Ksenija Atanasijević

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ksenija Atanasijević
Nema slobodne slike

Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. 2. 18941981 28. 9., Beograd) filozof, prevodilac, prva žena docent u Kraljevini SHS i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu (1922). Diplomirala je čistu filozofiju s klasičnim jezicima. Prevela je klasična filozofska dela, pisala studije, članke, metafizičke i etičke rasprave, popularne članke. Između dva svetska rata bila je docent Beogradskog univerziteta. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija). Smatra se za prvu feministkinju.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ksenija Atanasijević je rođena 5. 2. 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja od sepse. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, te brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević, s kojom Ksenija ostaje da živit do kraja njenog života. Najbolji drug u ranoj mladosti bio joj je pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra, pariska slikarka Nadežda, predavala je Kseniji crtanje u Ženskoj gimnaziji. Maturirala je u Državnoj ženskoj gimnaziji 1912. godine i dotad stekla i osnovno muzičko obrazovanje (klavir). Na Beogradskom univerzitetu studira filozofiju s klasičnim jezicima. Profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, filozof, matematičar i paleontolog, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi, profesor najvišega autoriteta na fakultetu. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira: Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći, kaže mlađana Ksenija. Ali taj strašni Petonijević primio je kasnije Kseniju za svog asistenta, očekujući od nje saradnju i sledbeništvo (Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on.). Radi izrade doktorske teze, Ksenija putuje u januaru 1920. u Ženevu, prvi put u inostranstvo. Dotad je već govorila francuski, nemački, engleski, ruski, služila se talijanskim, a izuzetno je poznavala grčki i latinski. U Ženevi se prepušta filozofiji, studiju i muzici. Diplomski ispit položila je u junu 1920. s blistavim uspehom, posle čega počinju govorkanja o tobožnjoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem. Zbog «strašnih ogovaranja», kako je pisala prijateljici, oklevela je i da li da nastavi rad na doktoratu. Za suplentkinju u Trećoj ženskoj gimnaziji, što je onda bilo najviše što je obrazovana žena mogla dobiti kao nameštenje, postavljena je 19. oktobra 1920. Posle kratkog rada, dobiva jednogodišnje odsustvo radi studijskog boravka u Parizu. Na Sorboni uči i proučava delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. S 28 godina brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 20. 1. 1922. U komisiji kojoj predseda Petronijević još su i, među ostalima, Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda zato da bi sam raskrinkao tračeve o svojoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga zapanjeni. Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Ksenijinu rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.

Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava s Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i nastavnik na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci.“

Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe govorila je: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“.

U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove vlast je hapse. Jedan od njenih „kolega“, Dušan Nedeljković, postaje dekan Filozofskog fakulteta, akademik i predsednik Komisije za ratne zločine, pa traži smrtnu kaznu za Kseniju Anastasijević. Ipak, izašla je iz komunističkog zatvora samo lišena građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen i danas se smatra izgubljenim. Na osnovu svega što je uradila, ocenjuje se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Doktorsku radnju štampala je na srpskom sažeto (Brunovo učenje o najmanjem, Beograd 1922) i celovito na francuskom (La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno exposée dans son ouvrage «De triplici minimo», Paris—Belgrade 1923); engleski prevod izašao je posle pola veka (The Metaphysical and Geometrical Doctrine of Bruno, Louis, USA 1972).

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981. u 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Anastasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih „zemnih ostataka“ i obeležja.

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]