Aleksandar Kolčak

Izvor: Wikipedia
Aleksandar Kolčak
Алекса́ндр Васи́льевич Колча́к
Viceadmiral Kolčak
Viceadmiral Kolčak
Biografske informacije
Puno ime Aleksandar Vasiljevič Kolčak
Rođenje 16. studenog 1874.
Smrt 7. veljače 1920.
Državljanstvo Rus
Karijera
Služba 1886.-1920.
Čin Russian Imperial Navy OF9 Admiral.png Admiral
Ratovi Rusko-japanski rat
Prvi svjetski rat
Ruski građanski rat
Vojska Šablon:Country data RUSC Ruska carska vojska
Šablon:Country data RUSC Bijela armija
Rod vojske Naval Ensign of Russia.svg Ruska carska mornarica

Aleksandar Vasiljevič Kolčak (рус. Алекса́ндр Васи́льевич Колча́к; Санкт Петербург, 16. novembar 1874Irkutsk, 7. februar 1920) je bio ruski admiral i jedan od vođa Bele garde. Bio je predsednik privremene belogardejske vlade u Sibiru. Učestvovao je u Rusko-japanskom ratu i u Prvom svetskom ratu. Kao naučnik okeanograf učesnik je polarne naučne ekspedicije (19001903).

Poreklo[uredi - уреди]

Prvi poznati Kolčak je bio Kolčak paša, kojeg je kod Hotina zarobio ruski maršal Hristifor Minih. Nakon kraja rata Kolčak-paša se naselio u Poljskoj, a 1794. se preselio u Rusiju. Aleksandrov otac Vasilij Kolčak je bio general-major, a prvi oficirski čin je dobio pri odbrani Sevastopolja u Krimskom ratu.

Biografija[uredi - уреди]

Na ekspediciji na brodu Zarja 1902.

Rođen je u Sankt Peterburgu, kao sin mornaričkog oficira. Završio je pomorsku školu, nakon koje je služio u 7. pomorskom bataljonu u Petrogradu. Od 1895. do 1899. služio je u Vladivostoku. Posle toga je prekomandovan u Kronštat. Učestvovao je u Tolovoj polarnoj ekspediciji 1900. i bio je vođa jedne od dve grupe. Nakon znatnih poteškoća vratio se decembra 1902. Vođa druge grupe se izgubio. Izučavali su Severni ledeni okean na brodu Zarja.

Za vreme Rusko-japanskog rata Kolčak je prekomandovan 1904. u Port Artur. Komandovao je krstaricom i dobio je medalju. Kako se produžila opsada luke postao je komandant kopnene vojske. Bio je ranjen i zarobljen. Zbog lošeg zdravlja oslobođen je pre kraja rata. Postao je jedan od onih koji su modernizovali rusku vojsku. Bio je u pomorskom štabu od 1906. i pridružio se baltičkoj floti, kada je izbio Prvi svetski rat. Nadzirao je opsežno postavljanje obalnih minskih polja i komandovao je pomorskim snagama u Riškom zalivu. Unapređen je avgusta 1916. u viceadmirala, kao najmlađi viceadmiral u ruskoj mornarici. Postavljen je za komandanta Crnomorske flote. Glavni zadatak je bio da bude podrška kopnenim operacijama vojske generala Nikolaja Judeniča protiv Osmanskog carstva. Osim toga imao je zadatak da se suprotstavlja pretnji podmornica i da planira invaziju Bosfora. Kolčakova flota je veoma uspešno potapala turske brodove. Pošto nije bile drumske veze između ugljenokopa u istočnoj Turskoj i Konstantinopolja napadi ruske flote izazvali su velike probleme Turskoj. Tokom 1916. zajedničkim kopneno-pomorskim napadom ruska crnomorska flota je pomogla da se osvoji Trabzon. Tokom njegove komande desila se i nesreća kada je veliki ruski drednot „Carica Marija“ eksplodirao u luci Sevastopolj 7. oktobra 1916. godine. Nakon Februarske revolucije, Crnomorska flota je utonula u haos. Kolčaka su smenili u junu 1917. godine. Putovao je u Britaniju i Ameriku kao vojni posmatrač.

Ruski građanski rat[uredi - уреди]

Amblem Kolčakove vlade

Kada je izbila Oktobarska revolucija, Kolčak je bio u Japanu. Kolčak se ponudio Britancima da se bori u njihovoj armiji, ali Britanci su zaključili da je korisniji ako pobedi boljševike i vrati Rusiju na stranu saveznika. Kolčak se vratio u Rusiju u Omsk, gde je pristao da postane ministar bele sibirske vlade, u kojoj su većinu činili eseri. U novembru 1918, nepopularna regionalna sibirska vlada je svrgnuta u državnom udaru. Kozaci pod atamanom Krasilnikom su uhapsili četiri esera. Nakon toga Kolčak je tajnim glasanjem izabran za predsednika vlade. Esere je proterao, ali njihove aktivnosti dovele su do male pobune u Omsku 22. decembra 1918. godine. Pobunu su ugušili kozaci i češka legija streljavši 500 pobunjenika. Eseri su započeli pregovore sa boljševicima i u januaru 1919. pridružila su se Crvenoj armiji.

