Arion

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Arion na morskom konjiću, William-Adolphe Bouguereau (1855)
Arion na delfinu, Albrecht Dürer oko 1514
Disambig.svg Za ostala značenja v. Arion (razvrstavanje).

Arion (grčki: Ἀρίων), rođen u Metimni na Lezbosu, bio je starogrčki pesnik i svirač na kitari, kome se pripisuje pronalazak ditiramba: "Ditiramb je, kao književna kompozicija za hor, bio izum Ariona".[1] Stanovnici Lezbosa ponosili su se Arionom jer je rođen na njihovom ostrvu, no Arionovo delovanje vezuje se pre svega za dvor Perijandra, korintskog tiranina, koji je vladao od oko 625. do 585. pne.

Za Ariona se vezuje jedan fantastični mit o tome kako su ga jednom oteli gusari, a zatim ga spasili delfini, u čemu se zapravo prepoznaje folklorni motiv.[2]

Ditiramb i tragedija[uredi - уреди | uredi izvor]

Herodot kaže da je "Arion bio kitaraš, koji se tadašnjega nijednoga nije bojao, i on je prvi, koliko mi znamo, spevao ditiramb, dao mu ime i prikazao ga u Korintu".[3] Međutim, u vezi s ditirambom J. H. Sleeman primećuje da ga "prvi put spominje Arhiloh (oko 665. pne.) ... Arion je delovao bar 50 godina kasnije ... verovatno je unapredio njegov umetnički oblik, dodavši hor od 50 ljudi, koji su oponašali satire ... koji su plesali oko Dionisovog žrtvenika. On je bez sumnje prvi uveo ditiramb u Korintu".[4] I prema Milošu Đuriću, "to ne znači da je Arion ditiramb stvorio, jer je ovaj kao pesma u slavu boga Dionisa postojao i pre njega, nego ga je njegov genije samo usavršio i dao mu neviđeni sjaj".[5]

Arion se povezuje i s počecima tragedije. Jovan Đakon kaže: Arion iz Metimne prvi je uveo tragičku dramu [tj. radnju], na šta je Solon ukazao u svojoj pesmi pod naslovom Elegije.[6] Ove vesti dopunjuje ono što kaže vizantijska enciklopedija Suda: "Kažu da je Arion bio pronalazač tragičkog načina (τραγικοῦ τρόπου εὑρετὴς) te da je prvi sastavio hor i spevao ditiramb, i prozvao tako ono što je hor pevao i uveo to da satiri govore u stihovima".[7] Iz ovih reči može se zaključiti da je Arion od ditiramba stvorio satirsku pesmu, kad je uveo običaj da Dionisa pesmom slavi njegova pratnja (thiasos), tj. satiri, koji su napola ljudi, napola konj, zbog brade i bludnosti nazvani još τράγοι = jarci, a odatle je nastala i reč tragedija (τράγος i ᾠδή), tj. pesma koju pevaju ljudi odeveni u satire.[8]

Bode zapaža da Arion, sa svojim ditirampskim horom, stoji prema tragediji isto kao što Anteja, sa svojim komosom faloforâ, stoji prema grčkoj komediji.[9]

Otmica[uredi - уреди | uredi izvor]

Arion svira svoju kitaru na delfinu. Skulptura, Jean-Melchior Raona (vrt Versaillesa)

Prema Herodotovom istorijskom pregledu Lidije pod Mermnadima,[10] Arion je prisustvovao jednom muzičkom nadmetanju na Siciliji, na kojem je i odneo pobedu. Na povratku iz Tarenta prema balkanskoj Grčkoj pohlepni mornari su sklopili zaveru s ciljem da ubiju Ariona i otmu mu veliku nagradu koju je nosio sa sobom kući. Arionu su dali da bira hoće li se ubiti i onda po svim pravilima biti sahranjen kad dođu do kopna ili će ga baciti u more. Arion je jednako strahovao od oba izbora, jer ― kako primećuje Robin Lane Fox ― "nijedan Grk ne bi iz zadovoljstva otplivao s broda u duboku pučinu".[11] Kako bi dobio na vremenu, zatražio je dopuštenje da poslednji put zapeva.

