Arije

Izvor: Wikipedia
Arije iz Aleksandrije

Arije (Arijan ili Arijus, gr: Areios; 256-336) je bio ranohrišćanski teolog, sveštenik i pesnik iz Aleksandrije, osnivač hristološkog učenja poznatog kao arijanstvo.

Arijus je bio protivnik nastojanja da se od Isusa načini Bog. Arijevo učenje se od hrišćanskog pravoverja razlikovalo po shvatanju odnosa između Boga i Hrista, koji, prema Ariju, nisu iste suštine (gr. homoousios). Iako je učenje imalo dosta pristalica, proglašeno je za jeres na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, gde je utvrđen Nikejski simbol vere.

Život[uredi - уреди]

Arije najverovatnije beše rodom iz Libije (iako Flovije kaže da je rođen u Aleksandriji), a očevo ime mu beše Amonije (Ammonius). Nije potpuno sigurno, ali je verovatno da je sveti Lukijan bio njegov učitelj[1] i da je u svojoj mladosti pohađao racionalističku školu u Antiohiji. Arije je svakako bio talentovan i prilično učen čovek, koji je svojim oštrim umom zanimljivo tumačio biblijske tekstove.

Kada se vratio u Aleksandriju, udružio se sa Miletijem Likopoljskim (Likopolje, današnji Asjut u Egiptu), koji je bio poznat po svojoj verskoj rigoroznosti. Miletije je robijao za vreme cara Dioklecijana i nije primao one hrišćane koji su se odricali vere da bi se spasli progona. 311. je od strane Patrijarha Petra Aleksandrijskog izopšten iz crkve, zbog podržavanja Miletijevih stavova[2], ali je za Petrovog naslednika episkopa Ahila, ponovo primljen u zajednicu, postavši 313. godine sveštenika (prezviter) pri jednom hramu u Aleksandriji.

Arijev lik[uredi - уреди]

Arija čak i njegovi protivnici, poput episkopa Epifanija, opisuju kao "visokog čoveka vitkog stasa, izvrsnog držanja i prijatnog načina ophođenja. Bio je omiljen kod žena, koje su bile očarane njegovim divnim vladanjem, i ganute njegovim asketskim izgledom. Muškarci su bili zadivljeni utiskom njegove umne nadmoći."[3] Arijev asketizam i strog način života se iskazivao i u njegovoj odeću nalik monaškoj. I drugi ga opisuju kao čoveka prijatnog karaktera, kome se na licu ocrtavala blaga melanholija, tako česta kod pesnika. I car Konstantin je istakao nalet tuge na Arijevom licu.

Ovaj čovek, koji je izazvao najveće dogmatske borbe u staroj crkvi, je takođe pisao mornarske i mlinarske pesme, koje je pevao narod. Zbog njegovog bavljenja poezijom su mu njegovi neprijatelji prebacivali za "ženskaste manire". Nažalost, od njegovog glavnog dela Gozba je ostalo tek nekoliko fragmenata. NJegovi neprijatelji su ga blatili zbog te knjige i pričali o "pijankama" na kojima je Arije uz pošalice pevao u dokolici. Arijeve pristalice su, naprotiv, imale visoko mišljenje o tom delu, u kome se Bog veliča kao neiskazivo biće koje se ne može porediti ni sa čim.

Arijevo učenje[uredi - уреди]

Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo

Christian cross
Kršćanstvo

Isus Krist
Rođenje · Krštenje · Učenje
Smrt · Uskrsnuće

Osnove
Apostoli · Evanđelje · Crkva

Historija
Rano kršćanstvo · Oci · Sabori
Ikonoklazam · Šizma · Križari
Reformacija · Ekumenizam

Tradicije

Teologija
Stvaranje · Pad · Grijeh · Sud
Spasenje · Carstvo · Hristologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Arije je smatrao da Hrist nije isto što i Bog, već da je on sin Božji, kojeg je Bog stvorio. „Bog nije oduvek bio Otac; postojalo je vreme kada je bio sam, i kada još uvek nije bio Otac: kasnije je postao. Sin nije bio oduvek, on je postao iz ničega“ (Talija).[4] Uzdizanjem Isusa u nadljudsko, između njega i hrišćana stvara se nepremostiva razdaljina. Po Ariju, preterano isticanje Hristovog božanstva preti da uništi ideju o ugledanju na Hristov život, koja je bitna za hrišćanstvo. Arije takođe nije želeo da dopusti da monoteizam potone u učenje o dvoboštvu i suprotstavljao se metafizičkom preuveličavanju Hrista, koje je diralo u jedinstvenost Boga.

