Libertarijanizam

Izvor: Wikipedia
Mnogi libertarijanci vide Statuu slobode kao važan simbol svojih ideja

Libertarijanizam (slobodarstvo, liberterstvo) je politička filozofija koja zastupa stanovište da bi pojedinci trebali biti slobodni da čine što god žele sa sobom i svojom imovinom sve dok ne ugrožavaju ovu istu slobodu ostalih.

Postoje dve vrste libertarijanaca. Jedni drže za temeljnu postavku da svako dejstvo među ljudima mora biti dobrovoljno i usaglašeno. Oni tvrde da je potezanje za silom protiv druge osobe ili njene imovine, pri čemu se pod "silom" podrazumeva upotreba fizičke sile, pretnja takvom silom, ili činjenje ili nalaganje prevare protiv nekoga ko nije potegao za fizičkom silom, pretnjom silom ili prevarom, povreda tog načela (mnogi od njih su individualistički anarhisti ili anarho-kapitalisti). Druga vrsta libertarijanaca potiče iz posledičnosne ili pogodnosne tačke gledišta. Umesto moralnih zabrana potezanja za silom, oni podržavaju ograničenu vladu koja se koristi minimalnom količinom uvodne sile (poput propisivanja i prikupljanja poreza kako bi obezbedila neka javna dobra poput odbrane i puteva, kao i izvesna minimalna regulacija), jer veruju da je ona neophodna kako bi se osigurala najveća sloboda pojedinaca (ovo su minarhisti). Libertarijanci se ne protive korišćenju sile kao odgovor na već počinjen napad poput nasilja, prevare ili povrede prava drugoga. Libertarijanci daju prednost etici samoodgovornosti i oštro se protive socijalnoj državi, jer veruju da je prisiljavanje nekoga da pruža pomoć drugima etički pogrešno, u krajnjem kontraproduktivno, ili pak i jedno i drugo.

Napomena o nazivima: Neke pisce koji su označavani kao libertarijanci ponekad nazivaju i klasičnim liberalima. Izraz "filozofija slobode" se ponekad koristi za libertarijanizam, klasični liberalizam, ili oba.

Načela[uredi - уреди]

Libertarijanci generalno određuju slobodu kao mogućnost ili slobodu da činite što god želite sve do tačke kada vaše ponašanje počinje da ometa ili ugrožava drugu osobu ili njenu imovinu. Kod tačke ometanja, sve strane bi postale podložne izvesnim načelnim pravilima za razrešavanje sporova, koja ističu nadoknadu žrtvi radije no samo kaznu ili odmazdu. Većina libertarijanaca dozvoljava da bi takve kazne mogla primerno nametati država u vidu krivičnih ili građanskih kazni, mada mnogi osporavaju stepen do kojeg je takva kazna nužno zadatak države.

Libertarijanci uglavnom vide ograničenja koja država nameće pojedincima i njihovoj imovini, preko potrebe da se kazni povreda prava jednog od nas od strane drugog, kao povredu slobode. Anarhisti se zalažu za odsustvo ma kakvih vladinih ograničenja, zasnovano na pretpostavci da su vladari i zakoni nepotrebni jer će u odsustvu vlade pojedinci prirodno oblikovati samoupravne društvene veze i pravila. Nasuprot ovome, pravi libertarijanci smatraju vladu neophodnom sa jedinom svrhom zaštite prava ljudi. Ovo uključuje zaštitu ljudi i njihove imovine od kriminalnih dela drugih, kao i obezbeđenje nacionalne odbrane.

Libertarijanci generalno brane ideal slobode sa stanovišta toga koliko je malo svako ograničen autoritetima, odnosno koliko je svakome dozvoljeno da čini, što se opisuje kao negativna sloboda. Ovaj ideal se razlikuje od viđenja slobode usmerenog na to koliko svako može činiti, što se naziva pozitivnom slobodom. Razliku između ovih pojmova prvi je zapazio Džon Stjuart Mil, i kasnije u više pojedinosti opisao Isaija Berlin.

Mnogi libertarijanci vide život, slobodu i imovinu kao konačna prava koja poseduju pojedinci, i da dovođenje jednog od njih u pitanje nužno ugrožava i ostale. U demokratijama, oni smatraju kompromise o ovim pravima pojedinaca političkim dejstvima "tiranijom većine". Ovaj izraz, koji je prvi skovao Aleksis de Tokvil i kasnije proslavio Džon Stjuart Mil, ističe pretnju većine da nameće većinske norme manjinama, i pri tom narušava njihova prava.

Wikicitati „...potrebna je takođe i zaštita od tiranije preovlađujućeg mišljenja i osećanja, od sklonosti društva da nameće, sredstvima drugim no građanskim kaznama, sopstvene ideje i običaje kao pravila ponašanja i drugima koji se sa njima ne slažu...“
(Džon Stjuart Mil)

Mnogi libertarijanci daju prednost precedentnom pravu, koje vide kao manje proizvoljno i prilagodljivije od normativnog prava. Relativne prednosti precedentnog prava koje se postepeno razrađuje ka sve finijim određenjima imovinskih prava su izrazili mislioci kao što su Fridrih Hajek, Ričard Epstajn, Robert Nozik i Rendi Barnet. Neki libertarijanski mislioci veruju da bi ovaj razvoj mogao da razdefiniše razne "zajedničke" pojave poput, recimo, zagađenja i drugih međudejstava koja neki vide kao spoljašnja. U rečima Rasela Minsa, "libertarijansko društvo ne bi dozvolilo nikome da povredi druge zagađivanjem jer ono insistira na pojedinačnoj odgovornosti". Javno vlasništvo nad imovinom otežava zahtev za odgovornošću.

