Bakhilid

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Muzičar, Albert Joseph Moore (1841–1893)

Bakhilid (grčki: Βακχυλίδης, oko 518–450. pne.) bio je starogrčki lirski pesnik, jedan od najistaknutijih pesnika horske lirike. Prema Sudi, rodio se u gradiću Julidi na ostrvu Keju, od oca Medona (Μέδων), čiji se otac takođe zvao Bakhilid.[1] Aleksandrijski filolozi uključili su ga u kanonsku listu devet lirskih pesnika, zajedno s njegovim ujakom, Simonidom Kejaninom. Bakhilidovo pesništvo odlikuju elegantna forma i jasan stil, što je primetio još autor spisa O uzvišenom,[2][3] premda su neki ispitivači te odlike nazvali tek površnim šarmom.[4] Bakhilid se često poredi s Pindarom, najvećim pesnikom horske lirike, i iz tog poređenja uvek izlazi kao slabiji, jer nema one "snage, dubine i bujnosti Pindarove".[5] S druge strane, stilovi ova dva pesnika razlikuju se u dovoljnoj meri da svako poređenje učine teškim, pa zato "kriviti Bakhilida za to što nije Pindar predstavlja jednako detinjastu ocenu kao osuditi Marvela što nije dostigao veličinu [svog savremenika] Miltona".[6] Bakhilid je delovao u doba uspona grčkog dramskog pesništva, otelovljenog u Eshilovim i Sofoklovim tragedijama, i on je zapravo jedan od poslednjih velikih pesnika stare čisto lirske poezije.[7] Najistaknutije odlike Bakhilidovih stihova jesu jasan izraz i jednostavna misao,[8] što ga čini idealnim uvodom u proučavanje grčke lirike uopšte i Pindarovog pesništva posebno.[9]

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

O Bakhilidovom životu raspolažemo samo oskudnim podacima. Kao godine njegova rođenja navode se 520. pne.,[10] 518. pne.[11] i 516. pne.[12] Evsevije vrhunac Bakhilidovog stvaralaštva stavlja u period između 467. i 450. pne.,[10] ali budući da je sirakuški tiranin Hijeron I, na čijem je dvoru Bakhilid stekao veliku slavu, umro 467. pne., Bakhilid se sigurno već oko 470. pne. etablirao kao priznati i poznati pesnik.[13] Bakhilidov ujak Simonid živeo je i delovao na dvororima raličitih tirana u grčkome svetu: prvo je boravio kod Pizistratida u Atini, zatim kod tesalskih velikaša Skopada u Kranonu i Farsalu i kod Aleuada u Larisi, onda ga nalazimo u Atini, Korintu i Sparti, nakon čega odlazi na Siciliju, gde živi na dvorovima različitih tirana, naročito sirakuškog tiranija Hijerona.[14] Sasvim je moguće da je Bakhilid pratio svoga ujaka bar na nekim od ovih putovanja te da je putovao u Tesaliju, Atinu i na Eginu pre no što je došao na Hijeronov dvor u Sirakuzi.[11] Za Bakhilidovo stvaralaštvo važna je 476. godina pne., kad je Hijeron prvi put odneo pobedu jahačkim konjem na Olimpijskim igrama: tada je Pindar tu pobedu opevao u svojoj prvoj olimpijskoj odi, a Bakhilid je sa svog rodnog Keja poslao peti epinikij, jedan od svojih najlepših,[11] u kojem slavi Hijeronovu ljubav prema umetnosti i njegovu pravednu vladavinu.[15] Slično tome, 470. pne. pobedu Hijeronovog četvoroprega na Pitijskim igrama Pindar proslavlja u prvoj pitijskoj odi, a Bakhilid u kratkom četvrtom epinikiju.[11] Čast da opeva Hijeronovu pobedu na Olimpijskim igrama 468. pne. pripala je Bakhilidu, čije je pesničko stvaralaštvo tada na vrhuncu i kome je, kako izgleda, tiranin na kraju dao prednost u odnosu na Pindara.[15] Sledeće godine umro je Hijeron, nakon čega Bakhilid peva o nadmetanjima i pobedama svojih sugrađana s Keja i stvara horske pesme za atinske i spartanske praznike. Pouzdano se može datirati još njegov šesti epinikij, koji je ispevao 452. pne. za pobedu dečaka Lahona s Keja u brzom trčanju na Olimpijskim igrama.[10] Prema Plutarhu, Bakhilid je neko vreme proveo u izgnanstvu na Peloponezu,[16] a zatim se vraća na Kej, gde umire.[11] Navodno suparništvo Bakhilida i Pindara bila je jedna od omiljenih tema među antičkim filolozima, koji su pokazivali posebnu naklonost prema "književnim skandalima",[17] no to je suparništvo danas uglavnom odbačeno kao plod mašte antičkim biografa.[10]

