Mihail Tuhačevski

Izvor: Wikipedia
Mihail Nikolajevič Tuhačevski
maršal Sovjetskog Saveza Mihail Tuhačevski.
maršal Sovjetskog Saveza Mihail Tuhačevski.
Lični podaci
Rođenje 16. februar 1893. (1893-02-16) Aleksandrovskoje, Rusko Carstvo
Smrt 12. jun 1937. (dob: 44) Moskva Ruska SFSR, SSSR
Vojna karijera
Vjernost  Rusko Carstvo (1914-1917)
Flag of Russian SFSR (1918-1937).svg Sovjetska Rusija (1918-1922)
 Sovjetski Savez (1922-1937)
Čin maršal Sovjetskog Saveza
Godine službe 1914–1937
Ratovi i bitke prvi svjetski rat
ruski građanski rat
poljsko-sovjetski rat
Komande načelnik Stavke
Odlikovanja Orden Lenjina
Orden Crvene zastave
orden sv. Vladimira
odren sv. Ane
Orden sv. Stanislava
Kasniji život i rad

Mihail Nikolajevič Tuhačevski (rus. Михаил Николаевич Тухачевский; 16. februar 189312. jun 1937.) je bio sovjetski vojni komandant, jedna od najpoznatijih žrtava Staljinove Velike čistke kasnih tridesetih.

Biografija[uredi - уреди]

Tuhačevski je rođen blizu Smolenska, zapadno od Moskve, u aristokratskoj porodici. Nakon što je diplomirao na Aleksandrovskoj vojnoj školi 1914, pridružuo se Semjenovskom gardijskom puku. Kao potporučnik u Prvom svetskom ratu, Tuhačevski odlikovan za hrabrost u borbi. Nakon što su ga Nemci zarobili februara 1915, bežao je četiri puta iz zarobljeničkog logora, hvatan je ponovo i na kraju je kao nepopravljiv begunac zatvoren u tvrđavu Ingolštad, gde je sreo još jednog nepopravljivog – tadašnjeg kapetana Šarla de Gola.

Njegovo peto bekstvo je bilo uspešno i vratio se u Rusiju u oktobru 1917. Nakon Ruske revolucije stupio je u Boljševičku partiju. Postao je oficir Crvene armije i brzo je napredovao u činovima zbog svojih velikih sposobnosti. Tokom Ruskog građanskog rata data mu je dužnost da brani Moskvu. Boljševički komesar rata, Lav Trocki je dao Tuhačevskom komandu nad Petom armijom 1919. i Tuhačevski je predvodio kampanju da se preuzme Sibir od Belih snaga Aleksandra Kolčaka. Takođe je pomogao u pobeđivanju generala Antona Denjikina na Krimu 1920. I Krondštatski ustanak i Tombovu pobunu su ugušile jedinice pod komandom Tuhačevskog.

Tuhačevski je predvodio boljševičke armije tokom Poljsko-sovjetskog rata 1920. i porazio ga je Jozef Pilsudski izvan Varšave. Tokom ovog rata Tuhačevski je prvi put došao u sukob sa Staljinom. Obojica su optuživala jedan drugog za sovjetski nesupeh da se zauzme Varšava, koji je doveo do sovjetskog poraza u ratu. Tuhačevski je često kritikovan zbog neprimerene kontrole svojih snaga. Njegova naređenja su često bila kršena, čak i od strane viših oficira, što je boljševičkoj armiji donelo nekoliko manjih neuspeha tokom kampanje. Sa druge strane, Tuhačevski je tvrdio da nije mogao da bira svoje komandante divizija ili da premesti svoj štab iz Moskve, zbog političkih razloga. Neprijateljstvo između njega i Staljina je trajalo do 1930ih.

