Sidonije Apolinar

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Sv. Sidonije Apolinar
SidonClermont.jpg

Vitraž u katedrali u Klermon-Feranu, 14. vek
Rođen/a oko 430., Lugdun, Galija
Umro/la oko 486.
Štuje se u Katolička crkva
Pravoslavna crkva
Kalendar svetaca 21. avgust

Gaj Solije Modest Apolinar Sidonije (latinski: Gaius Sollius Modestus Apollinaris Sidonius), poznat kao Sidonije Apolinar (rođen u Lugdunu 5. novembra[1] nepoznate godine, možda 430.[2] ili 431,[3] umro oko 480.[4] ili 486.[2] ili, pak, 482. ili 484.[3]) bio je poznoantički latinski pisac, diplomata i biskup. Prema Ericu Goldbergu, Sidonije je "najvažniji autor iz Galije 5. veka čija su dela sačuvana".[5] Bio je jedan od četvorice galo-romanskih aristokrata iz 5. i 6. veka čija je obilna korespondencija sačuvani; druga trojica su Ruricije, biskup Limogesa (umro 507), Alcim Ekdicije Avit, biskup Vijene (umro 518) i Magno Feliks Enodije iz Arlesa, biskup Ticina (umro 534). Svi su oni pripadali tesno povezanoj mreži galo-rimskih aristokrata iz koje su se regrutovali galski biskupi.[6] Slavi se 21. avgusta, na dan svoje smrti.[3]

Sadržaj/Садржај

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Sidonije se rodio u Lugdunu (današnjem Lyonu). Njegov otac Apolinar bio je prefekt Galije pod carom Valentinijanom III; Sidonije se s ponosom priseća da je s ocem prisustvovao imenovanju Astirija za konzula u 449. godini.[7] Sidonijev deda obavljao je dužnost pretorijanskog prefekta u Galiji negde pre 409. godine i bio je prijatelj svog naslednika Decima Rustika. Sidonije je možda potomak jednog starijeg Apolinara, koji je bio prefekt u Galiji pod Konstantinom II između 337. i 340. godine.

Sidonije se oko 452. oženio Papijanilom, kćerkom cara Avita.[8] Imali su jednog sina, Apolinara iz Klermonta, te najmanje dve kćerke: u svojim pismima Sidonoje spominje Severinu i Rosciju, a treću, Alcimu, spominje tek mnogo kasnije Grgur Tourski; Theodor Mommsen izneo je mogućnost da je "Alcima" možda bilo tek alternativno ime jedne od Sidonijeve dve kćerke.[9] Među Sidonijevim poznatim prijateljima bili su biskup Faust iz Rieza i njegov teološki protivnik Klaudijan Mamert; njegov život i povezanost sa znamenitim ljudima tog doba stavljaju Sidonija u samo središte rimskog društvenog života u 5. veku.

Godine 457. Majorijan je svrgao Avita s prestola i zauzeo Lugdun. Međutim, zahvaljujući Sidonijevoj reputacija učenog čoveka novi se car prema njemu odnosio s najvećim poštovanjem. Za uzvrat Sidonije je sastavio jedan panegirik u carevu čast, isto kao što je ranije (456) i Avitu održao pohvalni govor u stihovima;[4] u znak zahvalnosti za taj panegirik Majorijan je Sidoniju dodelio titulu komita (comes) i dao da se u Rimu postavi njegov kip među statuama koje su ukrašavale Trajanovu biblioteku.[3] Kako se ni Majorijan nije dugo održao na vlasti, 468. Sidonije recituje treći panegirik, ovaj put upućen caru Antemiju;[4] car mu se za to odužio postavljenjem na dužnost gradskog prefekta Rima, na kojoj je ostao do 469. godine, a potom ga je uzdigao na rang patricija i senatora. Godine 472. postavljen je za biskupa u Auvergneu (Clermont, danas Clermont-Ferrand). Kad su Goti 474. zauzelu Clermont, Sidonije je utamničen, budući da je bio aktivno učestvovao u odbrani grada; kasnije ga je gotski kralj Eurik oslobodio i Sidonije je do smrti nastavio da se stara o svojoj pastvi. Na tom se položaju naročito trudio suzbiti širenje arijanstva.[3]

