Nikola Altomanović
Nikola Altomanović (Vojinović) (1348,1366-1373) je bio srpski velikaš, vojskovođa i ratnik iz druge polovine XIV veka. Vladao je širokim prostorom od Rudnika do Jadranskog mora. Posle Maričke bitke postao je najmoćniji srpski velikaš, a Dubrovačku republiku je primorao da mu plaća godišnji danak od 2000 perpera kao zakonitom nasledniku krune Srbije. Protiv njega je stvorena široka koalicija susednih srpskih velikaša koju je podržao i kralj Mađarske i oni su tokom jeseni 1373. godine potukli Nikolinu vojsku, a njega samog su posle opsade Užičkog Grada oslepeli, podelivši međusobno njegove zemlje.
Nikola Altomanović se rodio 1348. godine i bio je sin velikog župana Altomana Vojinovića (1347-1359) i Ratoslave Mladenović, koji su se venčali u kasnu jesen 1347. godine. Altoman je pripadao porodici Vojinovića, dok je njegova supruga Ratoslava bila ćerka vojvode Mladena, odnosno sestra kasnijeg sevastokratora Branka Mladenovića, oca Vuka Brankovića (1371-1391).
Veliki župan Altoman je vladao Humom, ali je posle njegove smrti 1359. godine njegovu oblast preuzeo njegov brat knez Vojislav (oko 1355-1363) koji je tom prilikom praktično proterao jedanaestogodišnjeg Nikolu i njegovu majku sa njihovih poseda odredivši im vrlo malu oblast za upravu. Vojislav je tokom godina raspada srpskog carstva postao najmoćniji oblasni gospodar u tzv. Raškoj zemlji nasuprot Mrnjavčevićima u novoosvojenim krajevima(prostori današnjih republika Albanije, Grčke, Makedonije i Bugarske). Međutim njegova iznenadna smrt 25.10. 1363. godine, ostavlja te prostrane krajeve na upravu njegovoj udovici Goislavi i dvojici maloletnih sinova Dobrovoju i Stefanu.
Već oko 1366. ili 1367. godine on je polagano preuzeo kontrolu nad oblašću oko Rudnika odnosno severnim delovima oblasti njegovog strica povezujući se sa lokalnim gospodarima koji su formalno priznavali vlast kneginje Goislave i počinje otvoreno da nastupa protiv kneginje. Iako je bio izuzetno mlad, on je aktivno sa mačem u ruci uzeo učešća u borbama sa lokalnim gospodarima koji su i dalje priznavali kneginju, zbog čega je stvorio reputaciju jakog ratnika i sposobnog vojskovođe. Poslednja faza sukoba između Nikole i kneginje na prostoru oko Trebinja i u Humu odigrala se u periodu od jeseni 1367. do kraja 1368. godine i okončala se potpunom pobedom Nikole, koji posle toga postaje gospodar nekadašnjih zemalja njegovog strica velikog kneza Vojislava, koje su obuhvatale:
Završni čin u njegovom osvajanju bilo je primanje vazalstva Sanka Miltenovića koji je do tada priznavao vlast bana Bosne, a bio je prvi sused Dubrovačke republike.
U to vreme je tzv. Raška vlastela na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem(1371-1389) je otpočela sa pravljenjem širokog saveza protiv Mrnjavčevića kome je pristupio i Nikola i to i pre nego što je slomio otpor kneginje Goislave.
Nikolino munjevito preuzimanje kontrole nad ovim prostranim oblastima i opkruživanje sa kopnene strane Dubrovačke republike primoralo je grad-republiku da tokom oktobra 1368. godine unapred zatraži pomoć mađarskog bana Hrvatske i Dalmacije, za slučaj da se Nikola ne zaustavi na granicama oblasti svog strica i pokuša napad na republiku. Predstavnici kraljevine Mađarske(čiju je vrhovnu vlast Dubrovačka republika u to doba priznavala) brzo su odreagovali i do kraja oktobra u Ston je pristiglo nekoliko odreda plaćenika predvoćenih kapetanima Vukotom i Maslovićem. Nikola je 01. ili 02.11. poslao glasnike u grad obaveštavajući ih da nema nameru da napada republiku, da bi samo dan ili dva kasnije(03. ili 04.) ipak uputio terirorijalni ili novčani zahtev republici koji je bio odbijen. Posle toga je na prostoru republike izvršena mobilizacija, jer se smatralo da je sukob sa Nikolom izvestan, ali se on povukao iz okoline grada, tako da je već 18.11. mobilizovana vojska raspuštena. Nikola je posle toga zauzeo i poslednje posede Goislave i njenih sinova i pobedonosno je ujahao u Trebinje u kome su oni stolovali.
