-87725-524-6. 
  29. ↑ Pickles, John; Smith, Adrian (1998). Theorising transition: the political economy of post-Communist transformations. Taylor & Francis. str. 284. 
  30. ↑ Jubulis, M. (2001). „Nationalism and Democratic Transition”. The Politics of Citizenship and Language in Post-Soviet Latvia. Lanham, New York & Oxford: University Press of America. str. 201—208. 
  31. ↑ 31,0 31,1 „Discrimination against the Russophone Minority in Estonia and Latvia”. Journal of Common Market Studies. novembar 2005. Arhivirano iz originala na datum 11. 7. 2007. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  32. ↑ Kymlicka, Will (2000). „Estonia’s Integration Policies in a Comparative Perspective”. Estonia's Integration Landscape: From Apathy to Harmony. str. 29—57. 
  33. ↑ Melvin, N. J. (2000). „Post imperial Ethnocracy and the Russophone Minorities of Estonia and Latvia”. u: Stein, J. P.. The Policies of National Minority Participation Post-Communist Europe. State-Building, Democracy and Ethnic Mobilisation. EastWest Institute. str. 160. 
  34. ↑ Yiftachel, Oren; Ghanem, As'ad (8. 2004). „Understanding 'ethnocratic' regimes: the politics of seizing contested territories”. Political Geography 23 (6): 647—676. DOI:10.1016/j.polgeo.2004.04.003. 
  35. ↑ Yiftachel, Oren (2004). „Ethnocratic States and Spaces”. United States Institute of Peace. Arhivirano iz originala na datum 15. 7. 2009. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  36. ↑ Smooha, S. (oktobar 2001). The model of ethnic democracy [ECMI Working Paper #13]. Flensburg, Germany: European Centre for Minority Issues (ECMI). str. 23. ISSN 1435-9812. Arhivirano iz originala na datum 2. 6. 2010. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  37. ↑ Pullan, Wendy (2013). Locating Urban Conflicts: Ethnicity, Nationalism and the Everyday. Palgrave Macmillan. str. 208—209. 
  38. ↑ Shuttleworth, Ian (2015). Social-Spatial Segregation: Concepts, Processes and Outcomes. Policy Press. str. 201—202. 
  39. ↑ Azgın, Bilge (2012). The Uneasy Democratization of Turkey's Laic-Ethnocracy (disertacija). The University of Manchester. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  40. ↑ Waxman, Dov; Peleg, Ilan (zima 2008). „Neither Ethnocracy nor Bi-Nationalism: In Search of the Middle Ground”. Association for Israel Studies. str. 55—73 [17]. DOI:10.3167/isf.2008.230203. Arhivirano iz originala na datum 21. 7. 2016. Pristupljeno 21. 7. 2016. 
  41. ↑ Fong, Jack (2008). Revolution as Development: The Karen Self-Determination Struggle Against Ethnocracy (1949–2004). Universal-Publishers. str. 81. »mountain Turks« 
  42. ↑ Mazrui, Ali A.; Yeager, Rodger (1977). „Soldiers and Kinsmen in Uganda: The Making of a Military Ethnocracy”. The International Journal of African Historical Studies 10 (2): 289—293. DOI:10.2307/217352. 

Literatura[uredi | uredi kod]

Vanjske veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Etnokratija&oldid=41843115