Ildefons Toledski

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sv. Ildefons Toledski
El Greco - St Ildefonso - WGA10574.jpg

El Grecov portret Ildefonsa
Rođen/a 607
Umro/la 23. januar 667.
Štuje se u Rimokatolička crkva
Pravoslavna crkva
Kalendar svetaca 23. januar

Sveti Ildefons (latinski: Ildefonsus ili Ildephonsus, španski: San Ildefonso, rođen oko 607, umro 23. januara 667) bio je latinski pisac i teolog, koji je tokom poslednje decenije svog žvota obavljao dužnost biskupa u Toledu. Njegovo gotsko ime glasilo je Hildefuns. Premda su njegovi spisi imali manjeg odjeka van Hispanije, Ildefons je kanonizovan kao svetac i na Iberijskom poluostrvu njegov se snažan uticaj osećao vekovima.[1] Španski i, u manjem stepenu, portugalski misionari proširili su Ildefonsov kult po celom svetu.

Život[uredi - уреди | uredi kôd]

Ildefons je rođen u uglednoj vizigotskoj porodici u Toledu tokom Viterikove vladavine.[2] Građanski su ratovi besneli vizigotskim kraljevstvom tokom većeg dela Ildefonsovog života. Njegov ujak Eugenije, koji će kasnije postati biskup Toleda, počeo je odgajati pobožnog mladića. Svoju versku karijeru Ildefons je započeo oko 632, kad ga je Eladije (toledski biskup od 615. do 633) zamonašio u agalijskom manastiru izvan grada, a oko 650. bio je imenovan i opatom tog manastira. U toj ulozi Ildefons je prisustvovao na dva sinoda crkve na Iberijskom poluostrvu, tj. na osmom i devetom saboru u Toledu. Kad je 657. umro njegov ujak, biskup Eugenije, Ildefons je izabran za njegovog naslednika na dužnosti toledskog biskupa. Kralj Rekesvint primorao ga je da prihvati taj položaj, kako se sam Ildefons kasnije žalio svom štićeniku i nasledniku, Kviriku od Barselone.

Poznat po svojoj odanosti Devici Mariji, kako se vidi i iz njegovih spisa, Ildefons je navodno doživeo jednu viziju 18. decembra 665. Dok je Ildefons sa svojoj pastvom pevao marijanske pesme, jako svetlo zahvatilo je celu crkvu, zbog čega je većina vernika pobegla. Međutim, biskup je s nekoliko đakona ostao u crkvi; videli su Mariju kako se spušta i seda na biskupski presto. Ona je pohvalila Ildefonsa zbog njegove odanosti i predala mu specijalnu odeždu, koja je pripadala njenom sinu, te naložila biskupu da je nosi samo tokom marijanskih svetkovina. Delom i zbog ove vizije, papa je uzdigao Toledo na rang metropolitanskog sedišta s najvećom crkvenom vlašću na području Iberijskog poluostrva.[3]

Smrt i zaveštanje[uredi - уреди | uredi kôd]

Ildefons je umro nakon deset godina na biskupskom tronu i pokopan je u svojoj (i gradskoj) bazilici, toledskoj crkvi Leokadije. Na novom saboru u Toledu odlučeno je da će se 18. decembar slaviti kao marijanski dan, kako bi se obeležila Ildefonsova vizija, premda neki izvori kažu da je taj dan dodat u crkveni kalendar na desetom saboru (na kome je Ildefons učestvovao kao izvestilac), zajedno s danom Blagovesti 25. marta. Čak i tokom muslimanske vlasti u Španiji, kad je ta bazilika bila pretvorena u džamiju, prostor gde se navodno ukazala Marija poštovan je kao svet i bio je posvećen Devici Mariji. Hodočasnici su dolazili u Toledo da vide kamen na koji je Marija stala tokom Ildefonsove vizije. Tokom kasnijih ratova Ildefonsove mošti prenete su u španski grad Zamoru, gde se i danas nalaze, u crkvi svetih Petra i Ildefonsa.