Dalja sudbina Goislave i njenih sinova nije poznata, zbog čega se Nikoli pripisuje njihova nasilna smrt. Međutim, u poslednjim trenucima svog sloma kneginja se sa sinovima tajno povukla u Dubrovnik iz koga je krajem novembra na lađi prebačena negde u današnju Albaniju, tako da se niko od njih troje nije našao u Trebinju kada je zauzeto, niti je dopao Nikoline tamnice i u njoj bio zadavljen kao što se verovalo.
Povezivanje sa Sankom i podrška Tvrtkovom bratu Vuku u borbi oko vlasti u Bosni jasno je opredelila Tvrtka protiv Nikole, a njihov sukob je otpočeo još tokom sukoba između Nikole i Goislave kada su Tvrtkove čete pomagale kneginju. Istovremeno Dubrovačka republika nije blagonaklono gledala na Nikolino uzdizanje, jer je pre manje od deset godina vodila dva rata sa njegovim stricem i sa razlogom je strahovala da će Nikola nastaviti njegovu politiku. Republika u ovaj mah nije zauzela otvoreni neprijateljski stav prema Altomanoviću, jer nije bio jasan stav njegovog severnog suseda i mačvanskog bana Nikole Gorjanskog, najjačeg velmože u kraljevini Mađarskoj, čiju je vrhovna vlast tada priznavala republika. Međutim republika nije sedela skrštenih ruku i pokušala je da diplomatskom akcijom oslabi Nikolu, pokušavši da podstaknu Sanka da mu otkaže poslušnost, ali je pregovore okončao Tvrtko koji je vojnom intervencijom slomio njegovu vlast. Istovremeno Dubrovčani nisu uspeli da se dogovore sa Nikolom oko prava i obaveza trgovaca na njegovoj zemlji koje je sa kopnene strane opasivala republiku.
Savez koji je sklopila tzv. Raška vlastela protiv Mrnjavčevića stavljen je na probu kada se kralj Vukašin sa vojskom uputio na Kosovo sa namerom da lokalne vladare, prevashodno Vuka Brankovića,zeta Lazara Hrebeljanovića i ujaka Nikole Altomanovića, primora na priznavanje njegove vlasti. Saveznici su zajedno sa carem Urošem(1355-1371) uspeli da okupe trupe i do bitke sa Vukašinom je došlo na Kosovu, najverovatnije u blizini Zvečana koji je držao Nikola.
Vukašinova brojnija, opremljenija i iskusnija vojska sa najamnicima odnela je odlučnu pobedu nad slabo opremljenom i malobrojnijom vojskom(veći deo Altomanovićevih trupa je čuvao njegovu zapadnu granicu, dok su ostali oblasni vladari bili suviše slabi da bi mogli da obezbede neku veću vojnu silu) tzv. Raške vlastele. Tokom bitke knez Lazar se povukao kada je video da je bitka izgubljena, ali su na bojnom polju ostali i Nikola i Uroš. U tom sukobu je Nikola ostao na bojištu iako je bitka bila izgubljena pokazavši kako veliku hrabrost, tako i sposobnost i umeće. Na kraju je uspeo nekako da se probije i preživi bitku, ali je verovatno tokom nje bio ranjen, pošto o njemu nakon bitke neko vreme nema vesti. Tokom borbe su Vukašinove trupe uspele da živog zarobe cara Uroša, koji je morao da prizna Mrnjavčeviće za svoje naslednike.
Posledica Nikolinog ranjavanja odnosno vesti da je poginuo u borbi bila je otkazivanje poslušnosti većeg broja njegovih vazala i gubitke jednog dela teritorija. Tako je njegov saveznik knez Lazar sebi 1369. godine pripojio Rudnik i okolinu, Sanko je zauzeo Konavle, a Miloš Pović Zvečan. Sam ban Tvrtko je ovo video kao svoju šansu i otpočeo je sa napadima na županove zemlje.
