Pizistrat

Izvor: Wikipedia

Pizistrat (grč. Πεισίστρατος, rođen oko 607, umro oko 528. god. st. e.) bio je, uz prekide, atinski tiranin od 565. godine st. e. do svoje smrti. Dinastija koju je tako osnovao naziva se Pizistratidima.

Društvena situacija[uredi - уреди]

Posle sprovođenja Solonovih reformi (594. st. e.) socijalna borba u Atici razbuktala se novom snagom. Ove reforme nisu pružile potpuno zadovoljenje nijednom od društvenih slojeva: eupatridi se nisu mirili sa gubitkom privilegija, a atički seljaci želeli su veće poboljšanje svog stanja, odnosno preraspodelu zemlje. Solonovim zakonima nisu bili zadovoljni ni međuslojevi stanovništva, oni koji su se nalazili između seljaštva i eupatrida – sirotinja koja je već izgubila vezu sa zemljom, kao i svi oni čije je blagostanje zavisilo od razvijenog zanatstva i pomorske trgovine. Ni jedni ni drugi se nisu mirili s time što je aristokratiji u okviru Solonovog timokratskog ustava i dalje ostao znatan politički uticaj. U svom Atinskom ustavu Aristotel piše da su Atinjani živeli relativno mirno tokom četiri godine nakon Solonovog odlaska s vlasti i iz Atine, a već pete godine pobuna je bila tako žestoka, da se te godine nisu mogli održati izbori za arhonte. Još četiri godine kasnije, 583. godine, arhont Damasije po isteku svojih ovlašćenja odbio je da preda vlast i na nezakonit način, uzurpatorski, služio se njome dve godine i dva meseca dok mu konačno nije bila oduzeta silom. Posle toga u Atini je bila formirana vanredna vlada koja se sastojala od deset, umesto devet arhonata: pet ih je bilo iz redova eupatrida, tri su bili predstavnici seljaštva, a dva mesta pripalo je zanatlijama (demijurzima).

U to su se doba u Atini jasno iskristalisale tri osnovne političke grupacije: pedijeji, dijakriji i paraliji. Svoja su imena dobili prema nazivima oblasti u kojima su živeli. Pedijeji su bili stanovnici Pediona, u kome su se nalazili najbolji atički zemljoposedi atinske aristokratije. Ovu aristokratsku grupaciju predvodio je Likurg, član plemenitog roda Eteobutada. Dijakriji su seljaci, obrađivači neplodne kamenite zemlje u delu Atike koji se zvao Dijakrija. Oni su želeli radikalnu agrarnu reformu – podelu zemlje i demokratizaciju atinskog političkog sistema; njima su se, kako izgleda, pridružili meteci i ljudi koji su izgubili novac davši ga na zajam. Kao vođu te grupacije neki atički autori pominju Pizistrata, koji je po svom poreklu pripadao rodovskoj aristokratiji, ali koji je, prema Aristotelu, "izgledao kao najveći pristalica demokratije". Rod Pizistrata je u to vreme osirimašio, čime bi se mogla tumačiti Pizistratova žestoka mržnja prema pedijejima. Paralije, stanovnici obalskog dela Atike, samog grada Atine i Pireja, sastojali su se od raznorodnih elemenata. Među njima su bili obalski nosači i mornari, ali i vlasnici brodova i trgovci, te sitne zanatlije i vlasnici zanatskih radionica. Svima njima bilo je zajedničko to što su u znatnoj meri izgubili vezu sa zemljom i čvrsto vezali svoje interese za razvoj zanatstva i pomorske trgovine. Na čelu paralija u ovo doba se nalazio Megakle, koji je pripadao starom i uticajnom rodu Alkmeonida.

Uspon Pizistrata[uredi - уреди]

Pizistrat je stekao popularnost kod Atinjana svojim ratnim junaštvom, koje je ispoljio u ratu koji je Atina vodila protiv Megare za Salaminu. Postavljen na čelo odreda poslatog na Salaminu, on je ne samo zauzeo ostrvo, već je zauzeo i megarsku luku Niseju. Na Salaminu su bili dovedeni iseljenici iz Atine – klerusi koji su tu dobili parcele zemlje. Ovim je naročito bio podignut Pizistratov autoritet među dijakrijima željnim zemlje, kojima je on sada posrao vođa. Aristokratija nije mogla ostati ravnodušna prema porastu Pizistratovog uticaja i prema dijakrijima pod njegovim vođstvom, pa je na Pizistrata organizovan atentat, koji se, međutim, završio nesrećno po njegove protivnike. Pizistrat je ostao živ, a narodna skupština je, na predlog Aristiona, donela specijalnu odluku kojom je Pizistratu dopušteno da organizuje specijalni odred za čuvanje svog života od opasnosti novih atentata.