Prirodna prava i posledičnost[uredi - уреди]

Neki libertarijanci poput Roberta Nozika i Mureja Rotbarda vide prava na život, slobodu i imovinu kao prirodna prava, odnosno, prava vredna zaštite kao cilja samog za sebe. Njihov pogled na prirodna prava je izveden, posredno ili neposredno, iz pisanja Tomasa Hobsa i Džona Loka. Ajn Rand, koja je takođe imala snažan uticaj na libertarijanizam, uprkos odbacivanju tog naziva, takođe je gledala na ova prava kao zasnovana na prirodnom zakonu.

Drugi libertarijanci kao što su Milton Fridman, Ludvig fon Mizes i Fridrih Hajek, opravdavali su ova prava na pragmatičnim ili posledičnosnim, kao i moralnim osnovama. Oni su rasuđivali kako je libertarijanizam saglasan sa ekonomskom delotvornošću, i stoga najdelotvorniji način pomaganja i unapređivanja socijalnog blagostanja. Oni takođe mogu opravdavati pokretanje sile u nekim okolnostima, na primer u vanrednim situacijama. Neki libertarijanci poput Jana Narvesona zauzimaju ugovornu tačku gledišta po kojoj su prava vrsta dogovora koji bi racionalni ljudi sklopili pre međudejstava.

Libertarijanske smernice[uredi - уреди]

Libertarijanci se snažno protive narušavanju građanskih sloboda kao što su ograničenja slobode izražavanja (npr. govora, štampe, ili upražnjavanja vere), zabrana dobrovoljnog udruživanja, ili zadiranje u ličnost ili imovinu osim kao ishod dostojnog pravnog postupka kojim se ustanovljava ili kažnjava kriminalno ponašanje. Tako, libertarijanci se protive svakoj vrsti cenzure (odnosno, tvrdnjama o napadnom ili uvredljivom govoru), ili zapleni imovine pre suđenja. Dalje, većina libertarijanaca odbacuju razliku između političkog i tržišnog govora ili udruživanja, pravno razlikovanje koje se često koristi da se od vladinog uplitanja zaštiti jedan vid delovanja ali ne i drugi.

Libertarijanci se takođe mršte na ma koje zakone koji ograničavaju lično ili saglasno ponašanje, kao i zakone o zločinima bez žrtava. Oni tako veruju da izbor pojedinaca o proizvodima ili uslugama ne bi trebao biti ograničen zahtevima za vladinim odobravanjem ili monopolima odobrenim od strane države, ili pak putem trgovinskih ograda koje ograničavaju izbor proizvoda i usluga iz drugih država (vidi slobodna trgovina). Libertarijanci se takođe uglavnom protive zakonskim zabranama uživanja droge, kockanja ili prostitucije. Oni veruju da bi građani trebali da budu slobodni da preuzimaju rizik, čak i do tačke gde sebi stvarno škode. Na primer, iako se većina libertarijanaca možda lično slaže sa većinom ljudi da je vezivanje pojaseva dobra ideja, oni odbacuju propisivanje njihove obavezne upotrebe kao paternalizam. Slično, mnogi od njih veruju da Administracija za hranu i lekove Sjedinjenih država (i slična tela u drugim zemljama, kao na primer Ministarstvo zdravlja u Srbiji) ne bi trebalo da zabranjuje nedokazane medicinske postupke, da bi sve odluke o toku lečenja trebale biti donošene između pacijenta i doktora, i da bi vlada imala biti ograničena, i to najviše, na donošenje neobavezujućih ocena o delotvornosti ili bezbednosti.

Libertarijanci generalno veruju da su takve slobode sveopšte urođeno pravo, i oni prihvataju ma koje materijalne nejednakosti ili razuzdano ponašanje, sve dok ono ne povređuje nikog drugog, koji bi verovatno ishodovali iz takve politike vladinog neuplitanja. Oni vide ekonomsku nejednakost kao ishod slobode ljudi da biraju ono što će sami činiti, što može biti profitabilno ili ne.

Minarhizam i anarho-kapitalizam[uredi - уреди]

Neki koji sebe određuju kao libertarijance su minarhisti. Oni podržavaju minimalno oporezivanje kao "nužno zlo" sa ograničenom svrhom finansiranja javnih tela koja bi štitila građanske slobode i imovinska prava, uključujući policiju, dobrovoljne oružane snage bez regrutnog sastava, i sudove. Anarho-kapitalisti se, sa druge strane, protive svom oporezivanju, odbacujući svako vladino polaganje prava na monopol na zaštitu kao nepotrebno. Oni žele da zadrže vladu van pitanja pravde i zaštite, radije prebacujući ova pitanja na privatne grupe. Anarho-kapitalisti tvrde kako je minarhističko verovanje da se nekakav monopol na prinudu može zadržati unutar ma kojih razumnih granica nerealističan, i da je institucionalizovana prinuda u bilo kojoj razmeri kontraproduktivna.

