Ku Klux Klan
Ku Klux Klan ili Kju-kluks-klan (engl. Ku Klux Klan; poznat i po akronimu KKK ili samo Klan), je ime nekoliko organizacija koje su postojale u prošlosti kao i nekih koje danas postoje, a koje zagovaraju superiornost bele rase, antisemitizam, rasizam, antikomunizam, antikatolicizam, homofobiju i nativizam. Ove organizacije su često koristile i koriste i terorističke metode i nasilje kao i zastrašivanje kao što je paljenje krsta, u cilju ugnjetavanja američkih crnaca i drugih društvenih ili etničkih grupa.
Prva inkarnacija Klana pojavila se 1866. godine. Osnovali su ga veterani vojske Konfederacije. Glavni cilj ove organizacije bio je otpor prema Rekonstrukciji koju je sprovodio Sever nakon Američkog građanskog rata, koji se fokusirao na zastrašivanje severnjaka koji su migrirali ka Jugu (tzv. "karpetbegeri") i južnjaka koji su pristupili Republikanskoj partiji (tzv. "skalavazi"), kao i linčovanjima oslobođenih robova. Organizacija je doživela opadanje između 1868. i 1870. a početkom osamdesetih godina 19. veka bila je uništena nakon što je predsednik Julisiz S. Grant proglasio punopravnim Akt o ljudskim pravima iz 1871. (takođe poznat i kao Akt Kju-kluks-klana).
Godine 1915. osnovana je druga, različita grupa pod istim imenom. Osnivanje ove organizacije bilo je inspirisano modernim mas medijima — filmom Rođenje nacije (engl. The Birth of a Nation) kao i inflamatornim antisemitskim novinskim člancima u vezi sa suđenjem i linčom ubice Lea Franka, Jevrejina koji je bio optužen i osuđen za ubistvo 13-godišnje bele radnice fabrike u kojoj je radio kao upravnik. Ovaj drugi Kju-kluks-klan je bio organizovan kao bratstvo koje je plaćalo hiljade ljudi da širom SAD na lokalnom nivou organizuju ćelije Kju-kluks-klan. Na vrhuncu moći, početkom dvadesetih godina 20. veka, Kju-kluks-klan je brojao oko 4-5 miliona ljudi[1]. I ovaj Kju-kluks-klan je propovedao rasizam, antikatolicizam, antikomunizam, nativizam i antisemitizam, a neke lokalne grupe su učestvovale i u linčovanjima i drugim nasilnim aktivnostima. Popularnost Kju-kluks-klana je oslabila tokom Velike depresije, a članstvo je drastično opalo tokom Drugog svetskog rata zbog skandala izazvanih umešanošću uglednih članova organizacije u razne zločine kao i zbog podrške nacistima.
Ime Kju-kluks-klan je od tada koristilo više međusobno nepovezanih grupa, od kojih su se mnoge protivile Aktu o ljudskim pravima i desegregaciji pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Mnogi članovi ovih grupa su bili optuženi i osuđeni zbog višestrukih ubistava aktivista za ljudska prava i dece (kao što je bilo postavljanje bombe u baptističkoj crkvi u Alabami).
Danas Kju-kluks-klan broji oko 150 ćelija sa oko 8.000 članova širom SAD. Ove ćelije koje deluju u malim i lokalnim grupama, smatraju se krajnje ekstremističkim grupama koje šire mržnju. Danas svi vodeći mejnstrim mediji i politički i religiozni lideri u SAD oštro osuđuju ovu organizaciju.
Stvaranje Kju-kluks-klana prvobitno je proizašlo kao posledica poraza država Konfederacije u ratu sa unionistima sa Severa. U početku, bilo je to samo jedno udruženje bez političkog cilja. Kao svoj glavni cilj, imalo je da produbi veze koje su tokom rata stvorene među vojnicima Konfederacije.
U noći između 24. i 25.12. 1865, šest mladih južnjačkih oficira (Džons, Mekord, Rid, Kenedi, Lester i Krou) je osnovalo Kju-kluks-klan u gradiću Pulaski, u Tenesiju[2].
Naziv "Kju-kluks-klan" dolazi od grčke reči kuklos (grč. κυκλος), što znači krug. Krou je podelio reč na dve i izmenio kraj, i tako dobio ku klaks. S obzirom da su svi oni bili poreklom Škotlanđani, Lester je predložio da dodaju reč klan na kraju, zamenjujući latinično slovo (C) slovom (K), kako bi izjednačili početna slova triju reči[2][3].
Kju-kluks-klan je vrlo brzo stekao mnoštvo pristalica u južnim državama SAD, otpočevši sa ubistvima crnih i belih republikanskih vođa[4]. Od 1866. do 1867. godine, Klan je počeo da upada noću u kuće crnaca i krade oružje. Na sastanku u Nešvilu u Tenesiju 1867. godine, napravljena je hijerarhija u organizaciji uvođenjem lokalnih loža ili ćelija koje su odgovarale vođama okruga, koji su opet, odgovarali oblasnim vođama, a oblasne vođe državnim, dok su državne vođe odgovarale nacionalnom generalštabu. Predloge za "Preskript" je napisao George Gordon, bivši brigadni general Konfederacije.
Preskript je sadržao emotivno nabijen tekst o ciljevima Klana zajedno sa pitanjima koja bi se postavljala aspirantima na članstvo. Ovaj dokument je takođe potvrdio osnovni cilj Klana — otpor Rekonstrukciji Republikanske partije.
Pretendent na članstvo je trebalo da odgovori na pitanja da li je republikanac, veteran vojske Unije, ili je član Lojalne lige, da li se protivi društvenoj i političkoj jednakosti crnaca, i da li je za vladu sastavljenu samo od belaca, kao i zadržavanje ustavnih prava Juga[5].
Međutim, Preskript nikada nisu prihvatile ni jedna od lokalnih ćelija. Nastavile su da deluju nezavisno, kao što se nikada nisu osnovali ni okružni ni regionalni ni državni štabovi[2]. Prema usmenom izveštaju, Gordon je posetio bivšeg trgovca robljem i generala Konfederadije, Nejtana Bedforda Foresta u Memfisu (Tenesi), i rekao mu za organizaciju, na šta je Forest odgovorio:"Odlično! To je stvarno odlično! To će nam pomoći da zadržimo crnčuge tamo gde im je mesto."[2] Nekoliko nedelja kasnije, Forest je bio izabran za Velikog vrača (engl. Grand Wizard), kako se nazvao vrhovni lider Klana[2]. Međutim, u svim kasnijim intervjuima, Forest je negirao da je na čelu Klana i tvrdio je da nikada nije kontrolisao lokalne ćelije.