Trebalo bi napomenuti da je Piludskom i njegovom osoblju data velika prednost tokom Poljsko-sovjetskog rata jer je njihova vojna obaveštajna služba dešifrovala radio-poruke Crvene armije. One su bile šifrovane primitivnim šiframa i kodovima i često su dovodile do neverovatnih narušavanja bezbednosti od strane dešifranata. Poljski kriptolozi i komandanti su zato bili u mogućnosti da redovno gledaju preko ramena sovjetskim komandantima, uključujući i Tuhačevskog i njegovog pretpostavljenog, Trockog. Zanimljivo je da je Crvena armija ponovila greške koje je u Prvom svetskom ratu učinila njena carska prethodnica protiv nemačke vojske i da je to značajno doprinelo ruskom porazu kod Tanenberga.

Tuhačevski je služio kao načelnik štaba Crvene armije (1925. - 28.) i kao zamenik komesara odbrane. On je transformisao neredovne revolucionarne odrede Crvene armije u dobro-obučenu, profesionalnu vojsku. Napisao je nekoliko knjiga o modernom ratovanju i 1931. mu je data vodeća uloga u reformisanju armije. Imao je napredne ideje o modernoj strategiji, posebno o upotrebi tenkova i avijacije. Njegovim idejama su se suprotstavili Staljinovi stari drugovi iz građanskog rata, Kliment Vorošilov i Semjon Buđoni.

Njegovoj teoriji dubokih operacija, gde bi kombinovane formacije napale duboko iza neprijateljskih linija da bi uništile pozadinu i logistiku neprijatelja, su se suprotstavljali neki u vojnom vrhu, ali je u velikoj meri uvedena u Crvenu armiju kasnih dvadesetih i tridesetih. Ova teorija je bila izražena kao koncept u Poljskim regulativama iz 1929. Crvene armije i mnogo dublje su je obrađena u Instrukcijama duboke bitke. Koncept je konačno kodifikovan u Privremenim poljskim regulativima iz 1936. Kao rani primer potencijalnih efikasnosti dubokih operacija može se naći u sovjetskoj pobedi nad Japanom u bici kod Kalkin Gola, gde je sovjetski korpus pod komandom sledbenika Tuhačevskog, Georgija Žukova porazio veće japanske snage u avgustu-septembru 1939.

Tokom velikih čistki oficira Crvene armije 1937. - 1939. duboke operacije su na kratko izgubile uticaj, da bi kasnije bile postepeno ponovo usvajane tokom Velikog otadžbinskog rata, dovodeći do velikih pobeda kao što je Kurska bitka i Operacija Bagration.

1935. Tuhačevski je postao Maršal Sovjetskog Saveza, sa samo 42 godine. Januara 1936. Tuhačevski je posetio Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku. Nakon tajnog suđenja, znanog kao Slučaj trockističke antisovjetske vojne organizacije, Tuhačevski i osam drugi viših vojnih komadanata je osuđeno i pogubljeno 12. juna 1937.

31. januara 1957, Tuhačevski i njegove kolege su proglašeni nevinim po svim optužnicama protiv njih i rehabilitovani. Ipak, i pre i nakon raspada Sovjetskog Saveza neki pisci su tvrdili da je zaista bilo vojne zavere protiv Staljina u koju je Tuhačevski bio umešan.

U svojoj knjizi Veliki teror (1968.), britanski istoričar Robert Konkvest tvrdi da su nemački agenti, na inicijativu Hajnriha Himlera, krivotvorili dokumente koji su dovodili Tuhačevskog u vezu sa nemačkim Generalštabom, da bi učinili Staljina sumnjičavim prema njemu, tako slabeći odbrambene sposobnosti Sovjetskog Saveza. Ovi dokumenti, kako tvrdi Konkvest, su predati predsedniku Čehoslovačke Edvardu Benešu, koji ih je prosledio Staljinu. Ovu verziju događaja je podržao govor iz 1961. poljskog komunističkog vođe Vladislava Gomulke, ali pošto nije potkrepljeno novim dokazima od raspada Sovjetskog Saveza, pitanje ostaje nerešeno.

Vidi još[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]