Škola svesti

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Yogacara)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Škola svesti (sanskrt: विज्ञानवाद vijñāna-vāda viđnana-vada) je bila jedna od dve glavne škole mahajana budizma. Zastupala je idealizam spoznajne svesti, tvrdeći da je samo svest (viđnana) stvarna, dok objekti svesti nisu. Zbog praktikovanja joge bila je takođe poznata kao praksa joge (sanskrit: योगाचार yogācāra jogačara).

Prema školi svesti, sve se odvija u svesti, pa izvan spoznajne svesti nema ničega.[1] Oni su tvrdili da je svest jedina stvarnost i da raznolikost empirijskih fenomena potiče od pogrešno shvaćenih mentalnih projekcija.[2]

Njoj je bila suprotstavljena škola srednjeg puta, poznata i kao škola praznine, koja je tvrdila da su i subjekat i objekat svesti nestvarni. Obe škole se u elementarnom vidu pojavljuju već u najranijem palijskom budizmu.[1]

Škola svesti je bila posebno uticajna u 4. veku.[2] U kineskom budizmu je prihvaćena pod nazivom Hsing tsung (škola univerzalnog uma ili sveopšteg duha).[3] Ova škola prokrčila je put za tantričku sintezu vađrajane i igrala je važnu ulogu u razvoju budizma na Tibetu i na Dalekom istoku.[2]

Naziv[uredi - уреди | uredi izvor]

Naziv jogačara (sanskrit: योगाचार yogācāra - upražnjavanje joge[4]) se javio usled isticanja pročišćavanja svesti pomoću joge. Stoga se naziv viđnana-vada odnosi na spekulativni, a jogačara na praktični aspekt ove škole.

Nastanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Asanga, osnivač škole svesti.

Škola svesti se, s jedne strane, javila kao reakcija na školu praznine, po kojoj su i subjekat i objekat svesti nestvarni, odnosno čitava stvarnost je praznina (šunjata). Prema jogačarama, pojava iluzije pokazuje da svest može imati sadržaj bez odgovarajućeg predmeta izvan sebe. Ovo pokazuje „samosadržanu prirodu svesti"[5], jer takozvani predmet ili „sadržaj“ je ishod unutarnje promene svesti. Svet je ništavan, jer je »bez uporišta« (nir-alambana) izvan kruga naše svesti.[6] Tako škola praznine predstavlja kritiku pojavnosti zasnovanu na logici, a škola svesti na psihologiji. Nasuprot prenaglašeno intelektualnoj i negativnoj analizi koju je podučavala šunjavada, jogačare su nastojali da obnove važnost meditativne prakse.[7]

S druge strane, ova doktrina je bila reakcija na tvrdnje teravadinske škole abidarme da postoji određen stalni broj stvarnih darmi, psihičkih „atoma“ od kojih je sačinjena svekolika egzistencija. To, prema jogačarama, podrazumeva pripisivanje stvarnog postojanja konačnim ne-entitetima.

Škola svesti je izrasla iz Lankavatara sutre i sličnih tekstova, koji su univerzum smatrali mentalnom građevinom bez ikakvog osnova u realnosti.[8] Ovu doktrinu su počeli da propagirali braća Asanga i Vasubandu, koji su razvili ideju "sve je misao" (citta matray), koja ima bazu u „uporišnoj svesti" (alavavijnana), u kojoj se iskustva akumuliraju u vidu karmičke energije.[8]

Učenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Samo je svest stvarna, stoga čovek zadubljen u meditaciju ostvaruje istinu. Jogačara („praktikant joge“) vidi ono što jeste onakvim kakvo zaista jeste. Pošto postoji samo svest, jedino ona i prima pogrešne utiske i stvara pogrešne sklopove, te treba da bude očišćena od svojih pogrešnih dualizama i iluzija.