Posle poraza na Kosovu i gubitka dela teritorija župan Nikola se našao u teškoj situaciji. Međutim pomoć mu je pružio mačvanski ban Nikola Gorjanski odnosno kraljevina Mađarska. Nikola je sa severa dobio finansijsku i vojnu pomoć koju je 1370. godine preusmerio na svoje zapadne granice i sukob sa banom Bosne. Posledica ovih dejstava bilo je zaključenje mira između bana i župana tokom leta iste godine. Istovremeno se povezao sa Kotorom, kao suparnikom Dubrovnika, koji su napadali Lazarevi saveznici Balšići. Najverovatnije je njegovim posredovanjem Kotor priznao vrhovnu vlast Mađarske, da bi se zaštitio od Balšića.
Kraljevina Mađarska i Nikola Gorjanski imali su vrlo jasan interes u pružanju pomoći Nikoli Altomanoviću. On je bio u sukobu sa banovinom Bosnom koja je uporno i tvrdoglavo odbijala da prihvati vrhovnu vlast kraljevine Mađarske. Pored toga jaki Nikola Altomanović je značio nastavak borbi unutar Srbije odnosno njeno slabljenje, što je išlo u prilog dugoročnom planu kraljevine Mađarske da ovlada prostorom nekadašnje kraljevine Srbije. Pored strateških, postojao je i verski razlog koji se ogledao u velikim privilegijama koje je katolička crkva dobila u njegovim zemljama, što je bila velika razlika u odnosu na doba od pre nekoliko decenija kada je car Dušan(1331-1355) palio i rušio katoličke crkve.
Moguće je da su mu oni još kao maloletniku pružili pomoć i podršku kada je krenuo da osvaja vlast, čime bi se mogao objasniti njegov munjevit uspeh, ali za to nema nikakvih dokaza, a čak i da je takve saradnje bilo, jasno je da Dubrovačka republika, koja je de facto bila deo kraljevine Mađarske, nije o tome ništa znala pošto je jasno delovala na slabljenju Nikole Altomanovića.
Tokom pregovora Tvrtka i Nikole oko mira Dubrovčani su pokušali da se pomoću bana Bosne ubace u sklapanje mira i da im se njime potvrde prava odnosno da se Nikola obaveže na mir i prema njima, iako nisu bili u otvorenom sukobu. Međutim,diplomatija republike svetog Vlaha nije urodila plodom i mir između dva vladara je zaključen bez učešća republike.
Uskoro posle toga župan je ispostavio republici svoje zahteve, koje je ona odbila, ali je odmah poslala svoje predstavnike kod župana nadajući se povoljnom ishodu pregovora. U dubrovačkim izvorima se navodi da je on od republike tražio plaćanje svetodmitarskog dohodka koji je pripadao vladaru Srbije, ali treba imati u vidu da je Nikola do kraja života cara Uroša sebe smatrao de jure njegovim vazalom, iako je de facto bio samostalni gospodar, pa nije logično da je pokušao da za sebe prisvoji nešto što je po pravu pripadalo vladarima Srbije. U svakom slučaju Dubrovčani su zabeležili da su Nikoli:
činili ono Dubrovčani nikada nisu činili ni prema kome od raških barona.
Tokom boravka te dubrovačke delegacije kod Nikole i njihovih pokušaja da se sa njim dogovore, on je poslao vojsku predvođenu Radinom Dubravčićem na republiku. Ovaj udar je zatekao Dubrovčane potpuno iznenađene i nepripremljene, o čemu svedoči i činjenica da je veći deo stanovništva bio izvan gradskih bedema, pošto je Nikola sračunato udario u vreme jesenjih berbi. Pošto su Dubrovčani odbili da isplate 6000 perpera na ime trogodišnjeg svetodmitrovskog dohodka, Radin je sa trupama strahovito poharao i porobio okolinu grada, tako da je ukupna šteta iznosila oko 30 000 dukata. Istovremeno je Nikola pohvatao i zatvorio sve trgovce iz Dubrovnika koji su se nalazili u njegovim zemljama i za njih je dobio otkup od oko 4000 perpera, a sam grad je stavljen pod kopnenu blokadu.
Dubrovčani su pokušali da preko kralja Mađarske i Nikole Gorjanskog dođu do mira sa županom, ali je Lajoš I(1342-1382) pokazao nezainteresovanost za dešavanja, a Nikola je nastavio da indirektno podržava Altomanovića i njegovu politiku, tako da je republika morala da na drugoj strani potraži pomoć. Pošto u Mađarskoj nije bilo zainteresovanih za obračun sa Altomanovićem, republika se okrenula ostacima raspalog srpskog carstva. Tako su tokom zime 1371. godine na dubrovačku inicijativu otpočeli pregovori između Mrnjavčevića, kojima je Nikolina snaga bila smetnja ka pokoravanju tzv. Raške vlastele i obnovi srpskog carstva i Balšića, kojima je smetala Nikolina podrška Kotoru.