Prema Ariju je Bog od večnosti, a Sin njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. „Otac je u eonskim vremenima stvorio jedinorođenog Sina, kroz koga je stvorio i eone i svemir. Sin je bezvremeno stvoren od Oca, on je kreiran i stvoren pre eona, ali nije postojao pre nego što je stvoren, no je svakako jedini koji je bezvremeno bio stvoren od Oca pre svih."[5]

Arijanski spor[uredi - уреди]

Glavni članak: Arijanski spor

Crkveni spor koji je podelio ranu crkvu, koji je počeo 318, a trajao do 381. godine, je nazvan Arijanski spor po Ariju koji ga je poveo. Bilo je potrebno osamnaest crkvenih sabora da bi se rasprava okončala, počev od čuvenog sabora u Nikeji 325, pa do sabora u Carigradu 381. godine. Predmet spora bilo je značenje koje inkarnacija može imati u okviru hrišćanskog monoteizma. Suština spora je bila u sledećem - da li je Sin jednako večit kao Otac ili je stvoren iz ničega? Da li Hrist ima istu suštinu (homoousias) s Bogom ili ima sličnu suštinu (homoiousias)?

Sve je počelo na predavanju koje je Aleksandrijski episkop Aleksandar držao velikom krugu sveštenih lica, o tome kako se u Svetom Trojstvu sadrži jedinstvo. U raspravi koja je posle toga usledila, Arije je istakao argument da "ako je otac rodio sina, mora postojati početak rođenog", pa otuda mora postojati i vreme kada sin nije postojao. Arijevo mišljenje nije bilo novo, već je samo izgovorio ono što su mnogi teolozi tada mislili.[6] Ali episkop Aleksandar nije tolerisao drukčiji stav podanika i osorno mu je naredio da odustane od svog mišljenja. Arije je, naprotiv, smatrao da se ubeđenja ne mogu odbaciti po naredbi, i tako je pokrenut ovaj spor, koji je prerastao u jedan od najvećih u istoriji hrišćanstva.

Episkoip Aleksandar saziva sabor 320./321. godine u Aleksandriji, uz učešće oko 100 episkopa, koji potvrđuje njegovo učenje da je "Sin oduvek bio u Ocu", kao očeva premudrost. Sin je bespočetni Bog, i mada je rođen, nije rođen "iz nebića, već iz suštog Oca".[7] Osuđeno je Arijevo učenje, a sam Arije je raščinjen i ekskomuniciran. Sabor je takođe osudio i raščinio Arijeve pristalice među sveštenstvom - episkope: Sekunda i Teona, prezvitere: Ahila, Aetolija, Karpona, Sarmata i dva Arija, kao i đakone: Evzela, Lucija, Julija, Menasa, Haladija i Gaja. Odluku sabora Arije je smatrao nepravednom, te sa pristalicama odlazi u Palestinu, gde mu je zaštitu pružio Jevsevije (Eusebie), episkop cezareje. Arije je podršku našao i u poznatoj ličnosti, bliskoj dvoru, Jevseviju episkopu Nikomedijskom, koji je bio školski drug Ariju, iz vremena njihova školovanja kod Lukijana u Antiohiji. Arijevo učenje je dobijalo mnogo novih pristalica, posebno onih koji su crkvene dogmate pokušavali tumačiti isključivo racionalno. Ovoliko omasovljenje Arijevih pristalica omogućilo je sazivanje i održavanje dva njihova sabora U Britaniji i Palestini, sa zahtevima za ukidanjem odredbi aleksandrijskog sabora. Popularnosti njegovog učenja je doprineo sam Arije njegovom "Talijom" u kojoj je prozno i lakim stihovima obrazlagao svoje učenje, izvrgavajući podsmehu napade protivnika.[8]

