Lazaro Cardenas

Izvor: Wikipedia
Lazaro Kardenas
Lazaro Cardenas
Mandat(i)
44. predsednik Meksika
1. decembar 1934. - 30. novembar 1940.
Prethodnik Abelardo Rodrigez
Naslednik Manuel Avila Kamačo
Biografija
Politička partija Partija Meksičke revolucije
Profesija političar

Lazaro Kardenas del Rio (šp. Lázaro Cárdenas del Rio; Mičoakan, 21. maj 1895Meksiko Siti, 19. oktobar 1970) bio je meksički političar, 8. post-revolucionarni predsednik Meksika i 44. od nezavisnosti.

Biografija[uredi - уреди]

Rođen je u porodici iz niže srednje klase u selu Hikuilpin, država Mičoakan. Bez oca je ostao vrlo rano, pa je u 11. godini prekinuo obrazovanje, a od 16. je uzdržavao majku i sedmero braće i sestara.

Do 18. godine radio je kao poreznik, štamparski šegrt i čuvar u zatvoru. Najpre je planirao da postane učitelj, ali ga je u tom cilju omela Meksička revolucija, kada je Fransisko Madero, kao predsednik svrgnut od strane Viktorijana Uerte.

Lazaro se borio u revoluciji i stekao čin generala. Jedan od ljudi pod kojima je služio bio je kasniji predsednik Plutarko Elijas Kales koji je vladao kao diktator, a njegovi naslednici su bili njegove marionete.

Godine 1928. postao je guverner svoje države Mičoakan i na toj funkciji bio do 1932. godine. Ostao je zapamćen kao reformator, zauzimao se za obrazovanje, gradnju putova, škola i bolnica, te reformu zemlje i socijalnog osiguranja[1].

Bio je levičar, a uzor mu je bio Alvaro Obregon, koji je shvatio da je potpora sindikata i levice nužna za kontrolu nad republikom.

Predsednik[uredi - уреди]

Godine 1934. na vlasti je bio Abelardo Rodrigez, još jedna u nizu Kalesovih marioneta. Na izborima te godine vladajuća stranka PRN izabrala je Lazara za kandidata stranke umesto drugog političara kojeg je predložio Kales. Ipak, Kales se složio misleći da će i ovog predsednika moći da kontroliše, kako je radio i pre. No, to se nije desilo. Lazaro je imao harizmu, vodio je kampanju bez telohranitelja i oklopnih kola, pratili su ga samo vozač i sekretar. Oduševljeni njegovom neustrašivošću i podučeni njegovom dobrom upravom kao guvernera, narod ga je izabrao.

Preuzevši funkciju predsednika 1. decembra 1934. godine, prvi je uselio u današnju predsedničku palatu Los Pinos sa suprugom Amalijom i sinom. Bivšu predsedničku rezidenciju pretvorio je u Nacionalni istorijski muzej. Prva odluka mu je bila da si plaću smanji upola. Usledili su drugi potezi. Ukinuo je smrtnu kaznu, nastavio s agrarnom reformom (podelio zemlju seljacima), borio se za radničke plaće i pravo na sindikalno udruživanje[2][3] . Osnovao je Nacionalni politehnički institut da bi osigurao logistiku za „Pemeks“, državnu naftnu kompaniju. Nacionalizovao je naftu u meksičkom tlu i celu opremu stranih naftnih kompanija 18. marta 1938. godine. Proterao je Kalesa i njegove ljude u SAD. Lav Trocki dobio je azil u Meksiku, jer je Lazaro želeo da ušutka optužbe da je staljinist.

Podupirao je republikansku vladu kada je izbio Španski građanski rat, a nakon poraza republikanaca 1939, predsednik Manuel Azanja umro je u Francuskoj pod meksičkom diplomatskom zaštitom. Pružio je utočište desetinama hiljada izbeglica iz Španije[4]. Prodavao je naftu nacističkoj Nemačkoj, ali kasnije je s tim prestao kad su Meksiko i SAD izgladili sve sporove. Poslao je meksičke vojnike u borbu na strani Saveznika kad je počeo Drugi svetski rat[5].

Kasnija karijera[uredi - уреди]

Nakon završetka predsedničkog mandata 1940, služio je kao ministar odbrane do 1945. godine. Posle toga se povukao iz politike, do smrti propovedajući demokratiju. Njegov sin, Kuautemok, osnovao je Partiju demokratske revolucije. Sovjetski Savez ga je 1955. odlikovao Lenjinovom nagradom za mir.

Lazaro Kardenas umro je u Meksiko Sitiju od raka u dobi od 75 godina.

Nasleđe[uredi - уреди]

U Meksiku njegovo ime nosi nekoliko gradova i opština, po jedna ulica u svakom većem gradu, te nekoliko autoputova (kod Gvadalahare, Montereja i Mehikalija). Van Meksika njegovo ime nosi jedno šetalište u Beogradu, ulica u Barseloni. Podignut mu je spomenik u Madridu, jer je posle poraza republikanaca u građanskom ratu pružio utočište mnogima izbeglima pred Frankovom diktaturom.

Izvori[uredi - уреди]

  1. The Course of Mexican History by Michael C. Meyer and William L. Sherman
  2. "Mexico – Cardenismo and the Revolution Rekindled". Countrystudies.us. http://countrystudies.us/mexico/34.htm. pristupljeno 15. 10. 2011.. 
  3. Lazaro Cardenas : Faces of the Revolution : The Storm That Swept Mexico : PBS, Pristupljeno 10. 4. 2013.
  4. Pla Brugat, 1989, quoted by Clara E. Lida (1993): Los españoles en México: población, cultura y sociedad, in: Simbiosis de Culturas. Los inmigrantes y su cultura en México, Guillermo Bonfil Batalla (ed.), México DF: Fondo de Cultura Económica, pp. 425–454, here p. 443.
  5. *Smith, Peter H. (1996), Talons of the Eagle: Dynamics of U.S. – Latin American Relations (2nd izd.), Oxford University Press, USA, ISBN 0-19-508303-2 

Vanjske veze[uredi - уреди]