Glavni cilj Klana bio je kontrola političkog i društvenog statusa oslobođenih crnaca. Naročito se radilo protiv prava crnaca na obrazovanje, ekonomski boljitak, prava glasa i nošenja oružja. Međutim, iako se Klan uglavnom fokusirao na crnce, južnjački republikanci su takođe postali meta napada i zastrašivanja. Nasilje je postiglo svoj cilj. Na primer, aprila 1868. godine, na opštim izborima u Džordžiji, u okrugu Kolumbija republikanski kandidat Rufus Bulok (engl. Rufus Bullock) je dobio 1.222 glasa, međutim, već u novembru-studenom iste godine, na predsedničkim izborima, republikanski kandidat, Ulysses S. Grant, dobio je samo jedan glas u istom okrugu[6].
Klan je često zastrašivao nastavnike i službenike federalnog biroa organizacije Fridmen (engl. Freedmen's Bureau). Crnci članovi Lojalne Lige (engl. Loyal League) su takođe bili česta meta napada Klana. Kongresna istraga jednog tipičnog incidenta u Misisipiju otkriva sledeće[7]:
Jednu od tih nastavnica (gđicu Alen iz Ilinoisa) koja je radila u Koton Džin Portu u okrugu Monro, posetilo je jednog martovskog jutra 1871. godine, između jedan i dva sata ujutro, nekih pedesetak maskiranih muškaraca na konjima. Svi su nosili dugu belu odeždu a lica su im bila prekrivena maskom sa krvavo crvenim prugama. Naredili su joj da ustane i da se obuče, što je ona odmah i uradila, a zatim su u njenu sobu ušli kapetan i poručnik koji su pored neobične odore takođe imali i duge rogove na glavi kao i neku vrstu aparata na čelu. Narednik je imao pištolj, i on i kapetan su seli dok su nekih desetak muškaraca stajali u sobi a i trem je bio pun ljudi. Ophodili su se s njom na "uljudan i džentlmenski način", ali su se požalili na veliki porez na obrazovanje, rekli joj da mora da napusti posao i da ode, i upozorili je da oni nikada ne upozoravaju dva puta. Nastavnica je odmah napustila okrug.
Samo u jednom okrugu na Floridi, Klan je ubio 150 crnaca, i na stotine u drugim okruzima[8].
Gordonov proglas iz 1868. godine svedoči o nasilnim akcijama koje je sprovodio Klan tih godina[2].
- Mnogi crnci su bili veterani vojske Unije i bili su naoružani. Od samog početka, jedan od osnovnih ciljeva klana je bio konfiskovanje oružja od crnaca. U proglasu, Gordon je tvrdio da se pucalo tri puta na članove Klana, i da "ako crnci traže kavgu, treba da prihvate i posledice koje će uslediti.".
- Gordon je takođe izjavio da je Klan miroljubiva organizacija. Ovakve izjave su bile uobičajeni način da Klan izbegne suđenja. Međutim, Velika federalna porota je 1869. godine proglasila Klan "terorističkom organizacijom". Stotine presuda za nasilničke zločine i terorizam je bilo izdato. Mnogi članovi Klana su bili izvedeni pred sud, dok su neki uspeli da pobegnu iz država u kojima su ih gonili, uglavnom u Južnu Karolinu[9].
- Gordon je takođe izjavio da su neki ljudi izvršili nasilje u ime Klana. U tome je donekle bilo istine, s obzirom da osobe koje nisu pripadale Klanu mogle da iskoriste odeždu Klana kao savršenu masku kojom bi sakrili svoj identitet prilikom vršenja nasilnih akcija. Međutim, takođe je odežda bila zgodan izgovor za visoke činovnike Klana da negiraju odgovornost za nasilje, a tajnovita, decentralizovana priroda organizacije je dodatno otežavala mogućnost urvrđivanja identiteta pripadnika ove organizacije. Klan je umnogome bio paravojna snaga koja je služila interesima Demokratske partije i onima koji su se zalagali za obnovu dominacije bele rase[10].
Do 1868, samo dve godine po osnivanju, aktivnost Klana počinje da gubi na snazi[2], a Gordonov proglas dokazuje da ova organizacija počinje da služi samo za opravdavanje nasilja i izvrdavanje pravdi koja je počinioce gonila. Mnoge uticajne demokrate južnjaci su počeli da vide Klan kao nepotreban teret i smetnju, kao i opravdanje za federalnu vladu da i dalje drži Jug pod svojom kontrolom[3]
U jednom intervjuu 1868. godine[11], Forest se hvalio kako je Klan nacionalna organizacija od 550.000 članova i da iako on nije član iste, da je njihov "simpatizer" i da bi "sarađivao" sa njima, kao i da je u stanju da okupi 40.000 članova Klana za 5 dana ako zatreba. Izjavio je kako Klan ne vidi crnce kao neprijatelje, već Lojalnu ligu i republikansku državnu vladu otelovljenu u likovima poput guvernera Tenesija, Braunloua i drugim karpetbegersima i skalavegsima. Ovo je bilo samo delimično tačno, jer je Klan napadao ove bele grupe samo zato što ih je video kao prepreku za njihove nasilničke akcije ka bivšim robovima. Posebno su napadali nastavnike koje je Fridmanov biro doveo na jug, od kojih su mnogi bili abolicionisti ili aktivisti "podzemne železnice", grupe koja je pre građanskog rata pomagala robovima da pobegnu sa plantaža. Mnogi belci južnjaci su verovali da crnci glasaju za republikansku partiju samo zato što su ih tako nagovorili ljudi iz Lojalne lige. Crnci aktivisti Lojalne lige su takođe bili česta meta napada Klana. U jednom dnevnom listu iz Alabame, glavni urednik je izjavio da "Liga nije ništa drugo osim crnačkog Kju-kluks-klana"[2].
Prvi klan nikada nije bio organizovan na centralizovan način. Kao tajna ili "nevidljiva" organizacija, nije imao ni obaveze, ni članarine, ni novine, ni predstavnike, ni službenike, ni državne niti regionalne ili okružne predstavnike. Popularnost je stekao zahvaljujući reputaciji, koju je opet stekao zahvaljujući neobičnim kostimima i divljom i pretećom teatralnošću. Kao što je to istoričar Elejn Franc Parsons primetila[12]:
Nakon razotkrivanja Klana, otkrila se haotična gomila anticrnačkih grupa, siromašnih i kivnih seljaka, gerilskih bandi, demokrata koji su izgubili položaje, vlasnika ilegalnih destilerija, mladića koji su se ubijali od dosade, sadista, siledžija, belaca radnika koji su se bojali konkurencije crnaca, gazda koji su pokušavali da primene strogu radnu politiku, običnih lopova, čak i nekih oslobođenih robova i belih republikanaca sa kriminalnim namerama. Na kraju, jedino što su imali zajedničko (osim činjenice da su svi bili belci, južnjaci i demokrate) bilo je da su se smatrali članovima Klana.
