Vasilij Bljuher

Izvor: Wikipedia

Vasilij Konstantinovič Bljuher (rus. Васíлий Константíнович Блю́хер; Baršinka, 1. decembar 1889Moskva, 9. novembar 1938) je bio sovjetski vojskovođa koji je bio među poznatijim žrtvama Staljinove Velike čistke krajem tridesetih godina dvadesetog veka.

Bljuher je rođen u ruskoj seljačkoj porodici u selu Baršinka u Jaroslavljskoj guberniji. Uprkos nemačkom prezimenu, Bljuher nema nemačko poreklo kao što se u nekim izvorima navodi: ovo prezime je njegovoj porodici dao zemljoposednik u 19. veku, po čuvenom pruskom maršalu Gebhardu Leberehtu fon Bliheru. Radio je u fabrici pre Prvog svetskog rata, a 1914. je stupio u vojsku Ruskog carstva i služio kao podoficir dok mu nije dat otpust 1915. nakon što je bio ozbiljno ranjen.[1] 1916. se učlanio u Rusku socijaldemokratsku radničku partiju, i učestvovao u Ruskoj revoluciji 1917. u Samari.[2]

Krajem novembra 1917, Bljuher je kao komesar Crvene garde poslat u Čeljabinsk da suzbije pobunu Aleksandra Dutova. Bljuher je stupio u Crvenu armiju 1918. i uskoro je postao komandir. Tokom Građanskog rata u Rusiji, bio je jedna od istaknutih ličnosti na strani boljševika. Nakon što je počela pobuna Čehoslovačkih legija u avgustu i septembru 1918, Južnouralska partizanska armija jačine 10.000 ljudi pod Bljuherovom komandom je marširala 1.500 kilometara za 40 dana pod borbom kako bi napala belogardejske snage odpozadi, a zatim se pridružila regularnim jedinicama Crvene armije. Za ovaj uspeh je Bljuher u septembru 1918. postao prvi primalac ordena Crvene zastave (kasnije je još četiri puta odlikovan istim ordenom: dvaput 1921. i dvaput 1928),[2] obrazloženje odlikovanja je glasilo: „Napad koji su sprovele snage druga Bljuhera pod nemogućim uslovima se može porediti samo sa Suvorovljevim prelazima u Švajcarskoj“. Nekon što su se njegove snage pridružile redovima Crvene armije u 3. oblasti, reorganizovane su kao 51. divizija, koju je kasnije vodio u nove pobede protiv barona Vrangela u novembru.[3]

Nakon Građanskog rata, Bljuher je služio kao vojni komandant Dalekoistočne Republike tokom 1921. i 1922. Od 1924. do 1927. je bio sovjetski vojni savetnik u Kini, gde je koristio ime Galen[4] (po imenu svoje supruge, Galine) dok je bio pridružen vojnom štabu Čang Kaj Šeka. Bio je odgovoran za vojno planiranje Severne ekspedicije kojom je Kuomintang započeo ujedinjenje Kine. Među onima kojima je bio instruktor u ovom periodu je bio i Lin Bijao, kasnije vodeća ličnost u kineskoj Narodnooslobodilačkoj vojsci. Čang je dopustio Bljuheru da „pobegne“ nakon njegove antikomunističke čistke.[5] Po povratku mu je data komanda nad Ukrajinskim vojnim okrugom, a zatim je 1929. premešten u vitalno važnu vojnu komandu Sovjetskog dalekog istoka, poznatu kao Specijalna istočna armija crvene zastave (OKDVA).

Bljuher je bio baziran u Habarovsku, i raspolagao je stepenom autonomije na Dalekom istoku koja je bila neuobičajena za sovjetskog vojnog komandanta. Kako je Japan konstantno pojačavao svoj stisak nad Kinom i neprijateljstva prema Sovjetskom Savezu, dalekoistočna komanda je imala puno posla. U Rusko-kineskom sukobu 1929. je porazio kineske vojskovođe u brzom pohodu. Za ovaj izvanredni uspeh je bio prvi primalac ordena Crvene zastave u septembru 1930.[2] 1935. je proizveden u maršala Sovjetskog Saveza. U julu i avgustu 1938. je komandovao Sovjetskim dalekoistočnim frontom u manje odlučujućoj akciji protiv japanaca u bici za Hasansko jezero, na granici između Sovjetskog Saveza i Koreje pod japanskom okupacijom.

Važnost dalekoistočnog fronta je dala Bljuheru određenu dozu imuniteta od Staljinove čistke komande Crvene armije koja je počela 1937. ubistvom Mihaila Tuhačevskog. Štaviše, Bljuher je bio član tribunala koji je osudio Tuhačevskog. 1938. je optužen za neadekvatno vođenje vojske tokom bitke za Hasansko jezero i smenjen sa dužnosti. 22. oktobra je uhapšen i osuđen za špijunažu u korist Japana.[2]

U zatvoru je Bljuher odbio da prizna i nikada mu nije formalno suđeno.[6] Bio je žestoko mučen u zatvoru Lefortovo u Moskvi,[2] što je po jednom od izvora dovelo do njegove smrti 9. novembra 1938,[7] dok drugi izvor navodi da je streljan po Staljinovom naređenju.[8] Kada su ljudi počeli da se raspituju za njega, rečeno je da se bori u Kini pod pseudonimom.[8] Njegova smrt je ozvaničena 1956. kada je posthumno rehabilitovan.[2] I dalje je popularna ličnost u Rusiji, snimljen je dokumentarni film o njegovom životu i objavljeno više publikacija od strane članova njegove porodice.[9]

Reference[uredi - уреди]

  1. -{W. Bruce Lincoln, Red Victory: A History of the Russian Civil War (Da Capo: 1999, repr. of Simon & Schuster, 1989), p. 443.}-
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 Velika ruska enciklopedija (2005), Moskva, tom. 3, str. 618.
  3. -{(John Erickson, 1962)}-
  4. -{Adam Krzyżanowski. Raj doczesny komunistów. Arcana, Kraków 2008, p. 269. ISBN 978-83-60940-24-2}-
  5. "Generalissimo and Madame Chiang Kai-Shek", Jan. 3, 1938, pristupljeno 22. 5. 2011..
  6. -{Dmitri Volkogonov, Triumph and tragedy, 1989,}- str. 242
  7. -{Blюher Vasiliй Konstantinovič}-
  8. 8.0 8.1 -{Roy Medvedev, Let History Judge, 1971}-
  9. Product Information