Tokom proleća iste godine, sukobi između republike i Altomanovića se još više pojačavaju, pošto je Nikola od Kotora dobio dozvolu da koristi Risan kao luku iz koje je svojim sagitama krenuo da presreće trgovačke brodove iz Dubrovnika. Dubrovčani su bili primorani da pokrenu svoju ratnu flotilu, koja je krajem maja uspela da uništi Nikoline odrede u Risnu i privremeno otkloni opasnost koja je pretila sa mora. O pojačanom intenzitetu sukoba, govore i žalbe koje iz Dubrovnika stižu u Budim u kojima se navodi da je trgovina skoro u potpunosti propala zbog kopnene blokade grada.
Međutim ove pritužbe nisu urodile plodom, ali je zato stvaranje saveza Balšića i Mrnjavčevića imalo efekta, jer je tokom maja u Dubrovnik pristigao Nikolin kefalija Obrad Zorka sa ciljem da postigne mir sa republikom. Pregovori su propali, jer kao što je Nikola njima pokušao da dobije na vremenu, tako i Dubrovčani nisu želeli da propuste priliku da ga se reše, sada kada su se Balšići i Mrnjavčevići pokrenuli u rat.
Početkom leta otpočeli su pokreti Vukašinovih snaga od Skoplja ka Prizrenu i ka Skadru gde su trebale da se povežu sa Balšićima, posle čega bi ih Dubrovčani na brodovima prebacili u Nikoline zemlje. Sami Dubrovčani su odbili da učestvuju u vojnim akcijama, iako su bili glavni inicijatori saveza, ali su se zato tajno dogovorili sa Balšićima da ih evakuišu, ukoliko Altomanović pobedi njihove snage. On je svoje trupe sakupio kod Onogošta i spremao se da se upusti u borbu, ali do nje nije došlo pošto su Vukašinu stigli glasnici njegovog brata despota Uglješa sa zahtevom da mu pomogne u borbi protiv Osmanlija. Vukašin je posle toga povukao svoje snage i oni su 26.09.1371. godine doživeli strahoviti poraz u Maričkoj bici, posle koje Osmanlije postaju najjača sila na Balkanskom poluostrvu.
Propast Mrnjavčevića i smrt cara Uroša(02. ili 04.12.1371. godine) doneli su velike promene na prostoru nekadašnjeg srpskog carstva. Severne delove njihove države razgrabila je većinom tzv.Raška vlastela okupljena oko Lazara Hrebeljanovića, dok su južni delovi pripali Osmanlijama. Snaženje kneza Lazara primoralo je Nikolu da se posveti svojim istočnim granicama. Zbog toga je on početkom 1372. godine poslao Lazaru predlog da se sastanu i izglade svoje nesporazume.
Dogovor je bio da se sastanu nenaoružani u pratnji petorice isto tako nenaoružanih ljudi. Međutim Lazar je procenio da je moguće da Nikola planira klopku, zbog čega je sa sobom poveo i veći odred ljudi koji je sakrio u neposrednoj blizini, pretpostavljajući da će i Nikola učiniti sličnu stvar.Knez Lazar se nije prevario da je reč o klopci, ali se prevario oko samog županovog plana. Nikola je unapred odredio mesto sastanka, posle čega je poslao svoje ljude da na njemu sakriju oružje i da ga pokriju slojem snega, posle čega su uklonili sve tragove svog boravka.
Nikola i Lazar su se sastali na dogovorenom i otpočeli razgovor. Tokom pregovora su se županovi ljudi dočepali sakrivenog oružja i krenuli u napad, a samom Nikoli je doturen bodež kojim je on napao kneza Lazara zarivši mu oštricu u grudi. Na licu mesta su stradali dvojica lazarevih pratilaca, posle čega su Nikola i njegovi ljudi krenuli u poteru za preostalom trojicom, smatrajući da je i Lazar mrtav. Nešto dalje su u snežnom smetu stigli i ubili Mihajla Davidovića i Žarka Merešića. Međutim Lazara je sigurne smrti spasao veliki zlatni krst koji je nosio ispod odeće, koji je sprečio da ga sečivo probode, tako da ga je ono samo poseklo, teško ga ranivši. Uzbunjen vikom, na poprište sastanka je stigao lazarev paž, koji je nešto dalje čuvao konje, i podigao teško ranjenog kneza Lazara na konja i spasao sigurne smrti.