Stanovišta minarhista i anarho-kapitalista o smernicama o matičnim pitanjima su najčešće međusobno nerazlučiva pošto obe vrste libertarijanaca veruju da su postojeće vlade previše nametljive. Neki libertarijanski filozofi poput Tibora R. Mejkana obrazlažu kako, ispravno shvaćeni, minarhizam i anarho-kapitalizam nisu međusobno protivurečni.

Istorija[uredi - уреди]

Koliko znamo, termin koji se prevodi kao "libertarijanski", u političkom smislu, prvi put je koristio anarho-komunista Žozef Dežak, koji je upotrebio francusku reč -{"libertaire"}- u pismu Prudonu 1857. Iako mnogi levičarski anarhisti i dalje koriste ovaj naziv (tako da se na primer reči koje se mogu prevesti kao "libertarijanski" koriste kao sinonimi za anarhizam u nekim jezicima poput francuskog ili italijanskog), njegova najčešća upotreba nema baš ničeg zajedničkog sa socijalizmom.

Umesto toga, na libertarijanizam kao politički ideal se gleda kao na oblik klasičnog liberalizma, što je savremeni naziv koji se često koristi umesto naziva libertarijanizam. Ovaj pojam, izvorno nazivanan prosto "liberalizmom", izrastao je iz ideja prosvetiteljstva u Evropi i Americi, uključujući i političke filozofije Džona Loka i Barona de Monteskjea i moralnu i ekonomsku filozofiju Adama Smita. Do kraja osamnaestog veka ove ideje su se, skupa sa industrijskom revolucijom, brzo raširile po celom zapadnom svetu.

Lok je razvio vrstu društvenog ugovora kao pravila u kojem se "pristanak vođenih" izvodi iz prirodnih prava. Uloga zakonodavaca bila je da zaštiti prirodna prava u svom zakonskom obliku građanskih prava. Lok je razvio ideju o prirodnim pravima i predložio radnu teoriju imovine; svaki pojedinac u stanju prirode "poseduje" sebe, i na osnovu svog rada, poseduje i plodove svojih napora. Iz ove predstave prirodnih prava, pojavljuje se privreda zasnovana na privatnom vlasništvu i trgovini, sa novcem kao sredstvom razmene.

Negde u isto vreme, francuski filozof Monteskje je razvio razliku između suverenih i administrativnih moći, i predložio podelu vlasti među ovima drugima kao protivtežu prirodnoj težnji administrativne vlasti da raste na račun prava pojedinaca. On je dopuštao kako bi ova podela vlasti mogla raditi jednako dobro u republici kao i u ograničenoj monarhiji, mada je on lično naginjao monarhiji. Pa ipak, njegove ideje su hranile zamisli Očeva osnivača Amerike, i vremenom su postale osnova na kojoj većina vlada upražnjava svoje političke moći, kako ustavne monarhije tako i republike, počevši od Sjedinjenih država.

Moralna filozofija Adama Smita je naglašavala nemešanje vlade kako bi pojedinci mogli ostvariti šta god bi njihovi "Bogom dati darovi" dozvolili bez uplitanja proizvoljnih snaga. Njegovo ekonomsko ispitivanje je ukazivalo da bi bilo šta što ometa mogućnost pojedinaca da doprinose ma kojem poduhvatu prema svojim najboljim sposobnostima — pri čemu se misli na merkantilističke politike i esnafske monopole — vodilo neefikasnoj podeli rada i sakatilo napredak uopšte. Smit je ustvrdio da "dobrovoljna, informisana radnja uvek koristi obema stranama", pri čemu su reči "dobrovoljna" i "informisana" označavale odsustvo prisile ili obmane.

Tokom Američke revolucije, Oci osnivači Sjedinjenih država su suštinski prigrlili zaštitu slobode kao osnovnu svrhu vlade. Tomas Džeferson je rekao da je "pravična sloboda neometano delovanje po našim željama unutar granica ocrtanih oko nas jednakim pravima drugih". Markiz de Lafajet je uvezao (neki bi rekli i uvezao natrag) američke pojmove o slobodi, u sastavljanju francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina iz 1789., u kojoj se kaže:

Wikicitati „Sloboda je mogućnost da činite sve što ne povređuje nikoga drugoga; stoga korišćenje prirodnih prava svakog čoveka nema ograničenja osim onih koja osiguravaju drugim članovima društva uživanje istih prava.“
(Deklaracija o pravima čoveka i građanina, 1789.)

Džon Stjuart Mil je, presročivši pojam pogodnosnosti Džeremija Bentama, rekao kako je "nad sobom, nad svojim telom i duhom, svaki pojedinac jedina i vrhovna vlast". Mil poredi ovaj pojam naprotiv onog kojeg naziva "tiranija većine", proglašavajući da pogodnosnost zahteva da politička uređenja zadovoljavaju "načelo slobode", kojim bi svakoj osobi bila zajemčena najveća moguća sloboda koja ne bi ometala slobodu drugih, kako bi svaka osoba mogla najviše uvećati svoju sreću. Ovaj ideal je kasnije odjeknuo kod engleskog filozofa Herberta Spensera kad je ovaj prgrlio "zakon jednake slobode", ustvrđujući da "svako ima pravo da čini što god želi, sve dok ne ometa istu slobodu bilo koga drugoga".