Forestova nacionalna organizacija je imala slabu ili gotovo nikakvu kontrolu nad lokalnim Klanovima, koji su bili prilično nezavisni. Jedan od vođa Klana se žalio da je njegovi navodno mesto šefa bilo čista teorija, jer navodno nije imao nikakav autoritet nad nesmotrenim mladićima sa sela koji su bili najaktivniji u noćnim prepadima, bičevanjima i zastrašivanjima. Forest je naredio raspuštanje Klana 1869, izjavivši da "se Klan izvitoperio i potpuno udaljio od prvobitnih časnih i patriotskih ciljeva, nanosivši više štete nego koristi javnom redu i miru.[3]". Međutim, zbog manjka kontrole na nacionalnom nivou, ovaj proglas je bio pre nagoveštaj opadanja Klana, a ne njegov kraj. Istoričar Stenli Horn piše da "je kraj Klana bio više spora i postepena dezintegracija, koja se odlikovala pojedinačnim nestajanjem manjih grupa po celoj teritoriji SAD, nego formalno raspuštanje jedne organizacije"[2]. Novinar iz Džordžije je januara 1870. napisao da "u stvari, Kju-kluks-klan nije banda organizovanih kriminalaca, već su to pojedinci koji čine kriminalne prestupe i sebe nazivaju članovima Kju-kluks-klana.[2]"
Iako je Klan često korišćen kao maska za zločine koji nisu imali veze s politikom, država i lokalne vlasti su retko preduzimali mere protiv njegovog delovanja. U slučajevima linča, belci gotovo nikad nisu bili proglašeni krivima, a i kad jesu, gotovo nikad nisu bili i osuđeni. U mnogim državama republikanci su strahovali da bi upotreba crne milicije izazvala međurasni rat[13]. Kada je republikanac Vilijem Vuds Holden, guverner Severne Karoline, sazvao miliciju protiv Klana 1870. godine, republikanci su izgubili većinu u parlamentu a kasnije su bili prinuđeni da daju ostavku[3].
Ponekad su se takođe organizovali pokreti s ciljem da se slomi Klan, iako je mnogo demokrata na nacionalnom nivou postavljalo pitanje da li Klan uopšte postoji ili je to bila izmišljotina republikanaca sa Juga[3]. Januara 1871. godine, republikanski senator Pensilvanije, John Scot, organizovao je saslušanje na kojem se pojavilo 52 svedoka o zločinima Klana. Mnoge države na Jugu su već bile izglasale zakone protiv Klana, a u februaru-veljači, kongresmen i bivši general Unije, Bendžamin Franklin Batler iz Masačusetsa sastavio je predlog zakona koji je poznat kao Zakon o građanskim pravima (1871), ili Akt o Kju-kluks-klanu[2].
Godine 1871. predsednik Ulysses S. Grant je potpisao Batlerov zakon prema kome je nadležnost prešla u ruke federalnim policijskim snagama, a članovima Klana se sudilo u federalnim a ne u državnim i lokalnim sudovima, gde su crni porotnici često bili u većini[13]. Stotine članova Klana je bilo uhapšeno, a habeas korpus je ukinut u devet okruga u Južnoj Karolini. Ova akcija je imala toliko uspeha da je Klan uništen u Južnoj Karolini[3], i desetkovan u ostalim državama u kojima je već godinama bio u opadanju. Akcija protiv Klana pod okriljem Akta o Klanu je trajala tri godine (1871—1874) i velikim delom je bila zaslužna za nestanak Klana, iako u određenim oblastima zastrašivanje i ubistva crnih glasača je i dalje bilo izvođeno pod pokroviteljstvom lokalnih organizacija kao što su Bela liga (engl. White League), Crvene košulje (engl. Red Shirts), mačevalački i straljački klubovi[3]. Iako Klan više nije postojao, ipak je postigao mnoge od svojih ciljeva, kao na primer sprečavanje crnaca sa Juga da glasaju.
Međutim, bilo je potrebno još nekoliko godina do potpunog uništenja svakog traga Klana. Na uskršnju nedelju 1873. godine, dogodio se najkrvaviji izraz rasnog nasilja u toku Rekonstrukcije — Masakr u Kolfaksu. Masakr je počeo kada su crnci pružili otpor napadima Klana i njihovih saveznika iz Bele lige. Rezultat je bio masakr 180 crnaca na uskršnji dan 1873[14].
Godine 1882, mnogo kasnije nakon što se prvi klan raspao, Vrhovni sud je u jednom sudskom procesu doneo odluku da je Akt o Klanu delimično bio neustavan, jer 14. amandman Ustava ne daje Kongesu jurisdikciju nad privatnim zaverama. Međutim, kasnije u suđenjima za ljudska prava, uključujući ubistva trojice aktivista u borbi za civilna prava 1964, ubistvo Viola Lijuzo, i sudski proces Brej protiv Ženske klinike u Aleksandriji 1991, bilo je pozivanja na ovaj Akt.
Četiri i po decenije nakon ukidanja i nestanka prvog Kju-kluks-klana, međurasni odnosi u SAD su i dalje bili veoma loši. Devedesete godine 19. veka su bile obeležene najvećom međurasnom zategnutošću i nasiljem — prema Institutu Taskidži, najveći broj rasnih ubistava i linčovanja se desio upravo u ovom periodu.
Osnivanje drugog Kju-kluks-klana 1915. godine bilo je proizvod novonastale moći masovnih medija. Tri veoma bliska događaja imala su veliki uticaj na oživljavanje ideje o Klanu:
- Premijera filma Dejvida V. Grifita, Rođenje nacije (engl. The Birth of a Nation), koji je glorifikovao i pretvorio u mit prvi Klan.
- Linč Jevrejina Lea Franka, optuženog i osuđenog za silovanje i ubistvo 13-godišnje Mary Phagan, bele radnice fabrike u kojoj je on bio upravnik. Za ovaj linč je bilo umnogome odgovorno rasno-huškačko pisanje novina koje su pratile Frankovo suđenje.
- Drugi Klan je bio osnovan sa novim antiimigrantskim, antikatoličkim i antisemitskim programom. Većina članova novonastalog Kju-kluks-klana bili su članovi organizacije koja je sebe nazivala Vitezovima Mary Phagan (engl. Knights of Mary Phagan), a novi Klan je sledio primer verzije Klana predstavljenog u filmu Rođenje nacije.
Film Rođenje nacije je glorifikovao prvobitni Klan koji je u to doba prilično pao u zaborav. Grifitov film se bazirao na knjizi i dramskom komadu Čovek klana (engl. The Clansman) kao i knjige Leopardove pege (engl. Leopard's Spots), dela Tomasa Diksona. Film je izazvao pravo ludilo za Klanom. Na pretpremijeri u Los Anđelesu, plaćeni glumci su paradirali na konjima u beloj odeždi prerušeni u članove Klana, dok su u Atlanti na prvoj zvaničnoj premijeri filma, pravi članovi novoosnovanog Klana jahali ulicom ispred bioskopa. U nekim slučajima, previše raspoloženi gledaoci su pucali u ekran.[15].
