Fosfodiesteraza

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Fosfodiesteraze su enzimi koji prekidaju fosfodiestersku vezu. Pod fosfodiesterazama se obično podrazumevaju fosfodiesteraze cikličnih nukleotida, koje imaju veliki klinički značaj. Međutim, postoje i mnoge druge familije fosfodiesteraza, kao što su fosfolipaze C i D, autotaksin, sfingomijelinska fosfodiesteraza, DNaze, RNaze, i restrikcione endonukleaze (koje razlažu fosfodiestarsku osnovu DNK ili RNK), kao i brojne fosfodiesteraze slabije karakterisanih malih-molekula.[1][2]

Ciklično nukleotidne fosfodiesteraze obuhvataju grupu enzima koji razlažu fosfodiestarsku vezu u molekulima sekundarnih glasnika cAMP i cGMP. Oni regulišu lokalizaciju, trajanje, i amplitudu signalizacije cikličnih nukleotida unutar subcelularnih domena. PDE enzimi su regulatori prenosa signala posredovanog sekundarnim glasnicima.

Klasifikacija i nomenklatura[uredi - уреди | uredi izvor]

PDE supstratna specifičnost po enzimskoj familiji.

PDE super-familija enzima se deli u 11 familija, naime PDE1-PDE11, kod sisara. Ova klasifikacija je bazirana na:

  • aminokiselinskoj sekvenci
  • supstratnoj specifičnosti
  • regulatornim osobinama
  • farmakološkim osobinama
  • distribuciji u tkivu

Različiti PDE enzimi iste familije su funkcionalno srodni uprkos činjenici da se njihove aminokiselinske sekvence znatno razlikuju.[3] PDE enzimi imaju različite supstratne specifičnosti. Neki su cAMP selektivne (PDE4, 7 i 8), ili cGMP selektivne hidrolaze (PDE5, 6 i 9), do drugi mogu da hidrolizuju cAMP i cGMP (PDE1, 2, 3, 10 i 11). PDE3 se ponekad naziva cGMP-inhibiranom fosfodiesterazom. Mada PDE2 može da hidrolizuje oba ciklična nukleotida, vezivanje cGMP-a za regulatorni GAF-B domen povišava cAMP afinitet i hidrolizu na račun cGMP-a. Taj mehanizam, kao i drugi, omogućava međusobnu regulaciju cAMP i cGMP puteva.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Donald Voet, Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 izd.). Wiley. ISBN 978-0-471-19350-0. http://www.chem.upenn.edu/chem/research/faculty.php?browse=V. 
  2. Bruce Alberts, Alexander Johnson, Julian Lewis, Martin Raff, Keith Roberts, Peter Walter (2002). Molecular Biology of the Cell. New York: Garlard Science. ISBN 0-8153-3218-1. http://www.garlandscience.com/textbooks/0815332181.asp. 
  3. Iffland, A et al. (2005). "Structural determinants for inhibitor specificity and selectivity in PDE2A using the wheat germ in vitro translation system". Biochemistry. 44(23): p. 8312-25. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]