Arije je raspravu o prirodi Hrista postavio sa takvom žestinom da se više nije moglo prečuti. Kako je priroda Hrista bila u središtu ove rasprave, sukob je poprimao sve veće razmere. Ne samo da su u njega bili uvučeni episkopi sa strane, nego i hrišćanske mase. Ubrzo više nije bilo nijednog grada niti sela gde se nije raspravljalo o Bogu i Hristu. Članovi porodica su zbog toga dolazili u žestoke sukobe, a u javnosti su izbili pravi nemiri. Hrišćani su se tukli na ulici zarad Hristovog božanstva. Zbog tog ružnog ponašanja hrišćanstvo je kod pagana izašlo na rđav glas, te su mu se podsmevali i u pozorištima.

Sam Car Konstantin odlučuje da se uključuje u sukob, te nalaže, u ime mira u Imperiji, da se pomire episkop Aleksandar i Arije. Stoga Osiju, episkopa španske kordobe šalje u Aleksandriju, sa pismom za zavađene strane. Po povratku je episkop Osija izvestio cara o njegovoj neuspeloj misiji, saopštavajući mu o svoj ozbiljnosti spora koji je nastao u Crkvi. Car odlučuje da sazove episkopat Crkve da bi se rešio nastali spor, određujući Nikeju kao mesto velikog sastanka. Na carev poziv sakupilo se u Nikeji, u proleće 325. godine, 318 episkopa, kao i manji broj prezvitera i đakona. Dolaskom carevim otpočeo je sabor 25. maja 325. godine.

Nikejski sabor[uredi - уреди]

Glavni članak: Prvi Vaseljenski Sabor
Arije na saboru u Nikeji, pod nogama cara Konstantina i hrišćanskih episkopa.

Sabor održan u Nikeji u Maloj Aziji tokom maja i juna 325. godine u raskošnim salama carske palate, obično se predstavlja kao jedno od slavnih poglavlja u istoriji hrišćanske crkve. Doskora progonjeni episkopi putovali su carskom poštom, a car ih je dočekivao najumilnijom predusretljivošću. Celivao je ožiljke prisutnih mučenika i lično je predsedavao pregovorima. Bila je to prva pobednička demonstracija crkve, koja je morala da ostavi utisak na one koji vole impozantnu raskoš. Kao kod svih sabora, organizacija je igrala veliku ulogu, pa su se oni koji su se pravili važni tiskali u prvi plan. Često se dešavalo da su se tokom savetovanja na saboru svi učesnici neobuzdano nadvikivali ne obazirući se naročito na svoje episkopsko dostojanstvo. Očevi sabora nisu vodili računa ni o uzajamnom razumevanju niti o očuvanju hrišćanskog bratstva. Samin Makedonac kaže da su oni ljudi koji se sakupiše na saboru, najobičniji prostaci. Taj Sabin, episkop iz Iraklije u Trakiji, sakupio je u jednu knjigu sve što su episkopi na različitim saborima naredili, gde ismeva oce koji su bili na saboru u Nikeji, optužujući ih da su površni i prosti. Diplomatija je stupila u dejstvo, a intrige su vodile glavnu reč kod mnogih neukih episkopa kojima je manjkalo razumevanje problema, a koje je već tada jedan učesnik grubo ocrtao kao „sabor pukih glupaka".[9]