Kolčak je dobio diktatorska ovlašćenja. Sprovodio je žestoku vojnu diktaturu, hapsio je političke protivnike i progonio je radnike, koji su preuzeli fabrike.

Diktatura[uredi - уреди]

Russian civil war in the west.svg

U početku je Bela garda pod njegovom komandom imala uspeha. Kolčak nije bio siguran u svoje komandovanje kopnenim operacijama, pa je strateško planiranje prepustio D. Lebedevu i njegovom štabu. Krajem decembra 1918, češka armija pod komandom Rudolfa Gajde zauzela je Perm i odatle su se raširili kao iz strateške baze. Plan je bio da postoje tri glavna pravca napada:

Kolčak je imao 110.000 vojnika, a boljševici 96.000. Britanci su dobro opremili Kolčakovu vojsku. Kolčakova vojska je u martu 1919. zauzela Ufu i odatle je napredovala prema Kazanju i približavala se Samari na Volgi. Pobune protiv boljševičke vlasti u Simbirsku, Kazanju, Vjatki i Samari pomagali su naporima Bele garde. Novoformirana Crvena armija nije se pokazala sprema za borbu i samo su se povlačili. Dozvolili su Belima da napreduju do linije od Glazova do Orenburga i Uralska. Kolčak je držao teritorije od 300.000 km² sa 7 miliona ljudi. U aprilu 1919, boljševici su bili jako zabrinuti, pa su odupiranje Kolčaku postavili kao glavni prioritet. Sa dolaskom proleća pokazalo se da je Kolčakova vojska stvorila jako udaljene borbene linije, koje su napredovale znatno dalje od mogućih linija snabdevanja. Nastali su logistički problemi snabdevanja. Crvena armija je sa druge strane mobilisala novu vojsku protiv Kolčaka.

Kolčak je izgubio simpatije potencijalnih saveznika češke legije i poljske 5. divizije. Oni su se povukli iz sukoba oktobra 1918, ali ostali su prisutni. Njihov novi vođa Moris Janin je Kolčaka smatrao pukim britanskim instrumentom. Kolčak nije mogao da računa ni na japansku pomoć, jer su se Japanci bojali da bi se mogao mešati u njihovu okupaciju ruskog Dalekog istoka. Stvorili su i tamponsku državu istočno od Bajkala pod kozačkom kontrolom. Oko 7.000 američkih vojnika u Sibiru se nije mešalo, jer je to smatralo unutrašnjom ruskom stvari.

Poraz i smrt[uredi - уреди]

Posljednja slika iz 1919. pred egzekuciju

Kada se Crvena armija reorganizovala brzo je pobedila Kolčaka. Kontranapadi crvenih su usledili u aprilu 1919. godine. Crvena armija je zauzela Ufu 9. juna, a zatim je Mihail Tuhačevski probio liniju belih na Uralu. Posle toga crveni su brzo napredovali i zauzeli su Čeljabinsk 25. jula 1919. godine. Beli su uspeli da uspostave liniju oko Tobola i tu su privremeno zaustavili crvene. Tu su držali front do oktobra. Stalan gubitak ljudstva nisu mogli da nadoknade za razliku od crvenih. Crveni su dobili pojačanja i sredinom oktobra su probili front belih kod Toboljska. Do novembra beli su se povlačili prema Omsku u neredu. Kolčak je počeo da gubi i međunarodnu pomoć, pa su se čak i Britanci počeli više oslanjati na Denjikina. Beli su napustili Omsk 14. novembra 1919, pa su ga crveni zauzeli bez ozbiljnijeg otpora. Crveni su zarobili veliku količinu municije i oko 50.000 vojnika i 10 generala. Kolčak je iz Omska krenuo u Irkutsk, ali zaustavili su ga Česi kod Nižnjeudinska. Krajem decembra Irkutsk je pao u ruke levih (među njima su bili i eseri), a jedna od njihovih prvih akcija je bila da smene Kolčaka. Kada je Kolčak 4. januara 1920. čuo za to objavio je svoju ostavku i rekao je da predaje svoju poziciju Denjikinu, a vojsku predaje atamanu G. Semjonovu. Izgleda da su Čehoslovaci obećali Kolčaku slobodan prolaz do britanske vojne misije u Irkutsku. Umesto toga predali su ga levičarskim vlastima Irkutska 14. januara 1920. godine. Vlada Irkutska je 20. januara predala vlast boljševicima. Bela garda pod komandom Vladimira Kapela je krenula prema Irkutsku da ga spase, ali po naredbi iz Moskve streljan je 7. februara 1920, a telo mu je bačeno u reku. Kada su Beli saznali za smrt Kolčaka odustali su od Irkutska. Crvena armija je tek 7. marta 1920. ušla u Irkutsk.