Pjer Žozef Prudon je zagovarao anarhistički oblik društvenog ugovora koji nije bio između pojedinaca i države već "dogovor čoveka sa čovekom; dogovor iz kojeg mora ishodovati ono što nazivamo društvom". Jedna od njegovih čuvenih tvrdnji jeste "anarhija je red". Kako je on iskazivao uzajamnost, rad je jedini legitiman oblik imovine: Prudon je tvrdio "imovina je sloboda" i odbacivao i privatno i zajedničko vlasništvo nad imovinom uzvikujući "imovina je krađa!". Međutim, on je kasnije napustio svoje odbacivanje imovine, i odobrio privatno vlasništvo "kao protivtežu moći Države, i tako osiguravajući slobodu pojedinca".

Do ranog dvadesetog veka, matična misao u mnogim delovima sveta je počela da se odvaja od gotovo isključivog usredsređivanja na negativnu slobodu i slobodna tržišta ka pozitivnijem ustvrđivanju prava koja su promovisali naprednjački pokret u Sjedinjenim državama i socijalistički pokret u Evropi. Umesto vlade koja postoji jedino da "osigura prava" slobodnih ljudi, mnogi su počeli sa zalaganjem za korišćenje vladine moći za unapređivanje pozitivnih prava. Primer ove promene nalazimo u "četiri slobode" Frenklina Ruzvelta, od kojih su dve negativne, naime ograničavanje vlade od sputavanja "slobode govora" i "slobode ispovesti", a dve pozitivne, proglašavajući "slobodu od nedostajanja", tj. vladinu isporuku domaće i strane pomoći, i "slobodu od straha", odnosno internacionalističku politiku nametanja mira među narodima.

Kako se odrednica "liberal" počela tokom 1920-tih i 1930-tih godina poistovećivati sa naprednjačkim smernicama, posebno u zemljama engleskog govornog područja, mnogi od onih koji su ostali verni izvornom učenju minimalne države su počeli da izdvajaju svoje shvatanje nazivajući sebe "klasičnim liberalima".

U ranom dvadesetom veku, rađanje nacizma u Nemačkoj i komunizma u Rusiji su, uopšteno govoreći, viđeni kao zasebni pokreti, potonji čak naličit naprednjačkom pokretu na Zapadu, tako da su mu mnogi njegovi zastupnici bili naklonjeni. Grupa ekonomista iz središnje Evrope zvana austrijska škola je negirala ovakvo razlikovanje među vrstama totalitarizma ukazujući na zajedničke kolektivističke temelje njihovih učenja, i tvrdeći da je kolektivizam u svim svojim oblicima inherentno suprotan slobodi kako se ona tradicionalno shvata na Zapadu. Među ovim misliocima su i Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek i Valter Blok; Blok je opisivao postavku o ne-agresiji kao "osovinu" libertarijanizma. Austrijska škola je imala snažan uticaj kako na ekonomsko učenje tako i na libertarijanska načela. U drugoj polovini dvadesetog veka je naziv "libertarijanski", koji se ranije povezivao sa anarhizmom, počeo bivati usvajan od strane onih čija su shvatanja bliže sličila "klasičnim liberalima".

Din Rasel je 1955. godine napisao članak razmišljajući kako zvati one koji su, poput njega samoga, sledili klasično liberalno učenje individualizma i samo-odgovornosti. On je rekao

Wikicitati „Mnogi od nas sebe zovu "liberalima". I tačno je da je reč "liberal" nekada označavala osobe koje su poštovale pojedinca i zazirale od služenja masovnim prinudama. Ali levičari su sada zagadili taj nekada ponosan naziv označavujći njime sebe i svoj program većeg vladinog vlasništva nad imovinom i kontrole nad pojedincima. I sada, kao rezultat, oni od nas koji veruju u slobodu moramo objašnjavati kako, kada nazivamo sebe liberalima, zapravo mislimo na liberale u klasičnom nezagađenom smislu. Ovo je u najboljem slučaju mučno i podložno nerazumevanju. Evo predloga: hajde da mi, koji volimo slobodu, zaštitimo i za svoje korišćenje zadržimo dobru i časnu reč "libertarijanac".“
(Din Rasel)

Akademsko libertarijansko učenje[uredi - уреди]

Seminari o libertarijanizmu se predaju u Sjedinjenim državama počevši od 1960-tih, uključujući i seminar o ličnim studijama na Državnom univerzitetu Njujorka u Dženesiu počevši 1972. Školu slobode, kasnije nazvanu Rampart koledž, je tokom 1960-tih vodio Robert Lefevr i bila je od značajnog uticaja u širelju libertarijanskih shvatanja.

Filozofski libertarijanizam je zadobio značajnu meru priznanja u akademskim krugovima objavljivanjem knjige Anarhija, država i utopija harvardskog profesora Roberta Nozika 1974. godine. Levo liberalni filozof Tomas Nejdžel je (čuveno) tvrdio da je Nozikov libertarijanizam 'bez osnova' jer je polazio od pretpostavke da pojedinci poseduju sebe same bez daljeg objašnjenja.