Popularnost filma je još više uvećala podrška predsednika SAD, Vudroa Vilsona, koji je potvrđivao istinitost onoga što se tvrdilo u filmu. Veliki deo ikonografije modernog Klana uključujući i bele kostime i spaljivanje krsta su u stvari preuzeti iz filma, zasnovanog više na Diksonovom romantičarskom konceptu stare Škotske u pesmama Valtera Skota nego na prvobitnom Klanu.
Rođenje nacije uključuje opširne citate iz knjige Vudroa Vilsona, Istorija američkog naroda (engl. History of the American People)[16], na primer: "Belci su ustali podstaknuti čistim instinktom za samoodržanjem... sve dok se konačno nije pojavio veliki Kju-kluks-klan, istinsko carstvo Juga, kako bi zaštitio zemlje Juga." (engl. The white men were roused by a mere instinct of self-preservation ... until at last there had sprung into existence a great Ku Klux Klan, a veritable empire of the South, to protect the Southern country.) Na specijalnoj projekciji filma u Beloj kući 18.2. 1915, Wilson je izjavio: Ovo je kao pisanje istorije sa prosvetljenjem, i jedino mi je žao što je sve ovo tako užasno tačno.[15]" Wilsonova porodica je bila simpatizer Konfederacije tokom Građanskog rata i zbrinjavala je ranjene vojnike Konfederacije u crkvi. Kad je Wilson bio mlad, njegova stranka se oštro suproststavila Rekonstrukciji, a kad je postao predsednik, oživeo je politiku rasne segregacije u federalnoj vladi po prvi put od Rekonstrukcije. S obzirom na snažnu poruku sadržanu u filmu, i dokumentovano viđenje koje je Vilson imao o rasizmu i Klanu, Wilsonovi komentari se mogu protumačiti kao podrška rasističkoj organizaciji. Prepiska koju je Wilson kasnije održavao sa rediteljem Grifitom potvršuje oduševljenost predsednika filmom. Predsednikova mišljenja su objavljena i odmah su izazvala kontroverze. Wilsonova podrška je uvećala popularnost ovom filmu, koji je bio jedan od ključnih faktora u osnivanju novog Klana.
Iste godine, desio se drugi bitan događaj koji je uticao na stvaranje novog Klana — linčovanje Lea Franka, jevrejskog upravnika fabrike. Senzacionalističke dnevne novine su prenele vest da je Frank bio optužen za silovanje i ubistvo Meri Fejgan, maloletne bele radnice njegove fabrike. Bio je osuđen nakon sumnjivog suđenja u Georgiji (sudija je tražio da Frank i njegovi advokati ne budu prisutni u sudnici u trenutku objavljivanja presude zbog nasilnički raspoložene rulje koja je bila potpuno opkolila sudnicu). Njegovi advokati su uložili žalbe koje su bile odbijene, ali je guverner države preinačio presudu iz smrtne kazne na doživotnu robiju. Tada je rulja koja je sebe nazivala Vitezovima Mary Phagan otela Franka iz zatvora i linčovala ga.
Za mnoge Južnjake koji su verovali u Frankovu krivicu, postojala je velika sličnost između celog tog događaja i radnje filma Rođenje nacije, jer su videli veliku analogiju između Meri Fejgan i junakinje filma, Flore, mlade device koja se bacila sa litice kako bi izbegla da je siluje crnac Gus, koji je u filmu opisan kao "otpadnika, proizvod zlih doktrina koje su raširili karpetbegersi."
Tomas Votson, političar iz Džordžije i urednik lista Džefersonijan (engl. The Jeffersonian) je vešto iskoristio Frankovo suđenje kako bi obnovio Klan. Novi Klan je bio svečano osnovan 1915. godine na sastanku kojem je predsedavao Vilijem Džozef Simons na vrhu Stoun Mauntina (engl. Stone Mountain) i kome su prisustvovali ostareli članovi originalnog Klana kao i članovi organizacije Vitezovi Meri Fejgan.
Simons je pronašao inspiraciju za ovaj drugi Klan u originalnom Preskriptu Klana koga je napisao Džordž Gordon 1867. u pokušaju da originalnom Klanu da značaj nacionalne organizacije[17] Preskript ističe ciljeve Klana[18]:
- Prvo: Zaštititi slabe, nedužne i nezaštićene od besa, nasilja i surovosti otpadnika od zakona; utešiti ugnjetene i povređene; zbrinuti nesrećne i napaćene, naročito udovice i siročiće vojnika Konfederacije.
- Drugo: Zaštititi i braniti Ustav SAD.
- Treće: Pomoći u izvršenju svih ustavnih zakona, zaštititi ljude od nezakonitih hapšenja, kao i od suđenja koje ne vode njima jednaki i u skladu sa zakonom teritorije.
Poslednjih godina, istoričari su došli do lista članova nekih lokalnih jedinica Klana i uporedili ih sa imenima u telefonskim imenicima ili lokalnim registrima kako bi dobili profil prosečnog člana. Veliki listovi su jednoglasno zauzeli neprijateljski stav prema Klanu i često su izvrgavali ruglu njegove članove nazivajući ih glupavim seljacima[19]. Detaljna analiza obavljena u Indijani pokazuje da je ta predstava bila pogrešna.
Članovi Klana u Indijani su poticali iz svih društvenih slojeva: nisu dolazili isključivo sa sela, niti isključivo iz grada, bilo je i radnika i pripadnika srednje klase, kao i pripadnika raznih profesija. Članovi Klana su bili protestanti, naravno, ali se ne bi mogli opisati kao isključivo pa čak ni uglavnom fundamentalistički raspoloženi. Zapravo, njihova religiozna osećanja su bila ogledalo celog belog protestantskog društva uključujući i one koji nisu pripadali ni jednoj crkvi.
Klan je imao uspeha u regrutovanju novih članova širom SAD. Dvadesetih godina 20. veka, broj članova Klana je postigao svoj maksimum — 15 % stanovništva koje je činilo glasačko telo SAD bilo je i član Kju-kluks-klana[1]. Ćelije su nicale jedna za drugom po celim SAD, čak i u Kanadi, uglavnom u pokrajini Saskačevan bilo je značajnijih aktivnosti Klana protiv katoličkkih imigranata[20].
Ovaj Klan je delovao kao prava lukrativna kompanija. Članovi, po učlanjenju, morali su da plate kvotu inicijacije i da kupe kostim Klana. Organizatori su zadržavali polovinu novca a drugu polovinu su slali državnim ili nacionalnim službenicima. Kada bi organizator završio sa jednom oblasti, organizovao bi ogroman skup na kojem bi se palili krstovi i obavljala svečana ceremonija predaje Biblije lokalnom protestantskom svešteniku. Na kraju bi organizator odlazio sa novcem. Lokalne ćelije su delovale kao mnoga bratstva — povremeno bi dovodila govornike u grad. Državni ili nacionalni zvaničnici Klana imali su vrlo malu ili nikakvu kontrolu nad lokalnim zvaničnicima ove organizacije i retko kada su pokušavali da od njih naprave politički aktivne grupe.
