Pizistratidi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Pizistratidi (grč. Πεισιστρατίδαι) je naziv za dinastiju koju je u antičkoj Atini osnovao tiranin Pizistrat 565. godine st. e. i koja je ostala na vlasti do 510. godine st. e.

Pizistrat je umro 527. st. e., predavši vlast svojim sinovima Hipiji i Hiparhu. Vlast je pripala Hipiji kao starijem, a Hiparh je bio njegov sudionik u vlast. U početku su Pizistratidi nastavili politiku svoga oca, poštujući zakone, zadovoljavajući se umerenim porezima, nastavljajući građevinsku delatnost, pomažući dalji razvoj kulture itd. Međutim, tiranija Pizistratida nije bila stabilna kao tiranija njihovog oca. Takođe je i spoljnopolitički položaj Pizistratida postajao sve nepovoljniji. Odnosi sa Tebom postali su neprijateljski posle pripojenja Plateje Atici (519. godine). Slabljenjem Argosa veze sa njim izgubile su značaj za Atinu. Atinjani su faktički izgubili svoje pozicije na Helespontu, pošto su Sigej i Hersonez Trački u ovoj ili onoj meri morali priznati svoju zavisnost od Persije.

Kao neposredan povod za pokret protiv tiranije u Atini poslužila je zavera iz 514. godine. Na čelu te zavere bili su Harmodije i Aristogiton, kasnije nazvani "tiranoubice". Ubistvo oba tiranina trebalo je da se izvrši za vreme Panatenejskih svečanosti, kada su Hipija i Hiparh lično učestvovali u povorci i kada se narod, na čiju su podršku zaverenici računali, nalazio pod oružjem. Zavera je uspela samo delimično: Hiparh je bio ubijen, ali ne i Hipija. Harmodije je ubijen odmah na mestu, a Aristogiton je uhvaćen, mučen i kasnije pogubljen. Posle ovog događaja karakter tiranije se naglo promenio. Hipija je postao nepoverljiv, pojačao je stražu, razoružao stanovništvo, počeo je radove na učvršćenju brega Munihija (tvrđava u Pireju) i, kao i ostali tirani, počeo je upravljati svoj pogled ka Persiji. Rezultat ovoga bio je porast broja nezadovoljnih, ojačao je pokret protiv tiranije, a položaj Hipije još više se uzdrmao.

Atinski izgnanici (prvenstveno aristokrati) na čelu sa Klistenom, Megaklovim sinom, pokušali su da upadnu u Atinu iz Beotije, i utvrdili su se u malom mestu Lepsidriji. Tu su im se priključile njihove pristalice iz grada. Ne nailazeći na podršku seoskog stanovništva, malobrojni odred izgnanika bio je razbijen. Tako su se oni vratili iza granica zemlje i potražili pomoć. Preduzevši akciju da sagrade novi Delfijski hram (umesto starog koji je izgoreo 548. godine) i obloživši ga mermerom umesto ranijeg tufa, Alkmeonidi su pridobili delfijsko sveštenstvo, koje je posle toga mnogobrojnim Pitijinim proročanstvima pozivalo Spartu da protera Hipiju iz Atine.

Sparta nije dala da se moli predugo. Krajem 511. st. e. protiv Hipije je morskim putem bio upućen jedan manji odred pod komandom Anhimolija, koji se iskrcao u atinskoj luci Faleronu. Uz podršku savezničke tesalske konjice Hipija je lako potukao Anhimolija koji je i sam poginuo u toj bici. (Herodot kaže o porazu Spartanaca: "Pizistratidi smisle ovo: poseku sve drveće u ravnici oko Falerona i naprave teren zgodan za konjicu, te puste konjicu da napadne na spartanski logor. U naletu pobiju mnoge Spartance, a između ostalih i samog Anhimolija; ostale prisile da se povuku na brodove".) Tada je opremljena nova, ovaj put kopnena i mnogo veća ekspedicija, koju je predvodio sam spartanski kralj Kleomen I. Hipijini tesalski saveznici pretrpeli su poraz i napustili Atiku. Sam Hipija sakrio se u Akropolju. Opsada je trajala dugo i Kleomen se već spremao na povlačenje iz Atike, kada je sasvim slučajan događaj – zarobljavanje Hipijine dece – potpuno izmenio situaciju. Da spase svoju decu, Hipija se predao i sklonio u Sigej. To je označilo pad tiranije, nakon čega se u Atini novom žestinom razbuktala socijalna borba.