Jan Narveson je ciljao da odgovori na ovaj izazov. Zasnovano na radu Dejvida Gotjea, Narveson je razvio ugovorni libertarijanizam, ocrtan u svom radu Libertarijanska misao iz 1988. i potom produžen u radu Poštovanje osoba u teoriji i praksi iz 2002. U ovim radovima, Narveson se složio sa Hobsom da bi pojedinci napustili svoju sposobnost da ubijaju i kradu jedni od drugih kako bi napustili stanje prirode, ali se razilazi od njega obrazlažući da neprikosnovena država nije nužna da sprovodi ovaj dogovor. Narveson rasuđuje da zapravo nije potrebna nikakva država. Među drugim zastupnicima ugovornog libertarijanizma su i dobitnik Nobelove nagrade i osnivač ekonomske škole javnog izbora Džejms Bjukenen, i mađarsko-francuski filozof Antoni de Žasej.

Sa druge strane, DŽ.S.Lester je ciljao da potkopa ovaj izazov braneći 'libertarijanizam bez osnova' u obliku kritičkog racionalnog libertarijanizma, najistaknutije u svom radu Beg iz Levijatana. Posebno, taj rad primenjuje kritički racionalizam u odbrani postavke da nema sistematskih praktičnih sudara između instrumentalne razboritosti, međulične slobode, države blagostanja i anarhije privatnog vlasništva.

Levi libertarijanci[uredi - уреди]

U angloameričkom političkom učenju postoji i tabor libertarijanaca koji drži egalitaristička načela sa idejama pojedinačne slobode i imovinskih prava, koji sebe nazivaju "levim libertarijancima". Levi libertarijanci veruju da je početna raspodela imovine po prirodi stvari ravnomerna, tako da osobe ili ne mogu zakonito prisvojiti privatnu imovinu ili za to moraju pridobiti odobrenje od svih unutar političke zajednice. Neki levi libertarijanci čak koriste Lokovsku pogodbu kao potporu vrstama pravde koje uključuju preraspodelu bogatstva na načine naizgled usaglašene sa libertarijanskim pravima samo-vlasništva. Neki od savremenih levih libertarijanaca su i Piter Valentajn, Hilel Stajner, Filip van Parejs i Majkl Ocuka, čija knjiga Libertarijanizam bez nejednakosti, među današnjim libertarijanskim izdanjima, jedna od onih koja najsnažnije naginje idejama ujednačavanja.

Kritike levog libertarijanizma su dolazile jednako sa levice i desnice. Desni libertarijanci poput Roberta Nozika drže da samo-vlasništvo i prisvajanje imovine ne moraju ispunjavati merila uravnilovke, već jedino moraju pratiti Lokovsku misao nepogoršavanja položaja drugih. Džerald Koen, mislilac analitičkog marksizma, je naširoko kritikovao levo-libertarijanske vrline samo-vlasništva i jednakosti. U knjizi Samo-vlasništvo, sloboda i jednakost, Koen tvrdi kako je svaki sistem koji uzima jednakost i njeno sprovođenje za ozbiljno ne može biti saglasan sa kršnom slobodom i punim samo-vlasništvom libertarijanske misli. Tom G. Palmer sa Kato instituta je odgovorio na Koenovu kritiku u Kritičkom pregledu [1] i dao vodič za literaturu kritičku prema libertarijanizmu i svom eseju-pregledu bibliografije "Literatura o slobodi" u Libertarijanskom štivu [2].

Objektivizam[uredi - уреди]

Položaj libertarijanizma osporavaju mislioci koji sebe nazivaju objektivistima (objektivizam je ime koje je spisateljica Ajn Rand dala svom učenju). Iako je libertarijanizam usvojio neke sastavke učenja Ajn Rand, objektivisti (uključujući i samu Rand) su osudili libertarijanizam kao opasnost za slobodu i kapitalizam. Posebno, tvrđeno je kako libertarijanci koriste objektivističke zamisli "iščupavši im zube".

Obratno, neki libertarijanci vide objektiviste kao dogmatične, nerealne i nepopustljive. Rečima urednika Razuma Nika Gilespija u izdanju ovog libertarijanskog časopisa od marta 2005. posvećenom uticaju objektivizma, Rand je "jedna od najvažnijih ličnosti u libertarijanskom pokretu... Rand ostaje jedna od najprodavanijih i najšire uticajnih figura u američkoj misli i kulturi" uopšte i posebno u libertarijanizmu. Ipak, on priznaje da se stidi povezivanja svog časopisa sa njenim idejama. U istom broju, Keti Jang kaže kako je "libertarijanizam, pokret najbliže povezan sa idejama Rand, manje njihovo potomstvo nego pre pobunjeni nećak". Iako odbijaju ideje koje vide kao randijanske dogme, libertarijanci poput Jang ipak veruju da bi "poruka Rand razuma i slobode... mogla biti tačka okupljanja" libertarijanizma.

Vojna dejstva Sjedinjenih država u Iraku od 2003. na ovamo su istakli napetosti između objektivizma i pogleda mnogih libertarijanaca. Objektivisti se često nisu slagali sa politikom neuplitanja (često obmanjujuće nazivanom "izolacionizam") mnogih libertarijanaca. Oni obrazlažu da je ispravno da država preduzme preventivna vojna dejstva kada dokazi ukazuju na stvaran rizik da će druga država prva potegnuti za prinudnom upotrebom fizičke sile. Mnogi bi takođe želeli da vide državu koja agresivnije štiti prava (u ovom slučaju američkih) građana i preduzeća u inostranstvu, uključujući tu i vojnu akciju kao odgovor na podržavljenje.