Novi Klan je imao nove antisemitske, antikatoličke, antikomunističke i antiimigrantske ciljeve. Ovime je Klan uspeo da regrutuje veliki broj članova širom Srednjeg Zapada SAD, veći broj nego na Jugu. Kao i u nacističkoj propagandi, nove članove je privlačilo tumačenje da su za sve probleme u SAD glavni krivci bili crnci ili jevrejski bankari, ili neka druga slična grupa.
Novi Klan se razlikovao od prvog u tome što je prvi Klan bio isključivo južnjačka organizacija, dok je novi Klan imao uticaja u celoj SAD, sa velikim uticajem na političare u nekoliko država. Popularnost novog Klana je sezala sve do severa, kao što je Nova Engleska, gde je bio umešan u nasilje kao što je spaljivanje crnačke škole u Sičuitu na Roud Ajlandu[21].
Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, frakcija Klana pod imenom Crna legija bila je veoma aktivna na srednjem zapadu SAD. Članovi ove grupe nisu nosili bele odežde već crne uniforme koje su im davale izgled gusara. Crna legija je bila najsurovija frakcija Klana i isticali su se po ubistvima komunista i socijalista.
Dalje, grupe Klana su takođe učestvovale u linčovanjima i išli su toliko daleko da su ubijali crne vojnike koji su se vraćali sa fronta u Prvom svetskom ratu dok su još uvek nosili uniforme[22]. Klan je upozoravao crnce da moraju da poštuju prava bele rase "u čijoj im je zemlji dopušteno da žive.[22]"
Drugi Kju-kluks-klan je kontrolisao vlade država Tenesija, Indijane, Oklahome i Oregona kao i neke južnjačke države putem vladinih funkcionera koji su bili simpatizeri Klana. Uticaj Klana je bio izuzetno veliki u Indijani, gde je republikanac i član Klana Edvard Džekson bio izabran za guvernera 1924. nakon čega su ceo državni aparat preplavili članovi Klana. Drugi poznati primer iz iste godine je odluka Klana da napravi od Anhejma u Kaliforniji grad-uzor. Tajno su preuzeli vlast u upravi grada, međutim, bili su pobeđeni na vanrednim izborima[23].
Demokrate su sazvale nacionalnu konvenciju u New Yorku 1924. godine na kojoj je bilo ubedljivo prisustvo članova Klana. Na konvenciji je trebalo da se izabere kandidat za predsednika. Kandidati za to mesto su bili William McAdoo, koga je podržavao Klan, i guverner Njujorka, Al Smit, koga je Klan odbacio zbog toga što je bio katolik. Nakon nekoliko dana sukoba, obojica su se povukla i demokrate su ostale bez kandidata za predsednika. Klan je smatrao da je McAdoo pobedio, jer je barem postigao da Demokratska stranka prihvati određenu politiku koju je predvodio katolik. Klan je proslavio ovu "pobedu" u New Jersiju, 4.7.a 1924. komemoracijom na kojoj su hiljade članova Klana spalili krstove i lutke koje su predstavljale Ala Smita.
Takođe postoje dokazi da je u određenim državama, kao na primer, Alabami, Klan pokazao izuzetan interes za političke i društvene reforme[24]. S obzirom na konzervativnu političku strukturu države Alabama, Klan je zagovarao progresivne ideje kao što je poboljšanje državnih škola, gradnja i poboljšanje puteva, efektivnija primena prohibicije (zabrane alkohola), i dr. Na mnoge načine ovi napredni politički ciljevi koji su favorizovali običnog građanina i nižu klasu belaca bili su rezultat pružanja mogućnosti tim istim ljudima da postave svoje političke favorite na važna politička mesta[25]. Već 1925, Klan je bio važna i jaka politička snaga u državi. Moćni politički prvaci kao Tomas Heflin, Dejvid Bib Grejvs, ili Hjugo Blek okrenuli su članove Klana protiv velikih industrijalaca koji su godinama do tada dominirali državom. Blek je bio izabran za senatora 1926. godine i postao je vatreni zagovornik New Deala. Kada je dobio nameštenje u Vrhovnom sudu 1937, otkriće da je bivši pripadnik Klana šokirala je javnost, ali on je i dalje ostao u Sudu. Godine 1926, Bib Grejvs, postao je guverner uz pomoć Klana. Vodio je jednu od najprogresivnijih administracija u istoriji države, zalažući se za bolje finansiranje školstva, bolje zdravstvo, izgradnju puteva, i zakone o radu.
Međutim, kao rezultat ovih političkih uspeha, članovi Klana, misleći da uživaju zaštitu vlade, pokrenuli su talas terora i nasilja širom Alabame tokom 1927. godine, uzimajući kako crnce tako i belce kao metu svojih napada. Napadali su ne samo one koji su kršili rasna pravila, neko i one koji su po njima moralno posrnuli. U Birmingemu, Klan je napadao na lokalne javne kuće i burdele. U Troju, Alabama, Klan je prijavljivao roditeljima decu koju bi uhvatio da održavaju seksualne odnose u kolima. Jedan lokalni klan je "uhvatio jednu razvedenu ženu, skinuo je do pojasa, vezao za drvo i divljački izbičevao."Greška u referenci: Nevaljana oznaka <ref>; nevaljana imena, tj. ima ih previše:
Stivenson i drugi koji su trgovali ili tražili mesta u politici i koji su se borili za političku kontrolu nevidljivog carstva u Indijani, nisu imali potrebnu sposobnost ni želju da upotrebe sistem za ostvarenje ciljeva Klana. Oni ili nisu bili zainteresovani, ili nisu bili svesni osnovnih preokupacija pokreta. Za njih, Klan je bio samo sredstvo za bogaćenje i sticanje moći. Ti marginalci su se uzdigli do samog vrha bratstva sa kapuljačama jer dok nije postao politička snaga, Klan nikad nije zahtevao jako i predano vođstvo. Čak ni iskusniji političari pristalice Klana nisu mnogo doprineli. Frakcionizam je stvorio barijere, ali mnogi političari su podržali Klan samo iz pragmatičnih a ne iz ideoloških razloga. Kada su optužbe za zločine i korupciju počele da guše pokret, ovi, zabrinuti za svoje političke karijere, imali su sve manje razloga da rade u korist Klana.