Arije se na saboru nije pojavio na način kako bi se moglo očekivati budući da je on pokrenuo to sporno pitanje. Tražili su ga pogledom, ali ga nisu opazili. Arijevo mišljenje su branili, Jevsevije iz Nikomidije, Teognost episkop Nikejski i Maris episkop Halkidonski, mesta u Vitiniji. Mišljenja su se žestoko sukobila, ali pristalice Arija bile su u manjini. Na kraju je predloženo vjeruju po kome je Hristos bio „iste suštine kao Otac". Nebiblijsko poreklo je bilo najveći nedostatak ovog izvorno gnostičkog izraza, ali je pod pritiskom Konstantina prihvaćen kao obrazac o jedinstvu. Pošto je vjeruju dopunjeno bacanjem još nekoliko anatema na arijansku teologiju, ono je po carevoj želji usvojeno kao odluka. Arije se tek pri kraju sabora pojavljuje u prvom planu, ali ne kao čovek spreman da raspravlja. On samo odbija da potpiše vjeruju koje je bilo upereno protiv njegovih uverenja. Zbog hristoloških neslaganja Nikola iz Likije, poznatiji kao sveti Nikola, je fizički napao Arija, nakon čega je udaljen sa sabora.

"Bilo je potpuno nečuveno da univerzalno vjeruju nastane samo zahvaljujući autoritetu cara, koji se kao prozelit tek pripremao za krštenje i nije imao ni najmanje pravo da učestvuje u razgovoru o najvećim tajnama vere. Nijedan episkop se nije usudio da se usprotivi toj čudovišnosti. Ista crkva koja je pobedonosno prkosila Dioklecijanovoj vojsci poslušno se povinovala naredbi njegovog naslednika, koja je pogodila njen nerv potpuno drukčije od spoljašnjeg nasilja progona."[10]


Izgnanstvo Arija u Iliriju[uredi - уреди]

Položaj Ilirika u Rimskoj Imperiji.

Arije je raščinjen, proglašen jeretikom, proklet i prognan u Ilirik, zajedno sa njegovim pristalicama, ekskomuniciranim episkopima Sekundom Ptolimediskim i Teonom Marmaričkim. Kako je car proglasio odluke sabora carskim zakonima, priklanjanje Ariju je od tada postalo zločin, a Arije je postao državni neprijatelj! Vlasnici njegovih knjiga su pod pretnjom smrtne kazne bili prisiljeni da ih predaju. Konstantin, koji je religijska pitanja shvatao politički, proterao je iz zemlje sve episkope koji nisu hteli da potpišu novostvoreni simbol vere i na taj način je ostvario jedinstvo. A episkope Jevsevija Nikomedijskog i Teogonija Nikejskog zato što su branili stavove Arija i posle odluka Nikejskog sabora, car je prognao u Galiju. Smatralo se da će na taj način arijanska jeres ubrzo biti uništena, ali ispostavilo se da je nasilno suzbijanje imalo upravo suprotno dejstvo.

Arije je ostao u Iliriji oko šest godina, i moguće da je tamo lično podučavao Ursaciusa i Valensa, koji su kasnije postali jaki branioci arijanskog hrišćanstva.[11]

Reakcije na sabor[uredi - уреди]

Konstantin I spaljuje arijanske knjige.

Stav prihvaćen u Nikeji nije odgovarao pravom stanju unutar hrišćanstva. Snage u crkvi bile su drukčije raspoređene nego što je bio slučaj na saboru. Kako je mala većina izvršila nasilje nad velikom manjinom bez ustupaka, osvojena pobeda zasnivala se na krhkim temeljima. Reakcija na odluku sabora potekla je od Jevsevija iz Nikomidije, iskusnog političara arijanske orijentacije. Jevsevije je protiv svog uverenja potpisao nikejski simbol vere, ali je posle toga diplomatskom mudrošću nastojao da ispravi grešku. Arijanci su zahtevali izbacivanje nebiblijskih pojmova iz simbola, što je zahtev koji se nije mogao lako odbiti. Oni su započeli kritiku versko-filozofske formulacije o istoj suštini sa obrazloženjem da je ona za laika nerazumljiva. Preko sestre cara Konstantina, čiji je savetodavac bio Jevsevije, došlo je do zaokreta koji je na novi način preraspodelio istinu i zabludu. Konstantinova politika bila je zainteresovana za pacifikaciju crkve, pa je stoga težio izmirenju sa uvređenim arijancima, koji su glasno govorili o opasnosti diteizma. Careva pomirljivost je 330. godine čak rezultirala pozivom Ariju da se vrati, u nameri da se ispravi naneta nepravda. Prognanik nije odmah prihvatio poziv, verovatno više iz nepoverenja nego iz nepokornosti. Naposletku se zaputio na Konstantinov dvor, gde je car milostivo primio pekadašnjeg prognanika.

