Грбавче
| Грбавче | |
|---|---|
|
| |
| Основни подаци | |
| Држава |  Србија
|
| Управни округ | Нишавски |
| Општина | Сврљиг |
| Становништво | |
| Становништво (2011) | 430 |
| Положај | |
| Координате | 43°24′32″N 22°01′08″E / 43.408833°N 22.019°E |
| Временска зона | средњоевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 491 m |
  Грбавче Грбавче (Srbije) | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 018 |
| Регистарска ознака | NI |
Координате: 43° 24′ 32" СГШ, 22° 01′ 08" ИГД
Грбавче је насеље у Србији у општини Сврљиг у Нишавском округу. Према попису из 2002. било је 567 становника (према попису из 1991. било је 758 становника). Према попису из 2011. године село Грбавче има 430 становника (од којих су 2 у иностранству), 194 домаћинстава и 315 станова.[1]
Грбавче је сеоско насеље збијеног типа. Налази се на 13 км западно од Сврљига. Припада старим селима, с обзиром да се помиње у турским дефтерима из XV века. Обухвата 5 махала: Горња, Доња, Лазаревац, Деспотовац и Станићи. Село је струју добило 1964. године. Водоснабдевање је из локалног водовода. Село има четвороразредну основну школу.[2]
Настанак села[uredi | uredi kod]
По предању, прво насеље је основао неки Грба, који је имао грбу на леђима, и од њега је потекло прво насеље. Село Грбавче се, још у доба Турака, налазило у подножју између данашњег села и брда Липнице. Касније, бежећи и склањајући се од Турака, становници су се населили у шумама где и данас живе, а место је по Грби добило име Грбавче.[3]
Ово насеље се у прошлости премештало. Најпре се налазило у Селишту, на један километар од садашњег села. Услед чуме насеље се померало на данашњу локацију.[4]
Географија[uredi | uredi kod]
Грбавче лежи на терасној заравни у подножју Калафата (839 м). Западно се издиже брдо Градац (609 м) на које се настављa Љиљак (727 м), a са јужне стране Бајтарица (724 м), на истоку и северу земљиште се степенасто спушта у плодно пољe.[5] Површина атара износи 2919 хектара.[2]
Хидрографија[uredi | uredi kod]
Кроз сеоско насељe протиче Грбавачка река. Она извире на планини Калафат. Тајчин поток такође извире на Калафату и тече између Љиљка и Бајтарице, а близу села прераста у Правачку реку.[6] Она тече према Грамади, пролази поред железничке станице Хаџићево и наставља према селу Преконога.
На атару око насеља извори су: Судвек, Стубал, Хајдучки кладанац, Попова чесмица, Милетино кладанче, Мутвина ливада, Кисељакова ливада, Студеник, Старчевица, Арничје, Сланиште, Смиљка, Бањица, Топлик, Селиште, Трша, Суводол, Бела вода, Црвине, Врело, Трс, Орашњак, Сребрник, Дубје, Бука, Пажар, Кошариште, Кленовица, Клисура, Горње и Доње врело.[7] Неки од ових извора данас нису у функцији.
