Elegijski distih

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Elegijski distih jeste strofa sastavljena od dva stiha (starogrčki: δίς = "dvaput"), od kojih je prvi daktilski heksametar, a drugi je pentametar. To je jedna od najstarijih antičkih strofa, koja je u grčkoj književnosti poznata još iz 7. veka pne., odakle su je kasnije preuzeli rimski pesnici.[1]

Historija[uredi - уреди | uredi izvor]

U grčkoj književnosti elegijski se distih pojavljuje u elegiji, po kojoj je i dobio ime, a koja je obrađivala vrlo različite teme, od ratničke elegije Kalinove i Tirtejeve, preko političke elegije Solonove, do egzistencijalne tematike koju u svojim elegijama obrađuju Mimnermo i Teognid. No, elegijski je distih upotrebljavan i u drugim žanrovima, pa se nalazi u Arhilohovoj jampskoj invektivi, ali i na epitafima, stihovanim natpisima i, uopšte, u epigramima.[2] Ova je strofa bila često korišćena u helenističkoj poeziji, npr. u Kalimahovom najpoznatijem delu Uzroci.[3]

U rimsku književnost elegijski je distih uveć već Enije, a usavršili su ga Katul, Tibul, Propercije i Ovidije.[4] Naročito se Tibul smatrao majstorom elegijskog distiha, pa se u njegovim pentametrima često sreću unutrašnje rime. Ovidije se, pak, trudio da mu da svaki distih istovremeno bude i jedna smisaona celina.[1] Marcijal je svoje epigrame takođe napisao u ovoj strofi.

Struktura[uredi - уреди | uredi izvor]

Elegijski se distih sastoji od heksametra i tzv. pentametra. Deo heksametra koji teče do cezure nakon pete polu stope (grč. τομὴ πενθημιμερής, lat. caesura semiquinaria) nazivao se ἡμιεπές, tj. "polovina epskog [stiha]". Spajanjem dva takva polustiha nastao je ovaj metrički oblik:

– U U | – U U | – || – U U | – U U | –

Taj se stih isprva zvao ἐλεγεῖον, jer se upotrebljavao u tužaljkama za pokojnicima (ὁ ἔλεγος), a kasnije je nazvan pentametrom. [5] Ovaj naziv ne odgovara pravom stanju stvari, jer se taj stih zapravo ne sastoji od pet stopa, nego od dva puta po dve i pol stope.[2]

U pentametru je poslednji slog prvog hemiepa uvek dug, pa se njima završava i reč. Osim toga, mogu se u prvom hemiepu svaka dva sloga zameniti jednim dugim, tj. daktili se mogu zameniti spondejima, dok u drugom hemiepu do takve zamene nikada ne dolazi.[5]

Ceo elegijski distih ima ovakvu shemu:

UU | – UU | – UU | – UU | – UU | – UU
UU | – UU | – || – UU | – UU | –

U rimskoj se poeziji izbegavala jednosložna reč na mestu koja prethodi cezuri u pentametru, osim ako joj ne sledi druga jednosložna reč ili reč koja se sastoji od dva kratka sloga. Obično je poslednji slog u pentametru bio po prirodi dug. Ovidije obično završava taj stih dvosložnom reči, mada su raniji elegičari kao poslednju u stihu dozvoljavali i reč od pet slogova.[4]

Primeri[uredi - уреди | uredi izvor]

Poznati natpis u Termopilima, koji je sastavio Simonid Kejanin, a zabeležio ga Herodot, glasi:

ὦ ξεῖν', ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις ὅτι τῇδε
κείμεθα τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι.[6]

Njegova metrička shema izgleda ovako:

– – | – – | – U U | – U U || – U U | – U
– UU | – – | – || – U U | – U U | –

Na latinski je taj distih Ciceron preveo ovako:

Dic, hospes, Spartae nos t(e) hic vidisse iacentis,
dum sanctis patriae legibus obsequimur.[7]

U latinskom prevodu metrička shema ovog distiha izgleda ovako:

– U U | – – | – – | – – | – – | – –
– – | – U U | – || – U U | – U U | –

Na naš se jezik ovi stihovi mogu ovako prevesti u metru originala:

Stranče, javi Spartancima nas da si video ovde
kako nas prekriva smrt, zakone štujemo svi.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Jelić 1991, s.v. Elegijski distih.
  2. 2,0 2,1 Howatson 1997, s.v. Metre, Greek (4).
  3. Howatson 1997, s.v. Callimachus.
  4. 4,0 4,1 Howatson 1997, s.v. Metre, Latin (3, ii).
  5. 5,0 5,1 Musić & Majnarić 1961, str. 249.
  6. Herodot, Istorija, VII, 228, 2.
  7. Ciceron, Rasprave u Tuskulu, I, 101.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press. 
  • Jelić, Vojislav (1991), "Elegijski distih", Živković, Dragiša, Rečnik književnih termina (2. izd.), Beograd: Nolit 
  • Musić, August; Majnarić, Niko (1961). Gramatika grčkoga jezika (9. popravljeno izd.). Zagreb: Školska knjiga.