Anica Savić Rebac

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Anica Savić Rebac (Novi Sad, 4. oktobar 1892 –– 7. oktobar 1953, Beograd) klasični filolog, helenist i filozof, pesnik, prevodilac i profesor Univerziteta u Beogradu. Klasičnu filologiju studirala u Beču, doktorski ispit položila na Univerzitetu u Beogradu. Kći je književnika Milana Savića.

Život i rad[uredi - уреди | uredi kôd]

Potiče iz ugledne novosadske građanske porodice. Ponela je ime svoje babe Ane, ali se kasnije ustalilo ime Anica, kako se potpisivala i kako joj je stajalo u svim dokumentima. U Novom Sadu završila je srpsku osnovnu školu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao «privatna učenica». Maturirala je juna 1909., o čemu joj je izdana Gimnazijska svedožba zrelosti 18. decembra 1909. Bila je jedina djevojka u svojoj generaciji gimnazista. Zarana je ovladala modernim i klasičnim jezicima. Prvi prevod objavljuje s 13 godina u Brankovu kolu avgusta 1905. («Noćni prizor kod Rima», odlomak Bajronova speva «Manfred»). Nadahnuta antičkim junakinjama, 1906. u đačkoj beležnici zapisuje i svoje prve tri poetske drame. Upisuje se na studij klasične filologije na Univerzitetu u Beču 1910. godine. Za njom se u Beč sele i roditelji. Studirala je kod profesora Ludviga Radermahera, s kojim je do kraja ostala u prepisci. Tokom studija, često je putovala s porodicom po Evropi, najčešće po planinskim i morskim krajevima, gde su rado posećivali male gradove i provodili mesece. Akademske 1913/1914. apsolvirala je klasičnu filologiju, a s početkom Prvog svjetskog rata, Savići se vraćaju u Novi Sad. Četiri ratne godine Anica provodi u Novom Sadu, onemogućena da se bavi naučnim radom, ali zato predana čitanju grčkih i rimskih pisaca. Iako je u Beču već odslušala osam semestara, u Beogradu je morala upisati još dva da bi stekla pravo na diplomiranje. Diplomski ispit na beogradskom Filozofskom fakultetu polagala je od 28. do 30. juna 1920. godine (Klasični jezici s književnostima, Istorija starog veka, Arheologija, Nemački jezik s književnošću) i tako diplomirala. Dvadesetih godina prijavila je doktorski rad kod Bogdana Popovića o gramatičkoj psihologiji u Šekspira, ali je, po svemu sudeći, od toga brzo odustala. Suplent Novosadske državne ženske gimnazije postala je 1920.

U Beograd prelazi 1922. Tih godina u društvu je s Milošem Crnjanskim, Todorom Manojlovićem, Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, Stanislavom Vinaverom, Desankom Maksimović, Sibom Miličićem, Ksenijom Atanasijević i drugima. Sarađivala je u prvom posleratnom književnom časopisu «Dan», izažaju avangardnih težnja mladih pisaca koji su se stekli u Beogradu i Novom Sadu. Na leto, 25. jula 1921. udaje se u Novom Sadu za službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS Hasana Repca, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i na Sorboni diplomirao orijentalne jezike 1918. U Beogradu Anica radi kao suplent u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, a posle položenog profesorskog ispita 1924. kao profesor latinskog jezika. Tu ostaje do 1930., kada će se preseliti u Skoplje. U Beogradu je bila jedan od osnivača jugoslovenske grane Međunarodnog saveza univerzitetski obrazovanih žena i član njegova upravnog odbora. Bila je među prvim članovima prvog PEN centra u Jugoslaviji.