Kao rezultat ovih skandala, Klan je tridesetih godina izgubio sasvim na popularnosti u javnosti i povukao se iz političkog života. Veliki vrač Hiram Evans, prodao je organizaciju 1939. James Colescott, veterinaru iz Indijane, i Samuel Greenu, lekaru iz Atlante, ali oni nisu bili sposobni da zaustave osipanje članstva. Imidž Klana je još više oštetio Koulskot kada se uortačio sa organizacijama simpatizera nacizma, kao i umešanost ove organizacije u resnim nemirima u Detroitu 1943. godine i napori da se sabotira učešće SAD u Drugom svetskom ratu. Godine 1944. Poreski biro SAD je optužio Klan za utaju poreza od 685.000 dolara i Koulskot je bio primoran da rasformira organizaciju te iste godine.
Folklorista i pisac Stetson Kenedi infiltrirao se u redove Klana nakon Drugog svetskog rata i dobavio medijima i policiji informacije o Klanu. Takođe je razotkrio klanovske lozinke piscima radio programa Supermen, koji su napisali nekoliko epizoda u kojima se Supermen suprotstavio Klanu. Kenedijeva namera, da razveje misteriju koja je obavijala Klana i banalizuje njegove rituale i lozinke, imala je negativan uticaj na članstvo i novačenje.[26] Kenedi je najzad napisao knjigu na osnovu svojih iskustava, koja je postala bestseler tokom 50-ih i dalje naudila Klanu.[27]
Nakon raspada drugog Klana, ime Kju-kluks-klan je počelo da upotrebljava nekoliko nezavisnih grupa. Ova tabela predstavlja procenu broja članova kroz vreme[28][29][30][31][32]. Godine date u zagradi predstavljaju približne vremenske periode.
| GODINA | BR. ČLANOVA |
|---|---|
| 1920. | 4.000.000 |
| 1924. | 6.000.000 |
| 1930. | 30.000 |
| 1970. | 2.000 |
| 2006. | 5.000 |
Početkom pedesetih godina 20. veka, veliki broj nezavisnih grupa Klana počeo je da pruža otpor pokretu za ljudska prava. Otpor je podrazumevao brojne nasilne akcije i zastrašivanja. Među mnogobojnim događajima, najupečatljiviji su bili sledeći:
- Ubistvo organizatora crnačke zajednice, Medgar Eversa u Misisipiju 1963. Godine 1994, bivši član Klana, Byron De La Beckwith je bio osuđen za Eversovo ubistvo.
- Ubistvo Vernona Damera Seniora (engl. Vernon Dahmer Sr.), vođe crnačke zajednice, 1966, takođe u Misisipiju. Godine 1988. za ovo ubistvo je osuđen bivši Veliki vrač Klana, Sem Bauers (engl. Sam Bowers). Još dva člana Klana su bila optužena pored Bauersa, međutim, jedan je umro pre suđenja, a drugi je bio oslobođen optužbi[33].
- Eksplozija bombe u baptističkoj crkvi u Alabami kada je poginulo četvoro dece. Četiri člana Klana su bila osumnjičena za ovo nedelo, međutim, suđeno im je godinama kasnije. Članovi Klana su bili Robert Čemblis (engl. Robert Chambliss), osuđen 1977, Tomas Blanton (engl. Thomas Blanton) i Bobi Frank Čeri (engl. Bobby Frank Cherry), osuđeni za ubistvo 2001. i 2002. Četvrti osumnjičeni, Herman Keš (engl. Herman Cash), umro je pre nego što je bila podignuta optužnica protiv njega.
- Ubistvo Vilija Edvardsa Džuniora (engl. Willie Edwards, Jr.) 1957. Članovi Klana su naterali Edvardsa da skoči sa mosta reku Alabama[34].
- Ubistvo aktiviste pokreta za ljudska prava, Džejmsa Čejnija (engl. James Chaney), Endrua Gudmana (engl. Andrew Goodman) i Majkla Švernera (engl. Michael Schwerner) u Misisipiju, 1964. godine. Član Klana, Edgar Rej Kilen (engl. Edgar Ray Killen), bio je osuđen za ova ubistva tek 2005. godine[35].
- Ubistvo Viole Lijuzo (engl. Viola Liuzzo), bele južnjakinje i majke petoro dece koja je živela u Detroitu, ali je otišla na Jug, u grad Selmu da bi prisustvovala jednom od marševa za ljudska prava. Kad su je ubili, Viola Lijuzo je prevozila učesnike marša.
Tokom ovog perioda, članovi Klana su ubili mnogo više ljudi, međutim, mnoga od tih ubistava nisu bila prijavljena. Na primer, 1951. godine, Hari T. Mur, nastavnik i direktor crnačke zajednice, poginuo je zajedno sa svojom suprugom u bombaškom napadu na njihov dom. Iako se istragom FBI u to doba došlo do imena nekoliko osumnjičenih, niko nije bio optužen za ovaj zločin. Četrdeset godina kasnije, jedan bivši član Klana je priznao da su on i još nekoliko članova skovali zaveru sa pripadnicima policije kako bi izveli ovo i još nekoliko drugih ubistava. Prema izveštaju Južnog regionalnog saveta u Atlanti, tokom 1951. i 1952. godine, u četrdeset kuća crnačkih porodica su bile postavljene bombe. Neki od njih su bili aktivisti kao Hari Mur, ali mnogi od tih ljudi su bili obični ljudi koji su odbili da se povinuju rasističkim konvencijama ili su bili nedužni prolaznici, žrtve belog terorizma[36].
Međutim, iako je vreme nakon Drugog svetskog rata bilo vreme kada su klanovske grupe nastupale sa izuzetno velikim nasiljem, takođe je bilo i vreme kada je Klan bio s uspehom suzbijen. Na primer, 1958. godine, klanovci su u Severnoj Karolini spalili krstove ispred kuća dva Indijanca plemena Lumbi (prvi su se doselili u isključivo belački kraj, a druga je bila Indijanka koja je izlazila sa belcem), a zatim održali miting u neposrednoj blizini, da bi ubrzo otkrili da su opkoljeni stotinama naoružanih Lumbija. Došlo je do pucnjave, a Klan je pobegao glavom bez obzira[37].
Godine 1964. Kontraobaveštajna služba FBI je počela sa pokušajima da se inflitrira u Klan i uništi ga. Džeri Tompson, novinar koji je uspeo da se ubaci u Klan 1979. godine, izveštavao je o uspesima kontraobaveštajne službe FBI. Frakcije rivali unutar Klana su međusobno optuživale vođe protivničke grupe da su doušnici FBI, a kasnije je otkriveno da je jedan od vođa, Bil Vilkinson, radio za FBI[38].