Kao pesnik horske lirike Bakhilid je verovatno učestvovao i u planiranju i organizaciji njenog javnog izvođenja, u čemu je nezaobilaznu ulogu imao muzički element. Ta organizacija, uključujući obuku muzičara i horova, verovatno je bila jedan od faktora koji su Bakhilida vodili na put. Prema antičkim vestima, posetio je Hijeronov dvor,[18] a to je nagovešteno i u njegovom petom epinikiju (476. pne.), gde reč "gost" (ξένος)[19] ukazuje na to da je tiranin na svom dvoru već bio ugostio pesnika, koji je verovatno bio u pratnji svog ujaka Simonida.[8] Stihovi 15–16 trećeg epinikija (468. pne.), takođe napisanog za Hijerona, sugerišu da je ta oda možda sastavljena u Sirakuzi:[20] "Hramovi su puni svečanosti na kojima se žrtvuje stoka, ulice su pune gostoljubivosti".[21]

Poezija[uredi - уреди | uredi izvor]

Kej, zavičaj Bakhilidov, imao je dugu tradiciju negovanja pesništva i muzike, na šta možda uticala i njegova povezanost s Delosom, najvažnijim kikladskim ostrvom, na kome se nalazilo i jedno od najvažnijih svetilišta jonskoga sveta, kamo su Kejani redovno slali svoje horove da učestvuju u godišnjoj svetkovini posvećenoj Apolonu. I na Keju je postojao snažan Apolonov kult, koji se negovao i u jednom svetilištu u kejskom gradu Karteji, gde je delovao horegij (χορηγεῖον), tj. škola u kojoj su se obučavali horovi. Prema Ateneju, i Bakhilidov ujak Simonid neko je vreme u svojoj mladosti tu radio kao učitelj.[22] Kejani su imali jak osećaj privrženosti svom zavičaju, izražen kroz lokalne legende, pučke običaje i tradiciju uspešnog učestvovanja na atletskim nadmetanjima, posebno u trčanju i pesničenju ― što je sve činilo to ostrvo "idealnim domom za dečaka široke imaginacije".[7] Pobede Kejana na atletskim nadmetanjima redovno su u Julidi beležene na kamenim pločama, pa je Bakhilid imao pouzdan izvor za svoj navod u drugom epinikiju o 27 pobeda koje su Kejani postigli na Istamskim igrama. Kejani su se borili protiv Persijanaca u odlučujućoj bici kod Salamine, a mogli su biti ponosni i na to što je Atina odabrala baš jednu elegiju Simonida Kejanina za komemoraciju Atinjana koji su poginuli u bici na Maratonu. Ustvari, budući da je od atičkog rta Suniona udaljen tek nekih 20 kilometara, Kej je prirodno stajao pod određenim uticajem Atine.

Epinikiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Sačuvano je 14 epinikija ― oda u kojima Bakhilid slavi pobednike u različitim nadmetanjima držeći se iste strukture kao i Pindar, tj. aktuelnost ― mit ― aktuelnost. Prvo se hvali pobednik, njegovi preci i rodni grad. Zatim se pripoveda mit o nekom heroju kao slavljenikovom pretku ili o nekom događaju značajnom za njegov grad ili o lokalitetu nadmetanja ili o uvođenju nadmetanja. Na kraju dolazi deo gnomskog karaktera, koji sadrži moralne savete upućene pobedniku.[11] Iz sačuvanih epinikija vidi se da Bakhilid zaostaje za Pindarom "u nadahnuću, u stvaralačkoj mašti, u poletu mislima", ali i da te nedostatke bar donekle nadoknađuje jasnim izrazom, tečnim stilom i glatkim jezikom, čija mirnoća naročito dolazi do izražaja kad razvija mit.[15] Ni kad deli etičke savete Bakhilid nije naročito originalan, već ostaje u domenu opših moralnih načela, kao što je kritika gramzivosti i tvrdičluka te pohvala skromnog života.[23]

"Temu Bakhilidovog odnosa sa grčkom umetnošću ne može ignorisati niko no se bavi njegovim pesništvom", zapisao je Richard Claverhouse Jebb.[24]
Tezej posećuje svog oca Posejdona u njegovom dvoru na dnu mora i sreće se s Amfitritom, a taj susret posmatraju boginja Atena i nekoliko delfina ― slika na vazi umetnika Eufronija. O tom Tezejevom putu na dno mora govori i jedan Bakhilidov ditiramb (oda 17).