U Skoplju radi kao profesor Ženske realne gimnazije, ali na poziv tamošnjeg filozofskog fakulteta počinje predavati latinski i grčki kao prva žena profesor toga fakulteta. Prvi put je penzionisana već 1932., te radi honorarno na fakultetu. U proleće 1933. vraćena je u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu kralja Aleksandra I. Neko vreme radi i na medresi i na fakultetu, ali u jesen 1933. ostavlja položaj honarnog nastavnika skopskog fakulteta zbog brojnih obaveza na medresi, onih oko izrade doktorske teze i zbog zdravlja. Na medresi je bila profesor grčkog, latinskog, nemačkog i francuskog sve do marta 1941., s prekidom od oktobra 1938. do marta 1939., kada je bila dodeljena Ženskoj realnoj gimnaziji u Novom Sadu. U Drugu mušku gimnaziju u Skoplju premeštena je 1. marta 1941., a već 2. juna u Žensku realnu gimnaziju u Nišu. Na dužnost nije stupila jer je odbila služiti pod okupacijom. Drugi put je penzionisana 6. decembra 1941. Od 1933. do 1936. bila je predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Skoplju.

U Skoplju se 1936. prijavila na konkurs za izbor nastavnika u zvanje docenta Filozofskog fakulteta, ali nije izabrana. U proleće 1932. predala je doktorsku disertaciju «Predplatonska erotologija» Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ju je primio 21. oktobra 1932. Izveštaj su napisali Nikola Vulić, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Milan Budimir. Doktorski ispit položila je 25. oktobra 1932. i promovisana u doktora filozofije 18. februara 1933. od Veselina Čajkanovića. «Predplatonsku erotologiju» objavila je u Skoplju 1932. Posle Drugog svetskog rata izlazi više njenih studija posvećenih filozofiji u Njegoševu delu. Kao plod bavljenja Njegošem, ostao je prevod Luče mikrokozma na nemački, urađen za samo šest meseci. Za taj prevod dobila je mnoge pohvale nemačkih filologa, najviše zbog bogatog nemačkog jezika kojim je preveden taj spev. Potkraj boravka u Skoplju, 27. februara 1939. Anica i Hasan potvrđuju svoj građanski brak pred Sreskim šerijatskim sudom. U julu 1941. stižu u Srbiju, prvo u Trstenik, posle u Vrnjačku Banju. Zbog četničkih pretnji Hasanu, napuštaju Vrnjačku Banju u septembru 1943. i beže u Beograd s namerom da pređu u Bosnu i pridruže se partizanima. Ta zamisao je brzo propala. Još u prepisci s Tomasom Manom, Anica iskazuje divljenje za njegovu političku borbu protiv fašizma.

Kraj Drugog svetskog rata Anica je s mužem dočekala u Beogradu. U martu 1945. postavljena je za profesora u Četvrtoj ženskoj gimnaziji, a u oktobru te godine premeštena je u Žensku realnu gimnaziju u Sarajevu. Tek 16. oktobra 1946. postaje univerzitetski profesor: na Univerzitetu u Beogradu izabrana je za vanrednog profesora na predmetima Istorija rimske književnosti i Latinski jezik.

Sarađivala je u Institutu za književnost SANU, u Udruženju književnika i u AFŽ-u. Povremeno je držala predavanja i na Kolarčevu narodnom univerzitetu. Njegošev spev Luča mikrokozma prevela je, osim na nemački, i na engleski jezik. Engleski prevod objavljen je posmrtno, 1957. u «Harvard Slavic Studies». Nemački prevod nije nikada integralno predstavljen nemačkoj kulturnoj javnosti. Za objavljivanje prevoda zauzimao se i nemački slavist Alojz Šmaus, ali prevod ipak nije objavljen zbog nepovoljnih prilika u ondašnjem nemačkom izdavaštvu. Kod nas je objavljen 1986. u sastavu Sabranih dela. Na engleski je prevela i partizanske pesme.