Prema antičkoj tradiciji, Pizistrat je sastavio taj odred od tzv. batinaša, tj. ljudi naoružanih debelim motkama – oružjem karakterističnim za najsiromašnije seljake koji nisu bili u stanju da nabave neko skuplje oružje. Uz pomoć tog odreda Pizistrat je 560. st. e. zauzeo atinski Akropolj i obezbedio sebi autokratsku vlast. Tako je uspostavljena forma tiranske uprave. Njen socijalni oslonac predstavljali su dijakriji: Pizistrat je pre svega vodio računa o interesima seljaka, koji su mu i obezbedili vlast. Stoga je on, kako izgleda, progonio zemljoposedničku aristokratiju i oduzimao joj zemlju, koju je zatim delio seljacima. Istovremeno je za seljake uvek jeftini kredit za nabavku semenja, stoke i poljoprivrednog inventara. Međutim, Pizistratov položaj bio je nestabilan. Pre svega, aristokratija mu je pružila snažan otpor, a njegova politička orijentacija na dijakrije izazvala je opoziciju i od strane paralija koji su bili protiv tiranije. Konačno, šeste godine Pizistratove tiranije (555. st. e.), njegovi protivnici Megakle i Likurg ujedinili su svoje snage i isposlovali da on bude proteran iz Atine.

Između paralija i pedijeja postojao je, međutim, niz nepomirljivih suprotnosti ekonomskog i političkog karaktera koje su ih razdvajale. Njihov savez, dakle, nije mogao da opstane duže vreme. Uskoro posle Pizistratovog progonstva odnosi između ove dve grupacije toliko su se zaoštrili da se Megakle približio Pizistratu i stupio u pregovore s njim. Ovi pregovori završeni su političkim sporazumom, koji je ojačan rodbinskim vezama: Pizistrat se oženio Megaklovom kćerkom. Uskoro posle toga Pizistrat se vratio u Atinu.

Učvrstivši se u Atini, Pizistrat se uskoro ponovo razišao s Megaklom, koji se, izgleda, nadao da će Pizistrat s njim deliti vlast. To se završilo ponovnim proterivanjem Pizistrata iz Atine. Alkmeonidi otada postaju dosledni neprijatelji tiranije. Period ovog drugog proterivanja, koji je trajao oko deset godina, Pizistrat je proveo u makedonskom primoriju, u Pangeji koja se nalazila u Trakiji, gde je imao bogate rudnike nedaleko od ušća reke Strume, u istom rejonu u kome će kasnije biti osnovan grad Amfipolis.

Pizistrat nikako nije gubio nadu u svoj povratak u Atinu, ali mu je za to bilo potrebno mnogo novca, vojska i ozbiljna pomoć sa strane. Tu pomoć pružila mu je tesalska aristokratija, Tebanci i grad Eretrija na Eubeji. Raspolažući pristalicama i u samoj Atici, tj. dijakrijima, Pizistrat se iskrcao na njenu obalu, osvojio Maraton i uz pomoć vojske ponovo zavladao Atinom (546. st. e.). Njegova dalja politička delatnost postaje elastičnija i opreznija. On ulaže velike napore da proširi socijalnu osnovu svoje vlasti i to mu donekle uspeva. Posle osvajanja vlasti po treći put, Pizistrat ju je zadržao do same smrti, 527. godine stare ere. Atinska aristokratija, oslabljena dugotrajnim delovanjem Solonovih zakona, nije bila u stanju da se suprotstavlja Pizistratu. Njegovi uspesi u spoljnoj politici naterali su mnoge paralije da se pomire sa režimom tiranije.

Socijalno-ekonomska politika[uredi - уреди]

Pizistrat nije želeo da sprovede nove socijalne reforme ili da izmeni poredak koji je zaveo Solon. On je nastojao da raznim merama stekne popularnost u širokim slojevima atinskog društva. Prema tvrdnji antičkih autora, on je u znatnoj meri postigao taj cilj. Aristotel u svom Atinskom ustavu ovako karakteriše Pizistrata: "On je uopšte bio human i skroman čovek, blag prema krivcima; siromahe je čak unapred snabdevao novcem za poljoprivredne radove kako bi mogli da se prehrane obavljajući zemljoradničke poslove. Ovo je činio iz dva razloga: s jedne strane, zato da se ne bi bavili u gradu već da se rasture po čitavoj zemlji, a s druge strane, zato da, koristeći svoje srednje imovno stanje i baveći se ličnim poslovima, izgube i volju i vreme za javne poslove. Osim toga, sam bi imao više prihoda ako se zemlja obradi, jer je Pizistrat uzimao deseti deo ostvarenih prihoda. Iz istih je razloga zaveo i sudove po demama, a često je i sam putovao zemljom posmatrajući kako se obavljaju poslovi i mireći zavađene da ne bi zanemarivali svoje poslove".

