Elegijski distih
Elegijski distih jeste strofa sastavljena od dva stiha (starogrčki: δίς = "dvaput"), od kojih je prvi daktilski heksametar, a drugi je pentametar. To je jedna od najstarijih antičkih strofa, koja je u grčkoj književnosti poznata još iz 7. veka pne., odakle su je kasnije preuzeli rimski pesnici.[1]
U grčkoj književnosti elegijski se distih pojavljuje u elegiji, po kojoj je i dobio ime, a koja je obrađivala vrlo različite teme, od ratničke elegije Kalinove i Tirtejeve, preko političke elegije Solonove, do egzistencijalne tematike koju u svojim elegijama obrađuju Mimnermo i Teognid. No, elegijski je distih upotrebljavan i u drugim žanrovima, pa se nalazi u Arhilohovoj jampskoj invektivi, ali i na epitafima, stihovanim natpisima i, uopšte, u epigramima.[2] Ova je strofa bila često korišćena u helenističkoj poeziji, npr. u Kalimahovom najpoznatijem delu Uzroci.[3]
U rimsku književnost elegijski je distih uveć već Enije, a usavršili su ga Katul, Tibul, Propercije i Ovidije.[4] Naročito se Tibul smatrao majstorom elegijskog distiha, pa se u njegovim pentametrima često sreću unutrašnje rime. Ovidije se, pak, trudio da mu da svaki distih istovremeno bude i jedna smisaona celina.[1] Marcijal je svoje epigrame takođe napisao u ovoj strofi.
Elegijski se distih sastoji od heksametra i pentametra. Deo heksametra koji teče do cezure nakon pete polu stope (grč. τομὴ πενθημιμερής, lat. caesura semiquinaria) nazivao se ἡμιεπές, tj. "polovina epskog [stiha]". Spajanjem dva takva polustiha nastao je ovaj metrički oblik:
– U U | – U U | – || – U U | – U U | –
Taj se stih isprva zvao ἐλεγεῖον, jer se upotrebljavao u tužaljkama za pokojnicima (ὁ ἔλεγος), a kasnije je nazvan pentametrom. [5] Ovaj naziv ne odgovara pravom stanju stvari, jer se taj stih zapravo ne sastoji od pet stopa, nego od dva puta po dve i pol stope.[2]
U pentametru je poslednji slog prvog hemiepa uvek dug, pa se njima završava i reč. Osim toga, mogu se u prvom hemiepu svaka dva sloga zameniti jednim dugim, tj. daktili se mogu zameniti spondejima, dok u drugom hemiepu do takve zamene nikada ne dolazi.[5]
Ceo elegijski distih ima ovakvu shemu:
– UU | – UU | – UU | – UU | – UU | – UU
– UU | – UU | – || – UU | – UU | –
U rimskoj se poeziji izbegavala jednosložna reč na mestu koja prethodi cezuri u pentametru, osim ako joj ne sledi druga jednosložna reč ili reč koja se sastoji od dva kratka sloga. Obično je poslednji slog u pentametru bio po prirodi dug. Ovidije obično završava taj stih dvosložnom reči, mada su raniji elegičari kao poslednju u stihu dozvoljavali i reč od pet slogova.[4]
Poznati natpis u Termopilima, koji je sastavio Simonid Kejanin, a zabeležio ga Herodot, glasi:
ὦ ξεῖν', ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις ὅτι τῇδε
κείμεθα τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι.[6]
Njegova metrička shema izgleda ovako:
– – | – – | – U U | – U U || – U U | – U
– UU | – – | – || – U U | – U U | –
Na latinski je taj distih Ciceron preveo ovako:
Dic, hospes, Spartae nos t(e) hic vidisse iacentis,
dum sanctis patriae legibus obsequimur.[7]
U latinskom prevodu metrička shema ovog distiha izgleda ovako:
– U U | – – | – – | – – | – – | – –
– – | – U U | – || – U U | – U U | –
Na naš se jezik ovi stihovi mogu ovako prevesti u metru originala:
Stranče, javi Spartancima nas da si video ovde
kako nas prekriva smrt, zakone štujemo svi.
- 1 2 Jelić 1991, s.v. Elegijski distih
- 1 2 Howatson 1997, s.v. Metre, Greek (4)
- ↑ Howatson 1997, s.v. Callimachus
- 1 2 Howatson 1997, s.v. Metre, Latin (3, ii)
- 1 2 Musić & Majnarić 1961, str. 249
- ↑ Herodot, Istorija, VII, 228, 2.
- ↑ Ciceron, Rasprave u Tuskulu, I, 101.
- Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.
- Jelić, Vojislav (1991). „Elegijski distih”. u: Živković, Dragiša. Rečnik književnih termina (2. izd.). Beograd: Nolit. pp. 252–253
- Musić, August; Majnarić, Niko (1961). Gramatika grčkoga jezika (9. popravljeno izd.). Zagreb: Školska knjiga.