Poetika (Aristotel)

Izvor: Wikipedia
Aristotelova Poetika na grčkom, prva stranica izdanja iz 1837.

Poetika ili O pesničkom umeću (grčki: Περὶ ποιητικῆς, oko 335. pne.) jeste Aristotelov spis koji se bavi poezijom, naročito tragedijom, i predstavlja najstarije sačuvano filozofsko delo o teoriji književnosti i jedno od najvažnijih antičkih dela s područja estetike. Od dve knjige sačuvano je samo 26 poglavlja iz prve knjige.

Kao i Platon, Aristotel je smatrao da je umetnost po svom karakteru mimetička. U Poetici on kao svoje osnovno uverenje iznosi tvrdnju da je podražavanje (μίμησις) temelj zadovoljstva koje proizvode sve vrste umetnosti, dakle ne samo književnost, nego i muzika, ples, slikarstvo i kiparstvo. Umetnik nam ukazuje na sličnosti i tako nam daje zadovoljstvo da bolje razumemo stvari.

"Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najveći deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju podražavajući (τυγχάνουσιν οὖσαι μιμήσεις τὸ σύνολον), a postoji između njih trostruka razlika: one podražavaju ili različitim sredstvima ili različne predmete ili različnim načinom".[1]

Aristotel, Poetika, 1447a, prev. Miloš N. Đurić

Pregled sadržaja[uredi - уреди]

Aristotel poeziju deli prema tome da li se podražavaju bolji, prosečni ili gori ljudi (u načelu, tragedija podražava bolje, a komedija gore karaktere) te prema tome da li se radnja pripoveda (ep) ili se vrši (drama). Dalje istražuje poreklo i razvoj grčke tragedije i komedije, a sledi analiza tragedije, čiji su sastavni elementi: zaplet, podražavanje karaktera, jezički izraz, podražavanje misli, pozorišni aparat (uključujući hor) i muzička kompozicija. Zaplet, najvažniji od tih sastavnih delova, treba da predstavlja jednu radnju koja ima izvesnu veličinu, a pesnikov je cilj da kod gledaoca pobudi zadovoljstvo tako što će podražavanje izazvati emocije sažaljenja (za druge) i straha (za sebe). Platon je ranije u svojoj Državi optužio tragediju da izaziva ona osećanja koja dobar čovek nastoji potisnuti, a Aristotel, kako se čini, sugeriše da "pročišćavanje" (κάθαρσις) takvih osećanja može biti i korisno.

"Tragedija je, dakle, podražavanje ozbiljne i završne radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih afekata".
—Aristotel, Poetika, 1447a, prev. Miloš N. Đurić[2]

Zatim se razmatra struktura zapleta, pri čemu zapleti mogu biti prosti (ἁπλοῖ) i složeni (πεπλεγμένοι); složeni sadrže preokret ili peripetiju (περιπέτεια) i prepoznavanje (ἀναγνώρισις).[3] U ovom delu spisa Aristotel iznosi svoju poznatu tvrdnju da je "pesništvo više filozofska i ozbiljnija stvar nego li istoriografija, jer pesništvo prikazuje više ono što jeste, a istoriografija ono što je pojedinačno", npr. "šta je Alkibijad uradio ili doživeo".[4] Sledi analiza karakterizacije, pesničke imaginacije i dikcije.

Rembrandt: Aristotel pred Homerovom bistom; u Poetici Aristotel hvali Homera kao božanstvenog epskog pjesnika

Aristotel zatim razmatra epsku poeziju, pravila koje bi epski pesnik trebalo da poštuje, kao i epsku metriku. Na kraju nalizira neke od kritika koje se upućuju Homeru i kako se na njih može odgovoriti. Spis se završava poređenjem tragedije i epike.

Značaj i uticaj[uredi - уреди]

Poetika je najuticajnija knjiga o poeziji koja je ikada napisana.[5] No taj svoj uticaj ona ne duguje samo pogledima svoga autora, nego i kasnijim interpretacijama tih pogleda, koje je Aristotel u spisu često izneo vrlo kratko i jezgrovito. Tako se, na primer, dramsko jedinstvo vremena, mesta i radnje, na kome su striktno insistirali francuski klasicistički dramatičari, zapravo zasnivalo na Aristotelovoj primedbi o običaju koji se praktikovao u njegovo doba (on sam insistirao je samo na jedinstvu radnje), ali je načelo jedinstva proizvedeno u apsolut iz filoloških razmatranja u doba italijanske renesanse, a posebno iz tada čuvene Poetike (1561) Julija Cezara Skaligera.

Reference[uredi - уреди]

  1. Aristotel, Poetika, 1447a.
  2. Aristotel, Poetika, 1449b.
  3. Aristotel, Poetika, 1452a.
  4. Aristotel, Poetika, 1451b; prevod Miloš N. Đurić.
  5. M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, OUP, 1997, s.v. Poetics.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  • Aristotel, O pesničkoj umetnosti, preveo Miloš N. Đurić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988.
  • Aristotel, O pjesničkom umijeću; preveo Zdeslav Dukat, Školska knjiga, Zagreb, 2005.