Bakhilidovoj pesničkoj karijeri verovatno je pomogao veliki ugled koji je uživao njegov ujak Simonid, među čijim se pokroviteljima, kad je Bakhilid rođen, već nalazio Hiparh, brat atinskog tiranina Hipije (527–514. pne.) i u to doba pokrovitelj kulturne delatnosti u Atini. Simonid je kasnije svog nećaka upoznao s velikaškim porodicama u Tesaliji,[11] kao i sa sirakuškim tiraninom Hijeronom, čiji je sjajni dvor privukao i tako velike umetnike kakvi su bili Pindar i Eshil.[25][26] Bakhilid je svoj prvi značajni uspeh postigao negde nakon 500. pne., kad je sastavio svoj ditiramb Mladi ljudi ili Tezej (Ηίθεοι ἢ Θησεύς, oda XVII), zapravo pean koji je kejski hor pevao na festivalu na Delosu, te kad je ubrzo potom napisao jednu gozbenu pesmu (fr. 20B) u slavu mladog makedonskog princa Aleksandra, koji je svog oca Amintu nasledio na prestolu oko 494. pne.[10] Usledile su pesme pisane za velikaške porodice na Egini, a 476. pne. ― kad Pindar u prvi olimpijskoj odi proslavlja Hijeronovu pobedu na Olimpijskim igrama savetujući tiranina o potrebi za umerenošću ― istu pobedu opeva i Bakhilid u petom epinikuju, verovatno nudeći tu pesmu kao neku vrstu reklame za vlastito pesničko umeće koja treba da privuče buduće porudžbine.[27] To mu je očito pošlo za rukom, jer ga je 470. pne. Hijeron pozvao da napiše pesmu u čast pobede njegovog četvoroprega na Pitijskim igrama (četvrti epinikij); i Pindar je proslavio ovu pobedu, u svojoj prvoj pitijskoj odi, koja uključuje i ozbiljan etički savet tiraninu da uvek vlada mudro i plemenito. Pindar nije bio pozvan da napiše pesmu u čast Hijeronove najprestižnije pobede, kad je njegov četvoropreg pobedio na Olimpijskim ograma 468. pne., no zato je nju opevao Bakhilid u svom trećem epinikiju. Možda je na tiraninovu odluku da ovom prilikom prednost dâ Bakhilidu delimično uticao jednostavniji poetski jezik ovog pesnika, a ne samo činjenica da u njegovim pesmama ima manje moraliziranja nego u Pindarovim.[8] No istovremeno je moguće da su se Bakhilid i njegov ujak lakše uklapali u dvorski život i politiku nego što je to bio slučaj s Pindarom, koji je osetljiviji na etička načela.[28] Aleksandrijski su filolozi neke Pindarove stihove čak protumačili kao kritiku na račun Bakhilida i Simonida, a to je tumačenje našlo sledbenika i među modernim ispitivačima.[29]

Ditirambi[uredi - уреди | uredi izvor]

Za istoriju književnosti zanimljiviji su Bakhilidovi ditirambi.[11] Od šest sačuvanih neki ditirambi pisani su za nadmetanja u Atini (15?, 18, 19, 23?), a jedan za Spartu (20). Aleksandrijski filolozi dali su im svima naslove i poređali ih po alfabetskom redu. Posmatrano iz ugla stilistike, Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama, jer pesnik u njima upotrebljava živahan narativ i često koristi aluzije i upravni govor.[10] U ditirambima pesnik na lirski način obrađuje mitološke epizode. U trećem ditirambu Mladi ljudi ili Tezej (Ηίθεοι ἢ Θησεύς, oda XVII) pripoveda se o tome kako Tezej na lađi prati sedam mladića i sedam devojaka, koje kao atinski danak Minos vodi na Krit. Kad između Minosa i Tezeja izbije prepirka o Minosovom ponašanju prema jednoj od zarobljenica, a Tezej za sebe kaže da je Posejdonov sin, Krićanin skida prsten sa svoje ruke i baca ga u more, izazivajući Tezeja da ga izvadi s dna mora ako je zaista Posejdonov sin. Kulminaciju ove bajkovite priče predstavlja plač i strah atinske omladine koji ona oseća u trenutku kad se Tezej baca u more, te radosni pean koji ta ista omladina zapeva kad Tezej opet izranja iz mora ogrnut u suv grimizni ogrtač i ovenčan vencem od ruža koji mu je podarila Amfitrita.[30] Taj je pean ispunjen zanosom u slavu Atine i daje mitološko obrazloženje njene pomorske hegemonije.[5]