Objektivisti odbacuju često ponavljani libertarijanski refren da su država i vlada "nužna zla": za objektiviste, država ograničena na zaštitu prava svojih građana je apsolutno nužna i moralna. Oni se protive svim anarhističkim strujama i podozrivi su prema libertarijanskom srodstvu sa individualističkim anarhizmom.

Smernice libertarijanskih stranaka[uredi - уреди]

Libertarijanizam se često smatra desničarskim pokretom, posebno među ne-libertarijancima u Sjedinjenim državama, gde liberatarijanci uglavnom imaju više zajedničkog sa tradicionalnim konzervativcima nego sa američkim liberalima, posebno povodom ekonomske politike i kontrole vaternog oružja. Međutim, libertarijanci se često (i verovatno najbliže) opisuju kao "konzervativni" po ekonomskim i "liberalni" po društvenim pitanjima. Na primer, najveći broj libertarijanaca smatra teksaškog kongresmena i nekadašnjeg libertarijanskog kandidata za predsednika SAD Rona Pola za libertarijanca po učenju, iako je on tehnički predstavnik Republikanske stranke.

Jedan primer libertarijanskih smernica u istoriji možemo naći u diskriminaciji na radnom mestu. Liberali su po pravilu podržavali zakone koji bi kažnjavali poslodavce za diskriminaciju na osnovama nevezanim za sposobnost obavljanja posla u pitanju, dok su konzervativci istorijski bili naklonjeni zakonima koji su podržavali takvu diskriminaciju (poput američkog Juga pre opštih građanskih prava). Od libertarijanaca bi se imalo očekivati da se protive ma kojim zakonima po ovom pitanju jer bi oni nužno povređivali imovinska prava ili slobode bilo vlasnika preduzeća bilo upravo zaposlenog. Drugim rečima, svako bi trebao biti slobodan da diskriminiše protiv drugih u svojim ličnim ili poslovnim odnosima, svako bi trebao biti slobodan da izabere da li će prihvatiti posao, ili započne svoj biznis u skladu sa svojim ličnim verovanjima i predrasudama, i svako bi trebao biti slobodan da povede bojkot ili javnu kampanju protiv preduzeća sa čijim se smernicama ne slaže.

Kao savremeniji primer, konzervativci će verovatno podržati zabranu istopolnih brakova u interesu održavanja tradicionalnog uređenja, dok će liberali verovatno biti naklonjeni omogućavanju istoplonih brakova u svrhu osiguravanja jednakosti pred zakonom. Libertarijanci se, pak, neće složiti sa samim pojmom braka odobrenim od strane vlade. Zapravo, oni će poricati da vlada zaslužuje bilo kakvu ulogu u braku osim sprovođenja ma kakvog pravnog ugovora u koji pojedinačne strane odluče da stupe, i protiviće se raznim dodatnim pravima koja se trenutno odobravaju venčanim građanima.

Dok je uobičajeni politički spektar duž jednog pravca, Nolanov dijagram ga pretvara u ravan kako bi postavio libertarijanizam u širem opsegu političke misli

Namesto "levo-desnog" političkog spektra, neki libertarijanci koriste dvodimenzionu predstavu političkih uverenja i smernica, sa "ličnom slobodom" na jednoj osi i "ekonmomskom slobodom" na drugoj, koji se naziva Nolanov dijagram. Nazvan po Dejvidu Nolanu, osnivaču Libertarijanske stranke SAD, koji ga je izradio, dijagram je sličan društveno-političkom testu koji koriste Zastupnici za samoupravu da odrede pojedince i njihove vrednosti. Prvo približenje libertarijanskih smernica, izvedeno iz ovih dijagrama, jeste da se oni slažu sa liberalima po društvenim a sa konzervativcima po ekonomskim pitanjima. I tako, uobičajena linearna skala shvatanja vlade se može prikazati unutar Nolanovog dijagrama kao da se proteže od gornjeg levog do donjeg desnog temena, dok bi stepen državnog upravljanja bio predstavljen duž pravca od donjeg levog do gornjeg desnog temena. Nolanov dijagram i način na koji se koristi nisu opšte prihvaćeni.

Kritika libertarijanizma[uredi - уреди]

Kritičari libertarijanizma i sa levice i sa desnice tvrde kako su libertarijanski pojmovi o pojedinačnoj ekonomskoj i društvenoj slobodi protivurečni, neodrživi ili nepoželjni. Napadači sa levice se najčešće usredsređuju na ekonomske posledice, tvrdeći da savršeno slobodna tržišta, iliti lese-fer kapitalizam, podriva individualne slobode za mnoge ljude stvarajući društvenu nejednakost, siromaštvo, i odsustvo odgovornosti najmoćnijih. Kritičari sa desnice uglavnom napadaju po pitanjima tradicije i ličnog morala, tvrdeći da široke lične slobode koje zastupaju libertarijanci ohrabruju nezdravo i nemoralno ponašanje i podrivaju veru. Libertarijanci u pogledu ovakvih kritika tvrde da su lična odgovornost, privatno milosrđe, i dobrovoljna razmena dobara i usluga — saglasna ispoljavanja pojednačnosnog pristupa slobodi, i daju i delotvorniji i etičkiji put ka napretku i mirnom suživotu. Oni često rasuđuju da bi u istinski kapitalističkom društvu, čak i najsiromašniji na kraju bolje prošli kao rezultat bržeg sveukupnog privrednog rasta, za koji oni pak veruju da će se ostvariti uz niže poreze i manje upravljanja.