Ildefonsa je na položaju biskupa nasledio Kvirik, kome je Ildefons ranije posvetiospis O večnom devičanstvu (De perpetua virginitate). Julijan, koji će dužnost toledskog biskupa obavljati od 680. do 690, uključio je i Ildefonsov životopis u svoje delo koje je napisao kao nastavak spisa O znamenitim ljudima (De viris illustribus). Ciksila, takođe toledski biskup (774–783), napisao je jedno Ildefonsovo žitije. U 13. veku, dominikanac Rodrigo de Cerrato uključio je Ildefonsa među ljude koje je predstavio n svojim vinjetama.

Ildefons se smatra svecem zaštitnikom Toleda, Zamore i nekoliko manjih gradova. Njegov dan je 23. januara, tj. datum njegove smrti. Misionari s Iberijskog poluostrva proneli su kult sv. Ildefonsa širom sveta, uključujući i poluostrvo sv. Ildefonsa te opštine San Ildefonso, Bulacan i San Ildefonso, Ilocos Sur na Filipinima, San Ildefonso Ixtahuacán u Gvatemali, San Ildefonso, San Vicente u El Salvadoru i San Ildefonso Pueblo, New Mexico.

Teologija i dela[uredi - уреди | uredi kôd]

Kultni kip Ildefonsov (crkva sv. Ildefonsa, San Ildefonso, Bulacan, Filipini)[4]

Neki smatraju da od Ildefonsa potiče uobičajena praksa u Španiji da se o Mariji govori kao o "Devici" umesto kao o "Našoj Gospi" ili o "Gospi", kao, na primer, u Francuskoj i Italiji. Najvažnije Ildefonsovo delo nosi naslov O večnom devičanstvu Marijinom protiv trojice nevernika (De perpetua virginitate Mariae contra tres infideles), koje se naslanjalo na ranije Jeronimovo delo i koje je steklo središnje mesto u španskoj marijanskoj teologiji.[5] Trojica jeretika odražavala su učenje Eligija, s čijom se teologijom Ildefons nije slagao. Ildefons upotrebljava Isidorov "sinonimni metod" (Synonyma Ciceronis) u teološke svrhe, tj. istu frazu ponavlja na nekoliko različitih, samo na prvi pogled istih načina.[3] Autor tako na retorički snažan način iznosi svoje argumente, a leksikografi i danas proučavaju sinonime koje je Ildefons koristio. On je verovatno i autor vizigotske mise za uznesenje, u gde se objašnjava kako su blagodati dobijene od Isusa veće od čuda koje je izveo, kao što je "nepomognuto uspeće na nebesa".[6] U teološkom smislu, Ildefons je nikejski simbol vere smatrao "znanjem dovoljnim za spasenje" (sufficientem scientiam salutarem) i savezom (foedus) između vernika i boga.[7] Kao Isidor Seviljski pre njega, i Ildefons je smatrao da se tim simbolom vere između vernika i boga uspostavljaju "dva pakta": jedan čini odricanje od đavola, a drugi je izjava same vere.[8] Ildefons je propovedo da se pričest treba često uzimati, što implicira da se prišest po uobičajenoj praksi uzimala retko, te je insistirao na pripremi, što je možda mnoge obeshrabrivalo.[9]

Ildefonsovo delo O znamenitim ljudima (De viris illustribus) nastavak je Isidorovog dela istog naslova. U knjizi nema biblijskih citata,[10] ali zato među životopise poznatih pisaca uključuje i znamenite ljude crkve i civilne uprave, pa i samog Isidora (premda Ildefons kao da ne zna za bolji Isidorov životopis koji je napisao Braulio iz Saragose).[11] U Ildefonsovom delu naglašava se monaški život starijih toledskih biskupa (koji se obrađuju u sedam životopisa). Moderni priređivači, pak, ističu njegovu brigu za pastvu i naglasak na propovedanju (praedicatio).[12] Ildefonsove su biografije postale važan izvor za poznavanje prilika u Toledu u 6. i 7. veku. Pripremio je i jednu antologiju Isidorovoh dela, u kojoj nema Pisma Leudefredu (Epistula ad Leudefredum).[13]