Tezej pobeđuje Prokrusta ― slika na vazi umetnika Eufronija. Bakhilid je proslavio Tezejeve pobede u jednom ditirambu datom u obliku dijaloga između hora i horovođe (oda 18)).

Četvrti ditiramb Tezej (Θησεύς, oda XVIII) jedinstven je po tome što je dat u obliku razgovora između hora, koji predstavlja atinski narod, i horovođe, koji predstavlja njihovog kralja, Tezejeva oca Egeja. Do Egeja je stigla vest da se gradu približava neki mladi heroj te on sada, odgovarajući na pitanja hora, pripoveda o slavnim delima tog heroja, pri tom ne znajući još da se radi o njegovom sinu Tezeju.[31] U tom lirskom dijalogu nazire se formalna srodnost i posredna veza između horske lirike i tragedije,[5] pa u tom smislu ovaj ditiramb možda može pomoći da se objasni onaj odlomak u Aristotelovoj Poetici gde se tvrdi da je "tragedija postala od onih koji su započinjali ditiramb".[32] S druge, pak, strane, moguće je tvrditi i suprotno ― da je, naime, u pisanju ovog ditiramba na Bakhilida uticala atička drama (komadi kao što su Eshilove Hiketide ili Persijanci) te da stoga ova pesma ne predstavlja izdanak drevnog ditiramba.[10]

Predaja teksta[uredi - уреди | uredi izvor]

Pored epinikija i ditiramba Bakhilid je pisao i himne (fragmenti 1–3), peane (= pesme s ozbiljnim ritmom, fr. 4 i fr. 22 u slavu mira), prosodije (= pesme u povorci, fr. 11–13), partenije (= pesme za devojački hor),[33] hiporheme (= poskočice živahnog ritma za ples, fr. 14–16), pesme o ljubi (erotica, fr. 17–19), te napokon pohvalne pesme, možda enkomije (fr. 14–16).[10]

Aleksandrijski su filolozi podelili Bakhilidov opus u devet knjiga i uvrstili ga u kanon grčkih liričara.[34][35] Bakhilid je dobro poznat u helenističkom i rimskom razdoblju: Horacije ga oponaša Odi I, 15,[36] citiraju ga Strabon, Plutarh i autor spisa O uzvišenom, a rado ga je čitao još car Julijan.[37] Međutim, sve do kraja 19. veka bili su poznati samo oskudni fragmenti: predaja teksta verovatno je bila prekinuta u nekom trenutku tokom rimskog razdoblja i čini se da kasniji pisci, kao što su Atenej i Kliment Aleksandrijski, citiraju Bakhilidove pesme ne iz njegova potpuna dela, nego iz pesničkih antologija.[10]

Papirus[uredi - уреди | uredi izvor]

Bakhilid, Encomia, fragment 5, sačuvan na jednom papirusu iz 1. veka pne. ili 1. veka n.e., koji je pronađen u Oksirinhu (P.Oxy. 1361 fr. 4).