Trajna svest[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Svest (budizam)

Škola svesti je razvijala ideje već prisutne u ranijem budizmu, uključujući ideju da se od pet gomila samo svest prenosi iz jednog života u drugi.[7] Ova škola je razvila doktrinu o „uporišnoj svesti“ (ālaya-vijñāna), pod kojom se podrazumeva čista svest, pre nego što se izdvoji kao supstrat ljudskog uma. Ova „uskladištena svest“ na taj način igra ulogu trajnog „ja“, premda jogačare, u skladu sa svojim budističkim načelima, poriču postojanje sopstva. Zbog toga su bili optuženi za pokušaj pomirenja onoga što se pomiriti ne može.[9]

Ovo gledište je donekle slično hinduističkom shvatanju o univerzalnom bramanu i najviše se približilo vedantskom idealizmu i opštim indijskim tradicijama. Od vedantskog idealizma se razlikuje po tome što naučava, kao i sve druge budističke škole, nestvarnost samosvojstva ličnosti (pudgala-nairatmja).[6]

Tri Budina tela[uredi - уреди | uredi izvor]

Viđnana-vadinima se često pripisuje zasluga za formulaciju doktrine o Tri Budina tela (tri kaja), iako su oni samo sistematizovali ideje koje se sreću u ranijem budizmu.[7] Tri Budina tela shvataju na sledeći način:

  • Nirmana-kaja je čisto imaginarna; samo izgleda da se Budina priroda javlja u običnom ljudskom postojanju.
  • Sambhoga-kaja
  • Dharma-kaja predstavlja večnu, istinsku Budinu prirodu.

Različiti bude mogu imati različita nirmana, pa čak i sambhoga tela, ali svi čine jednu večnu dharma-kaju, koja je nespoznatljiva, osim što je može shvatiti Buda u sebi samome.

Tri vrste istine[uredi - уреди | uredi izvor]

Doktrinu o tri tela je razradio Asanga, povezavši je sa shvatanjem o tri vrste istine:

  • Parikalpita je uobičajena istina, tj. pojmovi zasnovani na čulnom opažanju, koji nisu doista sadržani u opaženom, ali mu se pripisuju.
  • Paratantra je ispitana istina, tj. pojmovi kod kojih je ispitan uzrok iz kojeg su ponikli, kao i uslovi njihovog propadanja. Ova druga vrsta istine zadire dublje od uobičajene istine.
  • Parinispana je konačna ili vrhovna istina, kod koje nema porekla i propadanja, koja je nepromenljiva i lišena razlikovanja subjekta i objekta.

Tri stupnja spoznaje[uredi - уреди | uredi izvor]

Takođe se razlikuju i tri stupnja spoznaje:

  • Parikalpita (iluzorna)
  • Paratantra (empirijska) i
  • Parinišpanna (apsolutna), koja je oslobodilačka, a postiže se, prema Budinom poređenju, „plivanjem protiv struje“.

Isticanjem religijskog elementa spoznaje, spoznajni idealizam ove škole se brzo razvio u razne oblike gnostičke metafizike, posebno u učenju o „usavršenju spoznaje“ (prađna-paramita; koren đna odgovara grčkom gnosa).[6]

Predstavnici[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni predstavnici jogačare su bili Asanga i njegov brat Vasubandhu. Iz ove su škole izišli u srednjem veku najslavniji indijski logičari Dignaga (5. vek), Dharmakuti (7. vek), Kamalaštla (8. vek) i drugi. Učenje je rano preneseno u Kinu. U 11. veku ju je Atiša preneo u Tibet iz Nalande, drevnog univerziteta koji je tada bio pred propašću zbog islamske najezde.[6]

Postoji obilje jogačara literature, a većina je zastupljena u prevodima sa sanskrita na tibetanski i kineski jezik.

Uticaji[uredi - уреди | uredi izvor]

Pored toga što su eksplicitno istakli ideje koje su izveli iz ranijih stupnjeva budističke misli, jogačare su stvorili temelj za dalji razvoj, prevashodno vađrajane. U Tibetu se učenje izrodilo u tantrizam (ritualističku simboliku i magiju).[6]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Rada Iveković, Rana budistička misao ), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. pp. 131-152
  2. 2,0 2,1 2,2 Kembridžova ilustrovana istorija religije ), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 80-84.
  3. Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije ), NOLIT, Beograd. 1977. pp. 285-296
  4. Jones 2005, str. 9897.
  5. T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Jogačara, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  7. 7,0 7,1 7,2 Jogačara, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  8. 8,0 8,1 Elijade 1996, str. 40-59.
  9. E. Conze, Buddhist Thought in India, (1962), III deo, pp. 133.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]