Kada je vekovna borba za glasačka prava crnaca na Jugu bila konačno završena, Klanovi su se preorijentisali na druge mete, kao imigracija, pozitivna diskriminacija, a naročito sudska naređenja o desegregaciji u školskim autobusima. Godine 1971, članovi Klana su postavili bombe u deset školskih autobusa u Pontijaku, Mičigen, a harizmatični klanovac, Dejvid Djuk (engl. David Duke) je bio aktivan u južnom Bostonu tokom krize školskih autobusa 1974. Djuk je bio vođa Vitezova Kju-kluks-klana od 1974. do 1978. godine, a 1980, Djuk je osnovao rasističko-nacionalističku političku partiju Nacionalno udruženje za napredak belaca (engl. Association for the Advancement of White People). Godine 1989. bio je izabran za poslanika u parlamentu Lujzijane kao republikanski kandidat, iako je republikanska partija svoju podršku dala drugim republikanskim kandidatima, a ne njemu.
U ovom periodu, otpor Klanu je postajao sve više uobičajen. Tompson kaže da u toku njegovog kratkog članstva u Klanu, pucali su na njegov kamion, crna deca su ga vređala, a manifestacija koju je sazvao Klan pretvorila se u nemire kada su crni vojnici iz obližnje vojne baze napali članove Klana. Pokušaji Klana da preduzmu marševe su često bili presretani kontramarševima i kontraprotestima, i neretko bi dolazilo do fizičkog sukoba.
Takođe se pokazalo da Klan nije imun na sudske procese, što se odlično pokazalo u sudskom procesu protiv članova Klana povodom linčovanja Majkla Donalda (engl. Michael Donald) 1981. godine u gradu Mobajl, Alabama, što je dovelo do bankrota jednu grupu Klana koja se zvala Ujedinjeni klanovi Amerike[39].
Tompson takođe govori o tome kako su mnogi lideri Klana, ranije indiferentni prema pretnjama hapšenjem, pokazali veliku zabrinutost zbog serije multimilionskih presuda protiv mnogih članova Klana.
Aktivnosti Klana su uslovile pojavu drugih tipova rasističkih grupa i pokreta, kao Hrišćanski identitet, neonacističke grupe kao i rasistički skinhedsi.
Kju-kluks-klan i dan danas postoji, međutim samo u formi izolovanih grupa simpatizera čiji broj ne prelazi nekoliko hiljada[40]. Godine 2002. jevrejska Antidefamaciona liga (engl. Jewish Anti-Defamation League) je objavila izveštaj u kom se tvrdi: "Danas Kju-kluks-klan ne postoji. Fragmentacija, decentralizacija i opadanje su tekli bez prestanka." Međutim, u izveštaju se takođe navodi da i dalje postoji "potreba za pravdanjem je duboko ukorenjena i da će vrlo verovatno uvek postojati, čak iako Klan potpuno nestane[40]." Godine 2006, Antidefamaciona liga je preispitala svoju procenu Kju-kluks-klana, tvrdeći da "Kju-kluks-klan, koji je do pre nekoliko godina izgledao na samrti i statičan (...), sada doživljava nenadan i zabrinjavajući preporod zahvaljujući zloupotrebi tema kao što su imigracija, homoseksualni brakovi i zločin u gradovima."[41]
Danas, jedini bivši član Klana koji se nalazi na visokom položaju u SAD je demokrata Robert Bird (engl. Robert Byrd), senator Zapadne Virdžinije, koji je izjavio da "duboko žali" što se pridružio Klanu pre skoro pedeset godina, kad je imao 24 godine.
Neke od danas aktivnih, većih KKK organizacija su:
- Vitezovi rukavca KKK (engl. Bayou Knights of the Ku Klux Klan), koji deluju uglavnom u Teksasu, Oklahomi, Arkanzasu, Luizijani i drugim delovima jugoistočne SAD,
- Crkva američkih vitezova KKK (engl. Church of the American Knights of the Ku Klux Klan)[42],
- Carski klanovi Amerike (engl. Imperial Klans of America),
- Vitezovi bele kamelije (engl. Knights of the White Kamelia),
- Vitezovi Kju-kluks-klana (engl. Knights of the Ku Klux Klan), pod vođstvom nacionalnog glavnog pastora, Toma Roba (engl. Thom Robb), sa sedištem u Zinku (engl. Zinc), Arkanzas. Prema njihovim tvrdnjama, to je najveća KKK organizacija danas u SAD, a sami sebe nazivaju "šestom erom Klana", sa rasističkom ideologijom.
Osim ovih, postoje mnogobrojne manje organizacije koje takođe prisvajaju ime Klana.
Procenjeno je da od 2005. godine ima oko 3.000 članova KKK, podeljenih na oko 100-150[40] ćelija nastalih iz raznoraznih organizacija, od kojih je dve trećine bilo iz ranijih država Konfederacije. Preostala trećina se nalazi uglavnom na srednjem zapadu SAD[42][43][44].
Iako postoji velki broj raznih KKK grupa koje su međusobno rivali, u medijima se i dalje govori o KKK kao o jedinstvenoj organizaciji
Unija američkih građanskih sloboda (engl. American Civil Liberties Union) je obezbedila pravnu podršku raznim frakcijama Klana u odbrani prava propisanog Prvim amandmanom, prava na održavanje javnih okupljanja, parada, marševa i prava predlaganja kandidata za javne položaje.
Članstvo u Klanu je tajno, i Klan, kao mnoga druga bratstva, ima znake koji se koriste radi međusobnog prepoznavanja. Član može da upotrebi akronim latiničnih slova AYAK, što su početna slova od rečenice na engleskom: Are you a Klansman? (Da li si član Klana?), kako bi se neprimetno predstavio drugom potencijalnom članu Klana. Odgovor bi trebalo da bude drugi akronim latiničnih slova AYAK - A Klansman I am (Član Klana sam)[45].
Tokom istorije, članovi su skovali mnogo reči[46] koje počinju sa KL:
- Klabi (engl. Klabee) — bogatstvo
- Kligl (engl. Kleagle) — onaj koji regrutuje
- Klektoken (engl. Klecktoken) — kvota inicijacije
- Kligrap (engl. Kligrapp) — sekretar
- Kloran (engl. Kloran) — ritualna knjiga
- Kloreroe (engl. Kloreroe) — delegat
- Klad (engl. Kludd) — kapelan
Sve ove reči je stvorio Vilijam Simons, kao deo oživljavanja Klana 1915. godine. Klan iz doba Rekonstrukcije je koristio druge titule.
- ↑ 1,0 1,1 Prema popisu iz 1920, muškaraca belaca starijih od 18 godina u SAD je bilo oko 31 miliona ali mnogi od njih ne bi mogli da budu članovi klana jer su bili imigranti, Jevreji ili katolici. Kju-kluks-klan, kratka biografija Arhivirano 2007-04-03 na Wayback Machine-u, preuzeto 19. februara, 2007.
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 Horn, Stanley F. Invisible Empire: The Story of the Ku Klux Klan, 1866–1871, Patterson Smith Publishing Corporation: Montclair, NJ, 1939.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Wade, Wyn Craig. The Fiery Cross: The Ku Klux Klan in America. New York: Simon and Schuster (1987).