Konzervativci često objašnjavaju da je država potrebna kako bi održavala društveni red i moral. Oni mogu rasuđivati kako preterane lične slobode ohrabruju opasno i neodgovorno ponašanje koje ishoduje u spoljašnjostima čije račune na kraju plaća celokupno društvo. Ako negativna ponašanja utiču štetno na društvo, tada bi oporezivanje moglo da pomogne u olakšavanju ovog neuspeha tržišta novom raspodelom bogatstva. Među najčešće pretresanim ovakvim pitanjima su seksualne norme, borba protiv droga, i javno obrazovanje. Neki, poput konzervativca Jone Goldberga iz Nacionalnog pregleda, smatraju libertarijanizam "oblikom osionog nihilizma" koji je u isto vreme preterano tolerantan prema netradicionalnim načinima života (poput heroinske zavisnosti) i netrpeljiv prema dugim političkim gledištima. U istom članku, on piše: "Decu ne pretvarate u odgovorne odrasle osobe dajući im apsolutnu slobodu. Dobar karakter snažite ograničavajući slobodu, i usmeravajući njihove energije ka najplodnijim putevima. To je ono što rade sve dobre škole, dobre porodice i dobra društva...mnogostranost [ne bi trebala biti]... ugovorno samoubistvo." Ali libertarijanci se ne zalažu za "apsolutnu slobodu", već naprotiv istrajavaju na tome da sloboda delovanja svakog pojedinca ima biti ograničena do tačke kod koje bi ono povređivalo slobodu drugih; takođe, veoma je neuobičajeno za libertarijance da zagovaraju da deca trebaju imati jednaku slobodu kao odrasli. Dalje, libertarijanci su oštri kritičari neopravdanosti i socijalne države.

Neki liberali, kao na primer Džon Rolz i Ernest Partridž, rasuđuju kako podrazumevani društveni ugovori i demokratija opravdavaju vladina delovanja štetna po neke pojedince sve dok su od sveukupne koristi. Oni mogu dalje obrazlagati da prava i tržišta mogu dejstvovati samo među "čvrsto upletenom zajednicom građana" koja počiva na društvenim obavezama koje libertarijanci odbacuju. Ovi kritičari dokazuju kako će bez ovog temelja, libertarijanski oblik vlade ili propasti ili se raširiti toliko da se više ne može prepoznati kao takav.

Druge kritike se usredsređuju na ekonomiju. Kritičari objašnjavaju da tamo gde je libertarijansko ekonomsko učenje (neoklasični i lese-fer kapitalizam) bilo sprovedeno (poput Čilea, Velike Britanije u 19. i Sjedinjenih država u 19. i 20. veku), ishodi pokazuju da su njihove ideje pretnja slobodi, demokratiji, ljudskim pravima, i privrednom rastu. Ovo učenje, kažu, zanemaruje stvarne neuspehe tržišta poput ljudske sklonosti ka oportunističkom ponašanju. Osim toga, neki kritičari tvrde da bi libertarijanska protiv-državnost uklonila neke neophodne službe. Često navođen primer je zdravstvo; kritičari rasuđuju kako manjak medicinskog znanja među potrošačima, i postavka za koju oni veruju da je moralna dužnost društva da obezbedi usluge onima koji ih ne mogu platiti, čine dovoljnu zdravstvenu zaštitu nemogućom u potpuno slobodnom tržištu. Ovi kritičari zatim tvrde da podržavljena mreža zdravstvene zaštite daje bolje ishode od tržišta, i da je zdravstvo, suprotno libertarijanskim stanovištima, javno dobro koje opravdava prinudu.

Takvi kritičari mogu rasuđivati da je libertarijansko određenje "slobode" (kako je predstavljeno na Nolanovom dijagramu) u osnovi pogrešno jer zanemaruje dejstvo koje nemoć i beda imaju na slobodu. Drugi tvrde da je prateći politički kviz pristrasan ka libertarijanizmu ili šak da ovakav grafikon zanemaruje nelibertarijanske vrednosti. Posebno, on predstavlja libertarijanizam kao najveće pobornike slobode, pri tom ne ističući da se pri tom "računaju" samo negativna prava. Libertarijanci na to odgovaraju da su pozitivna prava neprirodna prava, ili pak prava po zapovesti.