Демографија[uredi | uredi kod]
У насељу Грбавче живи 540 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 59,8 година (57,7 код мушкараца и 62,0 код жена). У насељу има 237 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,39.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Етнички састав према попису из 2002.[9] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Срби | 565 | 99,64% | ||
| непознато | 2 | 0,35% | ||
| м | ж | |||
| ? | 0 | 0 | ||
| 80+ | 23 | 27 | ||
| 75-79 | 19 | 36 | ||
| 70-74 | 41 | 42 | ||
| 65-69 | 40 | 47 | ||
| 60-64 | 47 | 36 | ||
| 55-59 | 14 | 19 | ||
| 50-54 | 28 | 21 | ||
| 45-49 | 14 | 6 | ||
| 40-44 | 8 | 4 | ||
| 35-39 | 18 | 6 | ||
| 30-34 | 10 | 7 | ||
| 25-29 | 8 | 8 | ||
| 20-24 | 8 | 0 | ||
| 15-19 | 5 | 4 | ||
| 10-14 | 4 | 4 | ||
| 5-9 | 2 | 7 | ||
| 0-4 | 3 | 1 | ||
| просек | 57.7 | 62.0 | ||
|
|
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата |
Ожењен/ Удата |
Удовац/ Удовица |
Разведен/ Разведена |
Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 283 | 46 | 201 | 29 | 7 | - |
| Женски | 263 | 13 | 188 | 58 | 4 | - |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија | Производња и снабдевање... | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 136 | 76 | - | - | 19 | 1 | 12 | 3 | 2 | 16 |
| Женски | 111 | 107 | - | - | 1 | - | - | 1 | - | 1 |
| Оба | 247 | 183 | - | - | 20 | 1 | 12 | 4 | 2 | 17 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | - | - | 1 | 2 | - | - | - | - | 4 | |
| Женски | - | - | - | - | 1 | - | - | - | - | |
| Оба | - | - | 1 | 2 | 1 | - | - | - | 4 |
Грбавче се спомиње у попису видинског санџака из 1478-81. године. Овај попис садржи имена свих пореских глава и порез који су били дужни да дају. Село је тада имало 8 пореских глава (6 мушкараца и 2 удовице). Убиран је порез од пшенице, јечма, проса, воћа, кошница, лана, свиња, сочива и сена, у вредности од 797 аспри. Село је било дужно да плаћа и додатни порез, тзв. спенџу, од 162 аспре, тако да је Грбавче плаћало укупан порез у вредности од 959 аспри.[11]
Године 1863. извршен је попис становништва сврљишког среза, а пописна књига се данас чува у Архиву Србије у Београду. По том попису Грбавче је имало 90 кућа и 670 становника (337 мушкараца и 333 жене). У истом попису, а са циљем упоређивања броја кућа, стоји да је Грбавче 1833. године имало 48 кућа.[12]
Према незваничном попису од 31. децембра 1890. године, село Грбавче је имало 1384 становника.
Према званичном попису становништва Краљевине Србије за 1895. годину, село Грбавче је имало 183 куће и 1428 становника.[13]
На дан 31. децембра 1931. Грбавче има 175 кућа и 1345 становника.[14]
Школа[uredi | uredi kod]
У Грбавчу је прва школа отворена 1898. године.[15] Године 1910. учитељ је био Милорад К. Живковић, а 1920. године Иво Николић. Указом је, јула 1923. године, за учитеља постављен Љубиша Петковић. Школске 1929/30. године, завршена је нова школска зграда са четири одељења, са посебним учитељским становима. У то време школа је имала око 150 ученика. Године 1934. у ову школу је из Сврљишке Топле премештен Илија Панић, који је овде затекао учитељицу Милеву Нешић, са којом се оженио, и Љубицу Пајић, која је тада премештена у Сврљишку Топлу. Илија и Милева Панић остали су у овој школи и за време Другог светског рата.[16]
Споменици[uredi | uredi kod]
У дворишту сеоске основне школе налазе се два споменика. Први је споменик који су подигли становници села Грбавче својим борцима и невино палим жртвама у ратовима од 1912. до 1918. године. Споменик је освећен 1935. године. Испод споменика се налази костурница у којој су сахрањене 63 невино пале жртве у селу Грбавчу, које је у знак одмазде стрељала бугарска војска за време Топличког устанка, 13. марта (по новом) или 28. фебруара (по старом календару) 1917. године.[17] На врху споменика налази се грб Краљевине Југославије, двоглави орао, а са стране споменика налазе се четири плоче са именима бораца и жртава ових ратова.
Други споменик је подигао савез бораца народноослободилачких ратова села Грбавче у знак захвалности и сећања на пале борце од 1941. до 1945. године.
