Yogacara

Izvor: Wikipedia
Dio serije članaka na temu
Budizam

Lotus-buddha.svg

Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori

Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja

Ključni termini
Tri oznake postojanja
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma

Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica

Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici

Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad

Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole

Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma

Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Portal: Budizam
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Jogačara (sanskrit: योगाचार - upražnjavanje joge) je škola mahajana budizma, koja zastupa idealizam spoznajne svesti, tvrdeći da je samo svest (viđnana) stvarna, dok objekti svesti nisu. Zbog toga je bila poznata i kao viđnana-vada (sanskrt: विज्ञानवाद). Naziv Jogačara se javio usled isticanja pročišćavanja svesti pomoću joge. Stoga se naziv viđnana-vada odnosi na spekulativni, a jogačara na praktični aspekt ove škole.

Sadržaj/Садржај

Nastanak[uredi - уреди]

Ova doktrina se, s jedne strane, javila kao reakcija na gledišta madhjamike, po kojima su i subjekat i objekat svesti nestvarni, odnosno čitava stvarnost je praznina (šunjata). Prema jogačarama, pojava iluzije pokazuje da svest može imati sadržaj bez odgovarajućeg objekta izvan sebe. Ovo pokazuje "samosadržanu prirodu svesti"[1], jer takozvani objekat ili "sadržaj" predstavlja ishod unutarnje promene svesti. Za viđnana-vadu svet je ništavan, jer je »bez uporišta« (nir-alambana) izvan kruga naše svesti.[2] Madhjamika predstavlja kritiku pojavne egzistencije zasnovane na logici, a viđnanavada kritiku koja se zasniva na psihologiji. Nasuprot prenaglašeno intelektualističkoj i negativnoj analizi koju je podučavala madhjamika, jogačare su nastojali da obnove važnost meditativne prakse.[3].

S druge strane, ova doktrina je bila reakcija na tvrdnje teravadinske škole abhidhame da postoji određen stalni broj stvarnih dhama, ili psihičkih ,,atoma" od kojih je sačinjena svekolika egzistencija. To, prema jogačarama, podrazumeva pripisivanje stvarnog postojanja konačnim ne-entitetima; samo svest je stvarna, i stoga čovek zadubljen u meditaciju ostvaruje istinu. Jogačara („praktikant joge“) vidi ono što jeste onakvim kakvo zaista jeste. Pošto postoji samo svest (viđnana), jedino ona i prima pogrešne utiske i stvara pogrešne sklopove, te treba da bude očišćena od svojih pogrešnih dualizama i iluzija.

Jogačara je u izvesnoj meri razvijala ideje ustanovljene u ranijem budizmu, uključujući i ideju da se od pet činilaca (skandhi) samo svest (viđnana) prenosi iz jedne reinkarnacije u drugu[3]. Jogačara je razvila doktrinu o „uskladištenoj svesti“ (alaja-viđnani), pod kojom se podrazumeva čista svest, pre nego što se izdvoji kao supstrat ljudskog uma. Ovo gledište je donekle slično hinduističkom shvatanju o univerzalnom bramanu. Ova "uskladištena svest" na taj način igra ulogu trajnog "ja", premda jogačare, u skladu sa svojim budističkim načelima, poriču postojanje jastva. Zbog toga su bili optuženi za pokušaj pomirenja onoga što se pomiriti ne može[4].

Učenje[uredi - уреди]

Ovo učenje se najviše približilo vedantinskom idealizmu i opštim indijskim tradicijama. Od vedantinskog idealizma ovo se učenje razlikuje po tome što naučava, kao i sve druge budističke škole, nestvarnost samosvojstva ličnosti (pudgala-nairatmja).[2]

Viđnana-vadinima se često pripisuje zasluga za formulaciju doktrine o Tri Budina tela (tri kaja), iako su oni samo sistematizovali ideje koje se sreću u ranijem budizmu[3]. Tri Budina tela shvataju na sledeći način:

  • Nirmana-kaja je čisto imaginarna; samo izgleda da se Budina priroda javlja u običnom ljudskom postojanju.
  • Sambhoga-kaja
  • Dharma-kaja predstavlja večnu, istinsku Budinu prirodu.

Različiti bude mogu imati različita nirmana, pa čak i sambhoga tela, ali svi čine jednu večnu dharma-kaju, koja je nespoznatljiva, osim što je može shvatiti Buda u sebi samome.

Doktrinu o tri tela je razradio Asanga, povezavši je sa shvatanjem o tri vrste istine:

  • Parikalpita je uobičajena istina, tj. pojmovi zasnovani na čulnom opažanju, koji nisu doista sadržani u opaženom, ali mu se pripisuju.
  • Paratantra je ispitana istina, tj. pojmovi kod kojih je ispitan uzrok iz kojeg su ponikli, kao i uslovi njihovog propadanja. Ova druga vrsta istine zadire dublje od uobičajene istine.
  • Parinispana je konačna ili vrhovna istina, kod koje nema porekla i propadanja, koja je nepromenljiva i lišena razlikovanja subjekta i objekta.

Takođe se razlikuju i tri stupnja spoznaje:

  • Parikalpita (iluzorna)
  • Paratantra (empirijska) i
  • Parinišpanna (apsolutna), koja je oslobodilačka, a postiže se, prema Budinoj usporedbi, „plivanjem protiv struje“.

Isticanjem religijskog elementa spoznaje, spoznajni idealizam ove škole se brzo razvio u razne oblike gnostičke metafizike, posebno u učenju o „usavršenju spoznaje“ (prađna-paramita; koren đna odgovara grčkom gnosis).[2]

Pored toga što su eksplicitno istakli ideje koje su izveli iz ranijih stupnjeva budističke misli, jogačare su stvorili temelj za dalji razvoj, prevashodno vađrajane. U Tibetu se učenje izrodilo u tantrizam (ritualističku simboliku i magiju)[2].

Predstavnici[uredi - уреди]

Glavni predstavnici jogačare su bili Asanga i njegov brat Vasubandhu. Iz ove su škole izišli u srednjem veku najslavniji indijski logičari Dignaga (5. vek), Dharmakuti (7. vek), Kamalaštla (8. vek) i drugi. Učenje je rano preneseno u Kinu. U 11. veku ju je Atiša preneo u Tibet iz Nalande, drevnog univerziteta koji je tada bio pred propašću zbog islamske najezde.[2]

Postoji obilje jogačara literature, a većina je zastupljena u prevodima sa sanskrita na tibetanski i kineski jezik.

Navodi[uredi - уреди]

  1. T R V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism (1955), 13. pogl.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. 3.0 3.1 3.2 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  4. E. Conze, Buddhist Thought in India, (1962), III deo, str. 133.