Uz zvuk svoje kitare Arion je otpevao jednu himnu Apolonu, bogu pesništva, a ta je pesma privukla jato delfina koji su se okupili oko broda. Završivši s pevanjem Arion se bacio u more, no jedan od delfina mu je spasio život tako što ga je primio na leđa i odveo ga na sigurno u Posejdonovo svetilište na Tenaru. Kad se dokopao kopna, zaboravio je da vrati delfina u more i ovaj je uginuo na obali. O svemu što mu se dogodilo ispričao je Perijandru, korintskom tiraninu, koji je naredio da se delfin pokopa i da mu se podigne spomenik. Uskoro potom Perijandar je saznao da je oluja nanela do Korinta onaj brod u kojem je Arion bio isplovio iz Tarenta. Naredio je da mu se dovede posada, koju je zatim pitao gde je Arion, na šta je usledio odgovor da je on umro i da su ga pokopali. Na to tiranin reče: "Sutra ćete se na Delfinovom spomeniku zakunuti da je to istina". Zbog toga je naredio da se mornari drže pod stražom, a Arionu je rekao da se sutradan ujutro sakrije u unutrašnjosti spomenika, obučen u istu odeću u kojoj je bio onomad kad se bacio u more. Kad je tirarin doveo članove posade do spomenika i naredio im da se pred delfinovim duhom zakunu da je Arion mrtav, Arion je iznenada izašao iz spomenika. Mornari u čudu zaćutaše, pitajući se kakvo je to božanstvo spasilo Ariona. Tiranin je naredio da se mornari razapnu na krst kod spomenika, a Apolon je Ariona i delfina smestio među zvezde, zadivljen njegovim muzičkim umećem na kitari.[12] Delfin je uz Apolonov blagoslov prenet na nebo kao sazvežđe Delfina.

Herodotovu priču preuzeli su drugi antički pisci.[13] Lukijan izmišlja duhoviti razgovor između Posejdona i delfina koji je nosio Ariona.[14]

Avgustin[15] tvrdi da su pagani "verovali u ono što su pročitali u svojim knjigama" te su Ariona smatrali istorijskom ličnošću. "Nema istoričnosti u ovoj priči", kaže i Eunice Burr Stebbins,[16] dok Irad Malkin piše o Arionu i delfinima kao o primerima "jednog folklorističkog motiva koji je posebno povezan s Apolonom".[17] S druge strane, postoje više ili manje pouzdana istorijska svedočanstva o ljudima koje su zaista spasili delfini. Erazmo Roterdamski navodi priču o Arionu kao jedan od tradicionalnih pesničkih tema koje zvuče više kao historia nego kao fabulae, premda pogrešno kaže da je Avgustin tu priču smatrao istorijskom.[18]

Poreklo[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema nekim antičkim autorima, Arion, premda Apolonov miljenik, bio je sin Posejdona i Ine.

Mitološke usporedbe[uredi - уреди | uredi izvor]

Epizoda s delfinom može se uporediti sa sudbinom Inone i njenog sina Melikerta, koji su se s jedne litice između Megare i Korinta bacili u more, nakon čega se Inona preobratila u Leukoteju, "belu boginju", a Melikert u Palemona. Melikerta je na svoja leđa primio jedan delfin i više mrtvog no živog ga doveo do korintskog Istma, gde ga je ostavio pod jednim borom. Tu ga je pronašao njegov ujak Sizif, koji ga je preneo u Korint i po zapovesti Nereida u njegovu čast osnovao Istamske igre i noćni htonski obred, tokom kojega su pobednici ovenčavani jalovim vencem od smreke.[19]

Ta priča nalikuje i mitu o Dionisu i mornarima, koja je sačuvana u homerskim himnama: tirenski gusari pokušaju da zavežu boga za jarbol, no samo drvo tad proklija i sav jarbol bude isprepleten bršljanom (upravo kao Dionisov tirs); mornari se bace u more i pretvore se u delfine.