Kolčak nije bio sposoban da pravi strateške planove ili da koordinira aktivnost sa drugim generalima kao što su bili Anton Denjikin ili Nikolaj Judenič. Kao diplomata nije uspeo da uveri potencijalno prijateljske države kao što su Finska, Poljska i baltičke države da se pridruže ratu protiv boljševika. Nije uspeo da dobije diplomatsko priznanje od nijedne države, čak ni od Britanije.

Колчаков златни воз[uredi - уреди]

Након повлачења царистичких сила према истоку, на тај пут је кренуо и воз са царевим златом и новцем. Царисти су успјели да превезу око 1300 тона царевог злата, сребра и осталог блага. Када је благо стигло у Омск (тада центар адмирала Колчака) Колчак је запленио воз[1]. U periodu od 1918 do 1919, Omsk je zbog tog blaga postao ekstravagantno mesto Rusije. Finansijski su ga pomagale i zapadne države (Britanija, Francuska), koje su se borile na strani belogardijca u ruskom građanskom ratu. To blagostanje je neko vreme dobro služilo kontrarevoluciju u Sibiru. Deo zlata je ponet na velikom sibirskom ledenom pohodu prema Čiti, pa se delimično nalazi na dnu Bajkalskog jezera.[2][3][4]

Politička rehabilitacija[uredi - уреди]

Nakon decenija u Rusiji je pokrenut postupak za Kolčakovu rehabilitaciju. Godine 1999. regionalni vojni sud je odbio rehabilitaciju u dva navrata. Vrhovni sud je takođe odbio rehabilitaciju 2001. i 2004. Ustavni sud Rusije je vratio slučaj na ponovno saslušanje. Uprkos tome danas stoje spomenici admiralu Kolčaku, u Irkutsku i Sant Peterburgu. Postoji i Kolčakovo ostrvo.

U popularnoj kulturi[uredi - уреди]

U Rusiji je 2008. o Kolčaku snimljen spektakularni biografski film Admiral u kome je Kolčakov lik tumačio popularni glumac Konstantin Habenski.

Reference[uredi - уреди]

  1. "Сообщение о расстреле адмирала Колчака | Фильм Адмирал, Колчак - история жизни, Адмирал Колчак и Анна Тимирева". Admiralfilm.ru. http://admiralfilm.ru/peace/era/death1/index.phtml. pristupljeno 31. 10. 2011.. 
  2. "Гнкнрн Юдлхпюкю Йнквюйю Лнфер Ашрэ Яопърюмн Б Пюинме Йпюямнъпяйю — Юмдпеи Йскэвхжйхи — „Гюцюдйю Люпэхмни Цпхбш“ — Пняяхияйюъ Цюгерю — Б Пняяхх Лмнцн Кер Хыср Гнкнрн Юдлхпюкю Йнквюйю. Йпюямнъпяйхи Хяякеднбюрекэ, Янбермхй Цсаепмюрнпю Йпюъ Ебцемхи Оюыемйн Явхрюер, Врн Дн Яху Онп Гнкнрн Хяйюкх Янбяел Ме Рюл. Он Ецн Лмемхч, Нмн Лнфер Ашрэ Яопърюмн Б Нйпеярмняръу Наэ-Емхяеияйнцн Йюмюкю, Цде Кефюр Нярюмйх Нйнкн Оърхянр Аекнцбюпдеижеб. Он Ябхдерекэярбюл Леярмшу Фхрекеи, Оепед Цхаекэч Аекше Врн-Рн Опърюкх". Rg.ru. http://www.rg.ru/2005/12/09/kolchak-zoloto.html. pristupljeno 31. 10. 2011.. 
  3. "Гнкнрн Йнквюйю Опнлемъкх Мю Бюцнм Яепеапю - Цюгерю.Ru". Gazeta.ru. http://www.gazeta.ru/science/2008/07/30_a_2797093.shtml. pristupljeno 31. 10. 2011.. 
  4. ""п°п╦я─я▀" п╦я┴я┐я┌ п╥п╬п╩п╬я┌п╬ п п╬п╩я┤п╟п╨п╟ п╫п╟ п╢п╫п╣ п▒п╟п╧п╨п╟п╩п╟ Б─■ п п╬п╩я┤п╟п╨, п╥п╬п╩п╬я┌п╬, п▒п╟п╧п╨п╟п╩ - п═п╬я│п╠п╟п╩я┌". Rosbalt.ru. http://www.rosbalt.ru/2009/09/01/668135.html. pristupljeno 31. 10. 2011.. 

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]