Godine 1896. u egipatskom selu Meirū, južno od Hermopolisa, na dva papirusna svitka pronađeno je 14 epinikija i 6 ditiramba Bakhilidovih, a od tada je pronađeno još papirusnih fragmenata, uključujući i sholije uz njegove epinikije i ditirambe.[10] To Bakhilida čini danas najbolje poznatim horskim pesnikom nakon Pindara.[11] Papirus s tekstom pisanim grčkom uncijalom pronašao je navodno neki meštanin u jednoj opljačkanoj grobnici, i to među nogama jedne mumije. Otkupio ga je egiptolog Wallis Budge iz Britanskog muzeja po "apsurdnoj" ceni. Budgeovu želju da taj papirus odnese u Britanski muzej nisu podržali ni britanski konzul ni Egipatska služba antikviteta, pa je on pribegao izradi dosta složenog plana, koji je uključivao jedan sanduk pomorandži, menjanje vozova i tajne plovidbe čamcima. Na kraju je isplovio iz Sueca s papirusom koji je prethodno rastavio i zamaskirao u paketić fotografija.[38] Svoj pronalazak predstavio je 1896. Fredericu Kenyonu iz Odeljenja za rukopise Britanskog muzeja. Kenyon je sastavio 1382 stiha, od kojih je njih 1070 bilo savršeno lako rekonstruisano, pa je sledeće godine objavio dvadeset pesama, od toga njih šest "gotovo celih".[39] Nekoliko drugih papirusnih fragmenata rekonstruisao je Friedrich Blass u Nemačkoj, nakon čega je usledilo referentno izdanje Bakhilidove poezije koje je objavio Richard Claverhouse Jebb ― što je sve izazvalo komentar jednog naučnika "da smo zamalo opet imali renesansu".[40]

Bakhilid je tako postao jedan od danas najbolje poznatih pesnika iz devetočlanog kanona, s tek upola manje sačuvanih stihova u odnosu na Pindara. Otkriće Bakhilidovog dela uvećalo je i naše poznavanje starogrčkog vokabulara za oko sto novih reči.[41] Pomalo je ironično to što je otkriće njegovih pesama izazvalo obnavljanje interesa za proučavanje Pindara,[42] s kojim se stalno poredi, i to ponekad tako nepovoljno po Bakhilida "da su ispitivači Pindarovog pesništva zamalo ponovo sahranili Bakhilida".[4]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Cf. s.v. Βακχυλίδης.
  2. Longin, O uzvišenom, 33, 5.
  3. Robert Wind (1972). "Myth and History in Bacchylides Ode 18". Hermes 100 (4): 511–523. JSTOR 4475767. 
  4. 4,0 4,1 Burnett 1985, str. 3.
  5. 5,0 5,1 5,2 Sironić & Salopek 1977, str. 76.
  6. Slavitt 1998, str. 1.
  7. 7,0 7,1 Jebb 1905, str. 27.
  8. 8,0 8,1 8,2 Campbell 1982, str. 415.
  9. Jebb 1905, str. vi.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 10,8 10,9 The Oxford Classical Dictionary (3rd ed.) 2003, s.v. Bacchylides.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 11,8 Sironić & Salopek 1977, str. 75.
  12. Đurić 1991, str. 222.
  13. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Bacchylides (1).
  14. Đurić 1991, str. 217.
  15. 15,0 15,1 15,2 Đurić 1991, str. 223.
  16. Plutarh, De exilio, XIV (605d).
  17. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Bacchylides (1).
  18. Klaudije Elijan, Varia historia, IV, 15.
  19. Bakhilid, Epinikije, V, 11.
  20. Campbell 1982, str. 418.
  21. Bakhilid, Epinikije, III, 15–16.
  22. Atenej, Deipnosophistae, 456f.
  23. Đurić 1991, str. 224.
  24. Jebb 1905, str. 73.
  25. Maehler 2004, str. 9.
  26. Jebb 1905, str. 11–12.
  27. D.A. Schmidt (1987). "The Performance of Bacchylides ODE 5". The Classical Quarterly 37: 20–23. JSTOR 639341. doi:10.1017/S0009838800031621. 
  28. Jebb 1905, str. 13–20.
  29. Campbell 1982, str. 414.
  30. Bakhilid, Ditirambi, XVII.
  31. The Oxford Companion to Classical Literature. Second edition 1997, s.v. Bacchylides.
  32. Aristotel, Poetika, 4 (1449a).
  33. Pseudo-Plutarh, De musica, 1136f.
  34. Palatinska antologija, IX, 184.
  35. Palatinska antologija, IX, 571.
  36. Horacije, Ode, I, 15.
  37. Amijan Marcelin, Istorija, XXV, 4, 3.
  38. Burnett 1985, str. 1–2.
  39. Slavitt 1998, str. 3.
  40. Louis Bevier (1924). "Bacchylides XVI (XVII)". The Classical Weekly 17 (13): 99–101. JSTOR 30107807. doi:10.2307/30107807. 
  41. Jebb 1905, str. 68–69.
  42. Lawrence Henry Baker (1923). "Some Aspects of Pindar's Style". The Sewanee Review 31 (1): 100–110. JSTOR 27533621. 

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]