Izgnanstvo Atanasija u Trir[uredi - уреди]

Konstantinovu naredbu da Arija vrati na njegov položaj Atanasije je odbacio primedbom da se osobe koje je sabor osudio kao vinovnike jeresi ne mogu ponovo vratiti u crkvenu zajednicu. Ni ovoga puta se nije ostvarilo pomirenje koje je car priželjkivao. Arijanstvo je proglašeno istinom, a suparnička strana je optužena za zabludu, te je sada na svojoj koži osetila nemilost, kada je njen vođa Atanasije oteran u progonstvo u Trir.

Arijeva smrt[uredi - уреди]

Ovako je Arijevu smrt zabeležio Sokrat Sholastik[12]: "Kada je izašao sa carskog dvora, Arije je oko sebe imao mnogo Jevsevijevih pristalica koji su ga čuvali i tako u njihovoj pratnji, on je išao ulicom, a mnoge oči behu uprte u njega. Kada je bio blizu Konstantinovog trga, gde se nalazi porfirni stub, Arije oseti neku slabost u stomaku. Tada upita jednog iz pratnje gde se nalazi zahod, a ovaj mu pokaza jedan iza trga. On otide tamo, i tu ga snađe još veća slabost, tako da je uz pražnjenje creva prosuo i svu utrobu iz sebe uz mnogo krvi, te tu i izdahnu."

Protivnici su smatrali Arijevu smrt Božjom kaznom, dok su njegove pristalice verovali da je otrovan. Uglavnom, Arijeva smrt nije okončala neslaganja. Borba se nastavila nesmanjenom žestinom, jer nije bila vezana za ličnost Arija, već za pitanja koja je on pokrenuo.

Arijanstvo[uredi - уреди]

Glavni članak: Arijanstvo

Arijanstvo nipošto nije bilo samo mala sekta, već je prerasla u veliku crkvu koja se izdavala kao jedina istinita. Arijanstvo je postalo prvo hrišćansko verovanje preobraćenih Germana. Episkop Ulfila bio je arijanac i revnosno je širio arijansko shvatanje hrišćanstva među svojom braćom po veri. Među arijancima bilo je tolerantnih hrišćana poput Agile, koji je svom sagovorniku Grigoriju iz Tursa, pošto je ovaj tvrdio da je Arijeva smrt dokaz lažnog učenja, smireno odgovorio: „Ne huli učenje koje nije tvoje. Mi sa naše strane, iako ne verujemo u ono u šta vi verujete, ipak ne hulimo. Mi, naime, ne smatramo zločinom ako se veruje ovako ili onako."

Izvori[uredi - уреди]

  1. Michael O'Carroll, Trinitas (Delaware: Michael Glazier, Inc, 1987) p. 23.
  2. Encyclopedia Americana, vol. 2, p. 297. Danbury, CT:Grolier Incorporated, 1997. ISBN 0-7172-0129-5.
  3. Carroll, A History of Christendom, II, p. 10
  4. Carroll, History of Christendom, II, p. 10
  5. G. Pfannmiiller: Jesus im Urteil der Juhrhunderte, 1939, str. 104.
  6. Ovo mišljenje se spominje najmanje 50 godina pre Arija, kada je Pavle od Samostrate 269. smenjen zbog njegovog slaganja sa onima koji su koristili reč homoousios (iste suštine) da označe odnos Oca i Sina.
  7. http://www.eparhija-niska.org.yu/Prolog/Borba_za_jednosustnost.html
  8. http://www.eparhija-niska.org.yu/Prolog/Arijeva_jeres.html
  9. Navedeno po S. A. Bernoulli: Das Konzil' von Nizaa, 1896, str. 15.
  10. Ed. Schwartz: Kaiser Konstantin unddie christliche Kirche, 1913, str. 141.
  11. What Happened After Arius?
  12. Sokrat Sholastik, Istorija Crkve, Šibenik 2002. str. 49.

Vanjske veze[uredi - уреди]