Interpretacije[uredi - уреди | uredi izvor]

U svetlu ovih usporedbi, Walter Burkert ovu priču smatra značajnom za razvoj dionisijskog kulta: "Oslobođena svoje mračne pozadine, ova vesela i oslobađajuća legenda iz 6. veka pne. doprinela je daljem razvoju slike jahača delfina u okviru Dionisovog kulta".[20] C. M. Bowra[21] smešta nastanak mita u doba nakon progona aristokratske porodice Bakhijada iz Korinta, koji su sebe smatrali Dionisovim potomcima: "kult ovog boga morao je razviti nove i više demokratske oblike".[22]

Stewart Flory uočio je da Herodot ovu priču upotrebljava u jednom historizirajućem kontekstu kao primer onoga što Flory naziva njegovim "hrabrim gestovima", gde čovek, suočen sa smrću, uz hladnokrivno dostojanstvo vrši neki srčan ali nepotreban čin koji pokazuje njegov prezir prema opasnosti.[23]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Pickard-Cambridge, Sir Arthur Wallace. 1927. Dithyramb Tragedy and Comedy. Second edition revised by T.B.L. Webster, 1962. Oxford: Oxford University Press, 1997. ISBN 0-19-814227-7.
  2. Ljubav delfina prema muzici i prema ljudima bila je poslovična među Grcima (Euripid, Elektra, 435sqq); za folkloristiku v. Stith Thompson, Motif Index of Folk Literature (Bloomington IN) 1955-58) s.v. B300-B349, i B473, B767.
  3. Herodot, Istorije, I, 23.
  4. J. H. Sleeman (ed.), Herodotus Book I.
  5. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 242.
  6. Solon, fragment 30a W, zabeležen u: Eric Csapo and Margaret Christina Miller, The Origins of Theater in Ancient Greece and beyond: from ritual to drama, 2007, "Pre-Aristotelian fragments", str. 10.
  7. s.v. Ἀρίων.
  8. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 242.
  9. Georg Heinrich Bode, Geschichte der Hellenischen Dichtkunst, Vol. III, Pt 3, Leipzig, 1840, str. 16.
  10. Herodot, Istorije, I, 24.
  11. Robin Lane Fox, Travelling Heroes in the Epic Age of Homer, 2008, str. 170.
  12. Higin, Fabulae, 194.
  13. Aul Gelije, Atičke noći, XVI, 19; Plutarh, Gozba sedmorice mudraca, 160‒162; v. William Roberts, "Classical sources of Saint-Amant's 'L'Arion'", French Studies, 17.4, 1963, str. 341‒350.
  14. Lukijan, Razgovori mrtvaca, 8.
  15. Avgustin, Država Božja, I, 14.
  16. Eunice Burr Stebbins, The Dolphin in the Literature and Art of Greece and Rome, 1929, str. 67.
  17. Irad Malkin, Religion and Colonization in Ancient Greece, 1987, str. 219.
  18. Erazmo Roterdamski, divus Augustinus historiam estimat, navodeno kod: Peter G. Bietenholz, Historia and Fabula: myths and legends in historical thought from antiquity to the Modern Age, 1994, str 155.
  19. Walter Burkert, Homo Necans, University of California Press, 1983, III. 7, "The Return of the Dolphin", str. 198 sqq.; "Plutarhu je ovo više ličilo na posvećenje (τελετή) u misterije nego na sportsku i pučku svetkovinu" (str. 197)".
  20. Walter Burkert, Homo Necans, University of California Press, 1983, III. 7, "The Return of the Dolphin", str. 198.
  21. Bowra, "Arion and the dolphin", MR 20, 1963, str. 121–134, reprint u: Bowra, On Greek Margins, 1970, str. 164–181.
  22. Walter Burkert, Homo Necans, University of California Press, 1983, III. 7, "The Return of the Dolphin", str. 201.
  23. Stewart Flory, "Arion's Leap: Brave Gestures in Herodotus", The American Journal of Philology, 99.4, Winter 1978, str. 411–421).

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]