Sudovi po demama stvarno su odgovarali interesima seoskog stanovništva, jer su ih oslobađali neophodnih odlazaka u Atinu gde su vođeni sudski pretresi. Povećani obim Pizistratove građevinske delatnosti dao je mogućnost zaposlenja siromašnom gradskom stanovništvu. Najjači Pizistratovi neprijatelji, među kojima i Alkmeonidi, bili su proterani iz Atine, njihova imovina i zemlja konfiskovani i podeljeni Pizistratovim pristalicama. Drugi deo atinske aristokratije video je u tiraniji neku vrstu garancije od stalnih pobuna i potresa, pa se s njom pomirio. Uz to, Pizistrat se trudio da ne narušava tradicije u političkom životu Atine. Za vreme njegove vladavine svake su godine obavljani izbori službenih lica, uključujući i najviši položaj arhonta-eponima. Međutim, ova je dužnost izgubila svoj stari značaj i popunjavana je, kao i ostale dužnosti, pristalicama Pizistrata.

U atinskoj se tradiciji sačuvalo sećanje na godine Pizistratove vladavine kao na "zlatni vek". Za vreme Pizistrata Atina je izrasla u veliki zanatski i trgovački centar Grčke. Atina se brzo obnavlja i izgrađuje (naročito se podiže zanatska četvrt Kerameik), ulepšava se monumentalnim građevinama – hramom Atene na Arkropolju, hramovima Apolona Pitijskog i Zevsa Olimpijskog (koji je, istina, ostao nedovršen, i koji će biti završen tek u doba cara Hadrijana). Isti cilj – podizanje značaja Atine – imale su Pizistratove mere i u oblasti religijskog kulta. Naročito su svečano i raskošno obavljane Panatenejske svečanosti u slavu boginje Atene. Taj stari atinski praznik dobio je sada opšteatičko značenje i trajao je nekoliko dana. S velikim sjajem slavljene su i tzv. Velike Dionizije. Kult Dioniza prvobitno je bio čisto seljački, a sada postaje opšteatinski, državni kult. Tokom njegove vladavine takođe se postavljaju temelji atinske kulture tog doba i delimično temelji atinske književnosti. Od religijskih horova, koji nastupaju za vreme Dionizija, nastaje atička tragedija. Tespis je bio najistaknutiji tragičar Pizistratovog doba. Za vreme Pizistrata, po nekim antičkim izvorima, sprovedena je i redakcija homerskih poema.

Spoljna politika[uredi - уреди]

U oblasti spoljne politike Pizistrat je postigao izuzetno velike rezultate. Na obali Male Azije, kod samog Helesponta, on je osvojio grad Sigej i upravu nad njim poverio svome sinu. U Trakiji Pizistrat je imao rudnik Pangeju. Istovremeno je Atinjanin Miltijad (iz roda Filaida) zauzeo poluostrvo Hersonez Trački; iako je Miltijad tada osnovao svoju dinastiju, ipak su i on sam i njegovi naslednici održavali bliske veze s Atinom. Držeći u svojim rukama Sigej na azijskoj obali i Hersonez Trački na evropskoj, Atina je gospodarila prilazom Crnom moru. To je bilo veoma značajno, pošto su Atinjani već održavali trajne trgovinske odnose s gradovina na obalama Crnog mora, posebno na severnim.

Položaj Atine postao je još bolji kada je Miltijad mlađi zauzeo ostrva Lemnos i Imbros, koja su otada ostala u stalnom vlasništvu Atine. Pizistrat je osvojio ostrvo Naksos i tamo postavio svog čoveka, Naksošana Ligdamida. Radi održavanja autoriteta Atine i njenih pretenzija na vođstvo među svim Jonjanima, Pizistrat je izvršio ritualno čišćenje Delskog svetilišta uklonivši sve grobnice iz okoline Apolonovog hrama.

Pizistrat je, istovremeno, nastojao da održava prijateljske odnose s drugim grčkim polisima. On je imao savez sa dinastijom Alevada koja je vladala u Larisi, u Tesaliji. Tesalci su, uostalom, pružili Pizistratu pomoć i kasnije su pokušali da zapreče put spartanskom kralju Kleomenu prilikom njegovog pohoda protiv Pizistratovog sina Hipije. Isto tako prijateljske odnose održavala je Atina i s Makedonijom. Veze s Argosom bile su učvršćene Pizistratovim brakom s jednom Argivljankom. S Korintom su Atinu sprijateljili zajednički neprijateljski odnosi prema Egini. Nešto labavije bile su veze sa Tebancima, koji su takođe pomagali Pizistrata za vreme njegovog izgnanstva, i sa Lakedemonjanima, najupornijim neprijateljima tiranije. Međutim, Pizistratidi su i sa Spartom bili vezani proksenijom.

Unutrašnji Pizistratov položaj i njegova aktivna spoljna politika zahtevali su da drži stalnu vojsku. Izgleda da je ona po prvi put u Atini formirana za vreme Pizistrata od najamnika. Materijalna sredstva za njihovo izdržavanje, kao i za sprovođenje drugih mera, Pizistrat je crpeo iz različitih izvora, među ostalima i putem oporezivanja. Seljaci su plaćali danak u obliku desetog dela prihoda.