U spisu O pojmu krštenja (De cognitione baptismi) Ildefons objašnjava biblijsko poreklo tajne krštenja te opisuje španske običaje i molitve vezane za krštenje. Delo se zasniva na Avgustinovoj obradi psalama, na moralnim poukama Grgura velikog i na Isidorovim Etimologijama. U vezi s ovim Isidorovim delom, Ildefons se usudio izneti svoje neslaganje s Isidorom u vezi s misama za pokojnike kojima nije priređen obred za pokoj duše.[14] Julijan Toledski u svom eshatološkom Predskazanju budućeg veka (Prognosticon futuri saeculi) sledi Ildefonsovo mišljenje da taj obred može imati efekta. Ildefons je sastavio i spis O napretku duhovne pustinje (De progressu spiritualis deserti), u kojem obrađuje slične teme i krštenje poredi s prelaskom Izraelićana preko Crvenog more, smatrajući ga početkom ličnog duhovnog putovanja.

Sačuvano je nekoliko Ildefonsovih pisama Kviriku iz Barselone. Julijan Toledski u Pohvali Ildefonsa (Elogium Ildefonsi) spominje i dva izgubljena Ildefonsova dela: Dramatska knjiga o vlastitoj ludosti (Liber prosopopoeia imbecillitatis propriae) i Kratak spis o prirodi ličnosti Oca, Sina i Duha svetoga. Prvi je traktat verovatno bio ispovednički monolog i dijalog i možda je poslužio ka uzor Valeriju od Bierza.[15] Drugi spis bavio se monotelitizmom, jeresi koja pojavila u to doba.[16]

Reference[uredi - уреди | uredi kôd]

  1. Collins 2004, str. 147.
  2. Hillgarth 1980, str. 45.
  3. 3,0 3,1 Collins 2004, str. 168.
  4. http://www.bulacan.gov.ph/tourism/touristspot.php?id=51
  5. Díaz y Díaz 1980, str. 67.
  6. Díaz y Díaz 1980, str. 69.
  7. Hillgarth 1980, str. 26.
  8. Hillgarth 1980, str. 27.
  9. Hillgarth 1980, str. 28.
  10. Hillgarth 1980, str. 31, nap. 1.
  11. Collins 2004, str. 165.
  12. Hillgarth 1980, str. 19, nap. 1.
  13. Reynolds 1980, str. 258.
  14. Hillgarth 1980, str. 53 i nap. 4.
  15. Collins 1992a, str. 432.
  16. Collins 1992b, str. 8 i nap. 34.

Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409–711. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 0-631-18185-7. 
  • Collins, Roger (1992a). „The 'Autobiographical' Works of Valerius of Bierzo: their Structure and Purpose”. Law, Culture and Regionalism in Early Medieval Spain. Variorum. ISBN 0-86078-308-1. 
  • Collins, Roger (1992b). „Julian of Toledo and the Education of Kings in Late Seventh-Century Spain”. Law, Culture and Regionalism in Early Medieval Spain. Variorum. ISBN 0-86078-308-1. 
  • Díaz y Díaz, M. C. (1980). „Literary Aspects of the Visigothic Liturgy”. u: James, Edward. Visigothic Spain: New Approaches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-822543-1. 
  • Hillgarth, Jocelyn N. (1980). „Popular Religion in Visigothic Spain”. u: James, Edward. Visigothic Spain: New Approaches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-822543-1. 
  • Merino, C. Codoñer (priredio i preveo) (1972). Ildefonsus: De viris illustribus. Salamanca: "Acta Salmanticensia", Filosofía y Letras, 65. 
  • Reynolds, Roger E. (1980). „The 'Isidorean' Epistula ad Leudefredum: Its Origins, Early Manuscript Tradition, and Editions”. u: James, Edward. Visigothic Spain: New Approaches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-822543-1. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi kôd]