Drugi kritičari, poput Džefrija Fridmana, urednika američkog časopisa Kritički pregled, tvrde da libertarijanci previše pojednostavljuju pitanja poput delotvornosti državnog uplitanja, prebacujući bez opravdanja teret dokaza na svoje protivnike. Fridman takođe rasuđuje kako su libertarijanski pogledi na ljudsku prirodu sačinjeni više od "ideologije i političkog krstašenja" nego od "učenosti", kao na primer kada on tvrdi da libertarijanci pretpostavljaju da ljudi deluju kako bi za sebe najviše uvećali korisnost (u širem smislu), ili pak da će njihovo delovanje u sopstvenom interesu uvek služiti ljudskim potrebama bolje od državnog ustrojstva (vlade). DŽ.S.Lester je odgovorio Fridmanu tvrdeći kako Fridman opravdava zatečeno stanje pritom potpuno pogrešno razumevajući libertarijanski pojam slobode. On je, nastavlja Lester, prigrlio apriorni antilibertarijanizam sedeći pritom na antilibertarijanskoj odstupnici: on želi da navodi dokaze protiv libertarijanizma ali uvek može da se povuče na zadršku ustvrđivanja manjka "opravdanja" i navodne pojmovne nejasnosti. [3] Lester se i u svom Begu iz Levijatana u više pojedinosti bavi mnogim pitanjima koja je pokrenuo Fridman.

Neki kritikuju porive libertarijanaca, govoreći da oni podržavaju libertarijanske ideje samo zato što one služe da opravdaju i održe ono što ovi kritičari vide kao njihov položaj blizu vrha postojećih društvenih lestvica. Na primer, kolumnista časopisa -{Wired}- Bruk Šelbi Bigs je rekao: "Libetarijanizam je neobaveštena kapitalistička pohlepa u odelu građanskih prava" i da:

Wikicitati „...postoji nekoliko pitanja koja libertarijanci nekako uvek zanemaruju kada govore o obećanju budućnosti bez vladinog uplitanja: stvaran i nerazdvojan kulturni hendikep i "afirmativna akcija" (odnosno pozitivna diskriminacija), poduhvati javnih radova poput autoputeva za sve dvorce koje je novi novac podigao po Silikonskoj dolini, obezbeđivanje sredstava za umetnost, sprečavanje i zaustavljanje zlostavljanja dece, zdravstvena nega za starije, i još mnogo drugih koji bi se mogli nabrajati. Oni se verovatno neće previše glasno buniti ni protiv smanjivanja poreza na kapitalnu dobit ili drugih poreskih olakšica za korporacije i bogataše.“
(Bruk Šelbi Bigs)

Ovi kritičari ukazuju da libertarijanska podrška naporima Svetske trgovinske organizacije dokazuje kako su oni zadovoljni globalnim status kvoom i da bi želeli da zamrznu sadašnju prevlast i prednost koja ju prati. Slično, oni kažu da libertarijanci gledaju na veoma bogate kao da su oni svoje mesto zaslužili, dok su klasični liberali često bili podozrivi prema bogatima, preduzećima i korporacijama, koje su videli kao aristokratiju. Tomas Džeferson je posebno bio kritičan prema rastu korporacija, za koje bi ovi kritičari tvrdili da čine važan deo libertarijanskog društva. Neki libertarijanci, međutim, poriču opravdanost korporacija kao vladinih izuma.

Većina ekonomista se slaže da je decentralizovano donošenje odluka važan deo delotvornih tržišta, ali će mnogi tvrditi da izostanak vladinog uplitanja po pravilu ishoduje neuspehom tržišta. Libertarijanci veruju u sposobnost slobodnih tržišta da delotvorno i pravedno rasporede bogatstvo, ali oni nikako ne bi dozvolili snagama tržišta da prirede ma kakva kršenja negativne slobode. Štaviše, oni se protive bilo kakvoj prisili koja bi bila upotrebljena da zaleči ono što neki vide kao "neuspehe tržišta", obrazlažući da vladino uplitanje vodi vladinom neuspehu, leku gorem od boljke. [4]

Neki kritičari vide libertarijanski pogled na imovinska prava kao pretnju životnoj okolini pre nego lek. Oni takođe tvrde da je životnu sredinu, poput recimo lepote pejzaža, izuzetno teško monetarno vrednovati.

Neki dalje tvrde da bi libertarijanizam omogućio ropstvo preko imovinskog prava vlasništva nad samim sobom, odbacivanja zakona o radu, preko ugovornih sporazuma o radu, neposredne prodaje budućih prava na rad, i/ili kao kaznu za osobu sa neisplaćenim dugovima čineći ga gazdinskim robom. Čak i unutar libertarijanskih tabora se vode rasprave o libertarijanskom opravdanju ugovornog ropstva [5] i gazdinskog rada [6] [7]. Novi libertarijanski odgovor jeste da sopstveno telo, kao što je Tomas Džeferson govorio o pojmovima, nije predmet vlasništva, tako da je ropstvo uistinu protivzakonito, kao i lažni zatvor. Ovaj pogled je naporedan davnašnjem načelu precedentnog prava da su prava neotuđiva, koje naravno ne bi moglo biti zadovoljeno ako bi se ona smatrala ličnom imovinom (u pravnom smislu) i robom kojom se može trgovati; mada ovaj pogled nije deo bilo koje zvanične libertarijanske platforme, i pitanje dobrovoljnog služenja ostaje predmet rasprave unutar libertarijanskih redova. Međutim, libertarijanci su oduvek tvrdili da su granice pojedinačne slobode dosegnute onda kada te slobode ometaju pravo drugog na iste. Prema tome, vlasništvo nad imovinom se ne bi protezalo do vlasništva nad robovima, jer bi to bio jasan primer nečijih prava (na imovinu) koja ometaju prava drugoga.

Vanjske veze[uredi - уреди]

  • Katalaksija Internet časopis za liberalnu Srbiju.
  • [8] Blog "Slobodno tržište"