Zbog muževljeve bolesti, otkazuje učešće u mnogim međunarodnim naučnim sastancima. Pošto je on umro 3. avgusta 1953., Anica je iste noći sebi prerezala vene. Preživela je, ali od samoubistva nije odustala. Svoj je život okončala 7. oktobra 1953. u Đure Strugara 8 (danas Carigradska). Sutradan, 8. oktobra 1953. održana je komemorativna sednica fakultetskog saveta na kojoj je govorio prof. dr Milan Budimir u ime Katedre za klasičnu filologiju. Pokopana je 9. oktobra 1953. na Novom groblju u Beogradu. Slovo je održao prof. dr Miodrag Ibrovac.

Svečana sednica u povodu dvadeset godina od njene smrti održana je 10. decemba 1973. Govorili su dr Darinka Nevenić Grabovac, dr Ljiljana Crepajac, dr Franjo Barišić i dr Nikša Stipčević. Tada je priređeno i «Veče sećanja na Anicu Savić Rebac» na Kolarčevu narodnom univerzitetu, gde je uvodnu reč kazao dr Dimitrije Vučenov.

Anica Savić Rebac održavala je prepisku sa istaknutim evropskim intelektualcima: Ludwigom Radermacherom, Hansom Leisengangom, Denijem Soraom, Gerhardom Scholemom, Thomasom Mannom, Rebeccom West i drugima. Dom njenog oca Milana Savića posećivali su Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić i drugi ugledni ljudi toga vremena. Uroš Predić naslikao je portret Anice Savić Rebac 1919. Pisala je Emilu Verharnu, Jovanu Dučiću, Voltu Vitmenu, Svetozaru Ćoroviću, Milutinu Bojiću, Aleksi Šantiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Hajnrihu fon Klajstu, Štefanu Georgeu, Tomasu Manu, Šeliju i drugima.

Citati[uredi - уреди | uredi kôd]

«Ja sam uvek gorela na dve vatre, — između literature i nauke.» (1931, pismo M. Kašaninu)

Bibliografija[uredi - уреди | uredi kôd]

Najveća zasluga za skupljanje i objavljivanje svih radova Anice Savić Rebac pripada Darinki Zličić, koja je samostalno okupila stručnjake i svojim novcem izdala Sabrana dela Anice Savić Rebac. Njeni radovi bi bez toga izdanja bili rasuti i teško dostupni. Ono sadrži predgovore, tumače, napomene i objašenjenja. Zahvaljujući njemu, priređna su i dva naučna skupa: «Anica Savić-Rebac i problemi antičke estetike» (20—21. marta 1986.) u Matici srpskoj i «Odnos poezije i filozofije» (14. maja 1987.). Radovi sa oba skupa objavljeni su u posebnom izdanju Letopisa Matice srpske.

Otto František Babler uvrstio je četiri pesme Anice Savić Rebac u svoju antologiju «Srbské básnířky» ('Srpske pesnikinje') koju je samostalno izdao 1929.

  • Večeri na moru, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, 1929. (ilustrovao Uroš Predić)
  • Predplatonska erotologija, Grafičko-industrisko preduzeće Krajničanac, Skoplje, 1932.
  • Istorija rimske književnosti (1948—1949; skripta za studente klasične filologije; neobjavljena)
  • Antička estetika i nauka o književnosti, Kultura, Beograd, 1955. (priređena prema uputama A. S. R.)
  • Helenski vidici, (priredio Predrag Vukadinović), Srpska književna zadruga, Beograd, 1966.

Sabrana dela (priređivači: Darinka Zličić, Svetlana Slapšak, Ljiljana Crepajac, Nada Popović Perišić, Ankica Vasić, Marija Jovancai), Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1984—1989.

  • Poezija i manji pesnički prevodi (1987)
  • Predplatonska erotologija (1984)
  • Studije i ogledi, I—II (1988)
  • Lukrecije, O prirodi stvari (prevod; 1989)
  • Antička estetika i nauka o književnosti (1985)


Izvori[uredi - уреди | uredi kôd]