Stvaranje

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vilijam Blejk, The Acient of Days

Stvaranje, postanje ili kreacija je filozofsko i teološko učenje prema kojem je svet stvoren od boga (tvorca) ili više božanstava. Na osnovu ovog koncepta nastali su pojmovi kao što su stvar, stvor i stvorenje. Doktrina koja se temelji na stvaranju naziva se kreacionizam.

Suprotno učenje je evolucionizam, prema kojem je svet nastao laganim evolutivnim razvojem. U neoplatonizmu, stvaranje je neprestano prelivanja božanskog bića.

U filozofiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Indijska filozofija[uredi - уреди | uredi izvor]

U drevnim indijskim mitovima govorilo se o stvaranju sveta, da ga je stvorio prvobitni božanski par, nebo i zemlja, ili žrtva velikog čoveka, ili Brahma, dok filozofsko mišljenje ostavlja po strani sve to i veli da svet nema početka, već postoji oduvek.[1]

U samkhyi, budizmu, đainizmu, mimamsi, vaišešiki i nyayi bog ne stvara svet, već najviše ako nadzire zakon karme i sprečava skretanje njenog toka.[2]

Avgustin[uredi - уреди | uredi izvor]

Sveti Avgustin objašnjava postojanje boga pre stvaranja sveta:

Pre nego je sazdao nebo i zemlju, Bog nije radio ništa ... Ako bi se neki površan duh, lutajući kroz slike o proteklim vremenima, začudio nad tim da si se ti, svemogući Bog, koji je sazdao i obuhvata svemir, tvorac neba i zemlje, uzdržao od rada za bezbroj vekova, pre nego što si se latio ogromnog posla, neka se trgne taj duh iz svog sna i shvati već da je njegovo ćutanje lažno. Jer kako je moglo da protekne toliko vekova, kad ih ti, tvorac njihov nisi bio sazdao još? Kako bi vreme moglo imati mesta ako ga nisi ustanovio ti ili, kako bi ono isteklo ako nije postojalo dotle? ... Ne, ti nisi u vremenu prethodio vremenu jer inače ne bi dolazio pre svih vremena. Prethodiš ti prošlim vremenima, svom onom visinom večnosti tvoje, uvek prisutne, kao što vladaš, jednako, vremenima koja će doći.

Avgustin, Ispovesti[3]

Jovan Skot Eriugena[uredi - уреди | uredi izvor]

Jovan Skot Eriugena, po kriteriju stvaranja, celokupnu prirodu deli na četiri vrste:

  • prirodu koja stvara a nije stvorena,
  • prirodu koja je stvorena i stvara,
  • prirodu koja je stvorena a ne stvara, i
  • prirodu koja je niti stvorena niti stvara.

Priroda koja stvara a nije stvorena jeste, naravno, bog, koji je prvi uzrok.[4] Eriugena tumači božje stvaranje na način blizak panteizmu:

Kada čujemo da je bog stvorio sve stvari, mi pod time ne treba da razumemo ništa drugo do to da je bog u svim stvarima, tj. da je suština svih stvari. Jer jedino on istinski jeste, i sve za šta se usitinu može reći da postoji u onim stvarima koje jesu, jeste samo i jedino bog.[5]

Bonaventura[uredi - уреди | uredi izvor]

Bonaventura je, poput mnogih sholastičara, tvrdio da svet ne postoji večno, već je stvoren. Po njemu, ako bi svet postojao večno, to bi značilo da se već dogodilo beskonačno mnogo sunčevih kruženja, a svake godine dolazi još jedno. Ali, po njemu, nemoguće je povećavati beskonačno. Prema tome, svet nije mogao postojati oduvek.[6] Još jedan od razloga koji je Bonaventura naveo za stvaranje sveta u vremenu je sledeći: da je svet stvoren u večnosti sada bi postojao beskonačan broj besmrtnih ljudskih duša, ali aktuelan beskonačan broj nije moguć.[7]

Bonaventura smatra da su sva stvorena bića sastavljena od materije i forme (hilomorfizam). On pod materijom podrazumeva potencijal u najširem smislu, a ne ono što je suprotstavljeno duhu. Po njemu, "materija posmatrana po sebi nije ni duhovna ni telesna".[8] Međutim, Bonaventura tvrdi da tvar nikada aktuelno ne postoji odvojeno od forme. Materija, uzeta po sebi jeste prosta mogućnost ili moć.[9]

Toma Akvinski[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Akvinskom, budući da je bog prvi uzrok sveta, jer konačna bića su kontintentna i svoje postojanje zahvaljuju nužnom biću, konačna bića moraju proizaći iz boga stvaranjem. Štaviše, to stvaranje mora biti iz ničega. Kada bi stvorenja bila sačinjena iz neke prethodno postojeće građe, ta građa bi bila ili bog sam ili nešto drugo što nije bog. Ali bog ne može biti građa za stvaranje, jer je jednostavan, netelesan i nepromenljiv. Takođe, ne može postojati neka stvar nezavisno od prvog uzroka: može biti samo jedno nužno biće. Bog je, prema tome, apsolutno stariji, i pošto se ne može menjati, takođe se ne može ospoljiti u stvaranju, pa mora stvoriti svet iz ničega (ex nihilo). Ovo se ne sme shvatiti tako da je ništa (nihil) građa iz koje je bog stvorio svet.[10]

Za Akvinskog, primedba da iz ničega ne proizlazi ništa je irelevantna, jer se ništa ne posmatra ni kao eficijentan ni kao materijalan uzrok. Naime, bog je eficijentan uzrok stvaranja, a nikakav materijalan uzrok i ne postoji.[11]

Po njemu, moć stvaranja jeste povlastica koja pripada samo bogu, i ne može se preneti ni na koje stvoreno biće.[12] Svako stvoreno biće je konačno, kao i njegova moć, te ne može izvršiti akt koji zahteva beskonačnu moć - akt premošćavanja beskonačnog ponora između nebivstvovanja i bistvovanja.[13]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 223-229), NOLIT, Beograd, 1982.
  2. Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 223-229), NOLIT, Beograd, 1982.
  3. filozofija.info: The Best Search Links on the Net arhivirano oktobar 15, 2008 na Wayback Machine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 119-120), Beograd, 1989.
  5. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 119-120), Beograd, 1989.
  6. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 268), Beograd, 1989.
  7. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 365), Beograd, 1989.
  8. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 276), Beograd, 1989.
  9. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 277), Beograd, 1989.
  10. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 361), Beograd, 1989.
  11. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 361), Beograd, 1989.
  12. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 362), Beograd, 1989.
  13. Frederik Koplston, Srednjovekovna filozofija (str. 363), Beograd, 1989.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]