Цркве[uredi | uredi kod]
У насељу се налазе две цркве. Прва је посвећена Светој Тројици и изграђена је 1911. године, на темељима старе цркве[2], а обновљена 1990. године. Изнад улаза у цркву, на каменој плочи исписано је:[18]
„Храм Свете Тројице подигоше сељани села Грбавче својим добровољним прилогом и снагом 1911. године. Обновљена 1990. године.“
Друга црква је посвећена Светом Лазару, и познатија је под именом Лазарица.[19] Делимично је обновљена 1923. године.[2]
Празници[uredi | uredi kod]
Грбавче слави два православна празника. Први је свети пророк Јеремија[2], који се слави 14. маја.
Други је Русални петак, у народу познат као Благи петак, који се слави у првом петку после Духова, и тада кроз село пролази литија.[18]
Пољопривреда[uredi | uredi kod]
У селу се од житарица највише сеју кукуруз, пшеница и јечам; од махунастог биља пасуљ и боб; од поврћа лук и кромпир, а од воћа су најзаступљеније шљиве, јабуке и крушке.[20]
Село Грбавче је 1846. године имало површину под виновом лозом од 100 мотика, а у данашњим мерама то је око 7,2 хектара.[21]
Саобраћај[uredi | uredi kod]
Кроз доњи крај насељa (источно) пролази локални пут који насељe спаја са магистралним путем Ниш — Сврљиг и са регионалним путем Сврљиг — Алексинац.[5]
До насеља се може доћи аутобуском линијом Ниш — Грбавче (превозник Ниш-експрес).
На 3 км од насеља, у подножју Грамаде, налази се станица Хаџићево, на прузи Ниш — Зајечар. Деоница ове пруге од Ниша (Црвени Крст) до Књажевца дуга је 69,9 километара и пуштена је у саобраћај 1922. године.[20]
Референце[uredi | uredi kod]
- ↑ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011. - Први резултати, Београд, 2011., стр. 82, Приступљено 11. јула 2014.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Стаменковић 2002: str. 10
- ↑ Мирчетић 1984: str. 17
- ↑ Петровић 1992b: str. 196
- ↑ 5,0 5,1 Петровић 1992b: str. 195
- ↑ Гласник 1881: str. 60
- ↑ Петровић 1992b: str. 195-196
- ↑ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
- ↑ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
- ↑ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
- ↑ Бојанић 1973: str. 122
- ↑ Петровић 1992a: str. 97
- ↑ Мирчетић 1984: str. 42-43
- ↑ Мирчетић 1984: str. 68
- ↑ Мирчетић 1984: str. 30
- ↑ Мирчетић 1984: str. 64
- ↑ Помен у Грбавчу, Приступљено 11. марта 2014.
- ↑ 18,0 18,1 Русални петак и литије у Грбавчу Arhivirano 2014-03-11 na Wayback Machine-u, Приступљено 11. марта 2014.
- ↑ После два века поново се огласило звоно, Приступљено 11. марта 2014.
- ↑ 20,0 20,1 Мирчетић 1984: str. 9
- ↑ Петровић 2009: str. 115
Литература[uredi | uredi kod]
- Гласник српског ученог друштва, Књига XLIX. Београд. 1881.
- Бојанић, Душанка (1973). Фрагменти опширног пописа видинског санџака из 1478-81. године, Мешовита грађа, Књига 2. Београд: Историјски институт.
- Мирчетић, Драгољуб Ж. (1984). Сврљишка брда и врх зелени. Сврљиг.
- Петровић, Сретен (1992a). „Витомир Ђорђевић, Општи преглед историје Сврљига”. Језик, култура и цивилизација, Културна историја Сврљига, Књига II. Ниш, Срвљиг: Просвета, Народни универзитет. ISBN 86-7455-083-5.
- Петровић, Сретен (1992b). „Петар Голубовић, Становништво и насеља општине Сврљиг”. Језик, култура и цивилизација, Културна историја Сврљига, Књига II. Ниш, Срвљиг: Просвета, Народни универзитет. ISBN 86-7455-083-5.
- Стаменковић, Србољуб Ђ. (2002). Географска енциклопедија насеља Србије IV. Београд: Географски факултет, Агена, Стручна књига. ISBN 86-82657-21-X.
- Петровић, Сретен (2009). Етно-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области, Књига XIII. Срвљиг: Етно-културолошка радионица. ISSN 0354–7485.