Neposredno posle ovog sukoba Nikola je povratio Rudnik, koji mu je par godine ranije oduzeo Lazar, njegov vojvoda Stepoš Stepanović je zarobio Miloša Povića i povratio Zvečan. Neposredno posle toga je u jednoj klopci koju su mu namestili Nikolini ljudi, poginuo Sanko Miltenović koji je predvodio pomoćne trupe koje je ban Bosne poslao u pomoć Dubrovniku.Krajem zime je postignuto prvo primirije, a onda i mir između župana i Dubrovčana, posle čega je obnovljena trgovina. Uslov mira je bilo plaćanje svetodmitarskog dohodka Nikoli, pošto je sada i de jure prestao da postoji nemanjićki vladar Srbije kome je on pripadao. Nikoli je ovaj mir koristio, jer je želeo da ima odrešene ruke za dejstva na drugim stranama.
Početkom 1373. godine otpočeli su tajni pregovori Mletačke repubike sa Balšićima i Altomanovićem oko zajedničke akcije protiv primorskih gradova koji su de jure bili u sastavu kraljevine Mađarske. Plan je bio da tri države zajedničkim trupama osvoje Dubrovnik,Kotor i Drač, posle čega bi Balšićima pripali Kotor i Drač, Mlečanima sam Dubrovnik, a Nikola bi dobio Ston i Pelješac, zbog kojih je toliko ratovao sa Dubrovačkom republikom. Tako su to, barem Lajošu I predstavili Dubrovčani. Istorijske činjenice govore o tome da je pregovora bilo, ali oko čega i da li je ikakav dogovor postignut nije poznato.
Mogućnost da Mlečani preuzmu Dubrovnik, a da kraljevina Mađarska izgubi neke gradove na Jadranu nije se dopala Lajošu I, koji je odmah otpočeo akciju da sve to spreči odnosno predupredi. Pošto nije bio sam u mogućnosti da pokrene vojsku na Nikolu, on je pružio podršku onima koji su to bili u stanju da učine, a to je bio savez kneza Lazara i bana Tvrtka I. Nejasno je da li su njih dvojica sami stvorili savez ili ih je povezao sam Lajoš, ali je izvesno da je on postojao početkom leta iste godine i bio spreman da krene u akciju.
Široka koalicija koja je stvorena protiv župana odmah je krenula u napad septembra. Ban Tvrtko I, knez Lazar i ban Nikola Gorjanski, sa 1000 kopljanika koje je poslao kralj Lajoš I, su sa zapada,istoka i severa udarili na Altomanovićeve zemlje. Posle prvih poraza Nikola se povukao na jug, planirajući da pruži otpor protivniku iz neke od njegovih tvrđava, ali njegov knez Zorka u Klobuku, koga su najverovatnije potplatili Dubrovčani, odbija da ga primi u grad. Župan se posle toga povukao u Trebinje, odakle se prebacio u Užički grad planirajući da se u njemu utvrdi i pruži otpor.
Neposredno posle njega, pod grad je stigao knez Lazar i otpočela je opsada Užica. Tokom opsade korišćene su kako opsadne sprave(katapulti,baliste i kornjače), tako i vatreno oružje odnosno prvi topovi, a sam grad i Nikola su se predali krajem novembra iste godine.
Nikoline zemlje su međusobno razdelili pobednici:
dok su Balšići zauzeli Prizren i neke posede na Kosovu, iako su u prvom trenutku zauzeli Konavle sa Trebinjem, morali su ih prepustiti Tvrtku.
Sam Nikola je po zvaničnom nalogu Stefana Musića,sestrića kneza Lazara odnosno prećutnoj naredbi samog kneza oslepljen. Prema legendi on se posle toga sklonio u jedan manastir u zemlji Đurđa I Balšića (1362-1378), u kome je i umro 1374. godine.
Međutim, on posle oslepljenja nije predstavljao opasnost, tako da je knez Lazar dvadesetpetogodišnjem velikom županu Nikoli Altomanoviću dao posede kojima je on upravljao sve do svoje smrti. Ne zna se kada je umro, ali je to bilo posle 07.12.1395. godine kada od Stefana Hrebeljanovića(1389-1427) i njegove majke Milice traži da posreduju u nekom sporu između njega i Dubrovčana.