- ↑ Eric Foner. Reconstruction: America's Unfinished Revolution, 1863–1877, Perennial (HarperCollins), March 1989, p. 342.
- ↑ Kju-kluks-klan. Organizacija i principi. Na engleskom.
- ↑ Enciklopedija Nova Džordžija. Arhivirano 2008-09-19 na Wayback Machine-u Kju-kluks-klan u doba Rekonstrukcije. Na engleskom.
- ↑ History of the United States from the Compromise of 1850 to the McKinley-Bryan Campaign of 1896. Volume: 7. by James Ford Rhodes, 1920, pages 157–158
- ↑ The Invisible Empire: The Ku Klux Klan in Florida by Michael Newton, pp.1–30. Njuton citira podatke iz jednog svedočenja saslušanog 1872. godine. Istoričarima Kju-kluks-klana ovo svedočenje je poznato kao "KKK svedočenje".
- ↑ Trelease, Allen W. White Terror: The Ku Klux Klan Conspiracy and Southern Reconstruction. Louisiana State University Press, abril, 1995.
- ↑ Foner, Eric. Reconstruction: America's Unfinished Revolution, 1863–1877. Perennial (HarperCollins), marzo de 1989, p. 426.
- ↑ Cincinnati 'Commercial', 28. august 1868. prema Vejdu, op. cit.. Kompletan tekst intervjua na Vikiizvorniku na engleskom.
- ↑ Parsons, Elaine Frantz, "Midnight Rangers: Costume and Performance in the Reconstruction-Era Ku Klux Klan." The Journal of American History 92.3, 2005, page 816
- ↑ 13,0 13,1 Uspon i pad Džima Kroua: Zakoni 1870/71. Na engleskom
- ↑ Foner, Reconstruction: America's Unfinished Revolution, 1863–1877, p. 437, and KKK Hearings, 46th Congress, 2d Session, Senate Report 693, and Joe G. Taylor, Louisiana Reconstructed, 1863–1877 (Baton Rouge, 1974), p. 268–270.
- ↑ 15,0 15,1 Dray, Philip. At the Hands of Persons Unknown: The Lynching of Black America, New York: Random House, 2002.
- ↑ „Tekst filma Rođenje nacije”. Arhivirano iz originala na datum 2003-04-10. Pristupljeno 2003-04-10.
- ↑ The Ku Klux Klan and Related American Racialist and Antisemitic Organizations: A History and Analysis by Chester L Quarles, Page 219.
- ↑ Citat je iz Revizije Preskripta iz 1868, Horn, 1939.
- ↑ Moore, Leonard J. Citizen Klansmen: The Ku Klux Klan in Indiana, 1921–1928 (Chapel Hill: U of North Carolina Press, 1991)
- ↑ Kevin Weedmark.When the KKK rode high across the Prairies, World Spectator Arhivirano 2009-02-07 na Wayback Machine-u. Pristup: 19. februar 2007.
- ↑ Robert Smith. In The 1920s the Klan Ruled the Countryside, The Rhode Island Century, The Providence Journal, 4/26/1999
- ↑ 22,0 22,1 Race and History: Selected Essays 1938–1988 by John Hope Franklin, Louisiana State University Press (reprint edition), February 1992, p. 145
- ↑ It's been 70 years since Anaheim booted the Klan Arhivirano 2006-08-23 na Wayback Machine-u, reprinted from the Los Angeles Times
- ↑ Feldman, Glenn. Politics, Society, and the Klan in Alabama, 1915–1949. University of Alabama Press, Tuscaloosa, AL, 1999.
- ↑ Rogers, William; Ward, Robert; Atkins, Leah; and Flynt, Wayne. Alabama: The History of a Deep South State. University of Alabama Press, Tuscaloosa, AL, 1994. Pages 437 and 442.
- ↑ Richard von Busack, Superman Versus the KKK on the MetroActive site, accessed April 11, 2006
- ↑ The Klan Unmasked by Stetson Kennedy, University Press of Florida, 1990.
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2007-03-12. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ „The African American Registry: The Ku Klux Klan, a brief biography!”. Arhivirano iz originala na datum 2007-04-03. Pristupljeno 2007-07-24.
- ↑ „African American Historical Documents: History of Ku Kluks Klan”. Arhivirano iz originala na datum 2007-03-01. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ „Anti-Defamation League: What is KKK?”. Arhivirano iz originala na datum 2007-04-02. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ „The New Geogria Enciclopedia:Ku Klux Klan in the Twentieth Century”. Arhivirano iz originala na datum 2005-10-25. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ http://www.publicdefender.com/FJCPDCAPrimerOnCivilRights.html A Primer On Civil Rights
- ↑ „Major W. Cox.Justice Still Absent in Bridge Death. Pristup 26. juni 2006.”. Arhivirano iz originala na datum 2006-05-29. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ Kris Axtman. Mississippi verdict greeted by a generation gap. The Christian Science Monitor, 23. jun 2005.
- ↑ Speak Now Against the Day: The Generation Before the Civil Rights Movement in the South by John Egerton, Alfred a Knopf Inc, 1994, p. 562–563.
- ↑ Ingalls, 1979; January 1958 — The Lumbees face the Klan, accessed February 19, 2007.
- ↑ Thompson, Jerry. My Life in the Klan, Rutledge Hill Press, Nashville. Originally published in 1982 by G.P. Putnam's Sons, ISBN 0-399-12695-3.
- ↑ „Spartacus Educational. Ku Klux Klan”. Arhivirano iz originala na datum 2005-07-14. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ 40,0 40,1 40,2 Extremism in America, Jewish Anti-Defamation League, 2002 Arhivirano 2009-12-26 na Wayback Machine-u, Pritup: 4. septembar 2006. Prema ovom izveštaju, broj KKK članova trenutno "ne prelazi nekoliko hiljada, organizovanih u grupe od stotinjak članova.
- ↑ „The Ku Klux Klan Rebounds, Anti-Defamation League.”. Arhivirano iz originala na datum 2009-12-26. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ 42,0 42,1 „Veb sajt Antidefamacione lige:Church of the American Knights of the KKK”. Arhivirano iz originala na datum 2010-09-01. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ Southern Poverty Law Center. Active U.S. Hate Groups in 2004. Intelligence Report. Arhivirano 2007-09-14 na Wayback Machine-u Preuzeto 5. aprila 2005
- ↑ „Ku Klux Klan”. Arhivirano iz originala na datum 2007-04-02. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ „Antidifamaciona liga:Vizuelna baza podataka o simbolima ekstremističkih grupa”. Arhivirano iz originala na datum 2012-08-15. Pristupljeno 2010-09-08.
- ↑ Axelrod, Alan. The International Encyclopedia of Secret Societies & Fraternal Orders, New York: Facts On File, 1997.