Sidonijeva loza proteže se na nekoliko generacija, počev od njegovog dede po očevoj strani, koji se uzdigao na visoke položaje u Carstvu, pa sve do opadanja Sidonijeve porodice u 6. veku pod Francima. Sidonijev sin Apolinar, koji je održavao korespondenciju s Ruricijem iz Limogesa, zapovedao je jednim odredom vojnika regrutovanih u Auvergneu i pretrpeo poraz u odlučujućoj bici kod Vouilléa, a takođe je tokom četiri meseca pre svoje smrti obavljao dužnost biskupa u Clermontu.[10] Sidonijev unuk Arkadije, čuvši glasine o tome da je franački kralj Teodorik I umro, predao je Clermont Hildebertu I, a zatim pobegao napustivši suprugu i majku kad se pojavio Teodorik.[11]

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Sidonije se strasno predao književnom radu i brzo je stekao tako veliki ugled, da je još u svojim mladim godinama svrstan među najučenije i najrečitije ljude svog doba.[3] Sačuvani su njegovi heksametarski panegirici upućeni trojici carava, gde se velikim delom ugleda na Stacija, Auzonija i Klaudijana i gde su zabeleženi neki važni istorijski događaji. Jedan panegirik upućen je njegovom tastu, caru Avitu, prilikom njegovog stupanja na presto i održan je 456; drugi je 458. upućen caru Majorijanu i pokazuje Sidonijevo sposobnost da prevlada osećaj neprijateljstva prema čoveku odgovornom za smrt njegovog tasta; treći je upućen caru Antemiju 468. godine.[3]

Pored panegirika, u Sidonijevoj pesničkoj zaostavštini nalazi se još 21 pesma; većinom su ispunjene učenim aparatom i mitološkim crticama, a pisane su heksametrom, elegijskim distisima i hendekasilabima.[2] Među njima su dva epitalamija, zatim heksametarski opis grada Burga (Bourg-sur-mer), koji se nalazio na Dronu, blizu ušća te reke u Garonu, potom pesma u hendekasilabima u slavu Narbona, [3] te niz drugih prigodnih pesama i nekoliko kratkih epigrama.[4]

Od Sidonija je sačuvano i 147 Pisama u devet knjiga (Epistolarum libri IX), upućenih širokom krugu rođaka i prijatelja na najrazličitije teme, uključujući političke, književne i svakodnevne, no crkvenih se pitanja dotiču tek retko.[3] Pisma otkrivaju savesnog retora, koji koristi "komplikovanu i mračnu stilizaciju sličnu Frontonovoj" i stoga ne postiže cilj koji je sam sebi postavio ― da, naime, dostigne "ritmovanu i zaokruženu frazu Simahovu i učenu zrelost Plinijevu" (Symmachi rotunditatem, Plinii disciplinam maturitatemque).[4] S druge strane, kako zapaža Anderson, "šta god mislili o njihovom stilu i izrazu, Sidonijeva su pisma neprocenjiv izvor informacija o mnogim aspektima života tog razdoblja".[12] I pored visokoparnog stila,[13] ova Pisma pokazuju Sidonija kao srdačnog čoveka sklonog ugodnom životu. Sidonijevo delo odražava sukob između tradicionalnih antičkih vrednosti i nove realnosti te uticaje koje su opadanje Rima i dolazak Germana imali na galsko društvo.[14]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Sidonije aludira na ovaj datum u jednoj kratkoj pesmi koju je uputio svom zetu Ekdiciju (carmen 20).
  2. 2,0 2,1 2,2 Vratović 1977, str. 307.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Ramsay 1867, s.v. Sidonius Apollinaris.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Budimir & Flašar 1991, str. 638.
  5. Goldberg 1995.
  6. Mathisen 1981, str. 95–109.
  7. Anderson 1965, vol II, str. 423.
  8. Grgur Tourski, Franačka istorija, II, 21. To potvrđuje i jedna inače nejasna aluzija i Sidonijevom Pismu, II, 2, 3.
  9. Severina se spominje u Pismu II, 12, 2; Roscija u Pismu V, 16, 5; Alcima u: Grgur Tourski, Franačka istorija, III, 2.
  10. Grgur Tourski, Franačka istorija, II, 37; III, 2.
  11. Grgur Tourski, Franačka istorija, III, 9.
  12. Anderson 1965, vol I, str. LXIV.
  13. Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 410.
  14. Harries 2003, str. 1404–1405.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]