Privatna svojina

Izvor: Wikipedia

Privatna svojina ili vlasništvo je vlasništvo imovine (ili bilo čega korisnog npr. intelektualna svojina) od strane pojedinca ili korporacije. U sistemima koji prepoznaju i priznaju privatnu svojinu vlasnik ima određena imovinska prava i postoji pravni sistem zaštite i ograničenja korištenja privatne svojine.

Za koncept svojine ne postoji univerzalno prihvaćena definicija. Kao i drugi osnovni, fundamentalni koncepti od velikog značaja za javnu raspravu, upotreba imovine i svojine i značenja koja im se pridaju veoma su raznolika. Različite nauke (npr. pravo, ekonomija, sociologija, antropologija) i ideološke škole (npr. komunizam, kapitalizam, apsolutizam) posmatraju i definišu ovaj pojmam različito.


Upotreba naziva[uredi - уреди]

U najširem smislu, svojina je "nečija lična stvar", i označava vezu između lica (vidi fizičko lice, pravno lice) i objekta (dobra) za koji lice smatra da mu pripada. U društvenim naukama, svojina se najčešće gleda kao "skup prava i obaveza". U tom smislu, svojina nije odnos lica i objekta već odnos lica koja imaju odnos prema objektima. Na svojinu se često gleda i kao na imovinu, vlasništvo, posedovanje u pravnom smislu.


Opšte karakteristike[uredi - уреди]

Savremena svojinska prava gledaju na vlasništvo i posedovanje kao na ličnu svojinu. Ovo podrazumeva pojedince kao fizička lica, i grupe odn. organizacije kao virtuelna lica, i samim tim su korporacije, vlade, organizacije uključene u ovaj obrazac. Ovaj koncept razlikuje još i javno dobro (npr. etar, zemlju i njene resurse) kojima najčešće upravlja vlada ali načelno mogu svi da ga koriste, i zajedničko dobro koje najčešće pripada manjim zajednicama (npr. lokalnim zajednicama).

Privatnu svojinu su prepoznavali i najstariji pravni sistemi, koji su podrazumevali da vlasnik svojine koristi i ostvaruje interes nad svojom svojinom. Savremena svojinska prava (npr. vidi kapitalizam) razvila su se sa idejom da je privatna svojina značajna kao opšte dobro i da podstiče ekonomski razvoj i eksploataciju dobara.

Pod svojinom se često poima i skup prava i obaveza koje definiše i garantuje lokalni suverenitet. Čak se i suverenitet definiše kao "neosporivo pravo na upražnjavanje vrhunskog autoriteta" posebno u odnosu na svojinu. Ovo znači da pravo nad svojinom ne podrazumeva i suverenitet, odn. da uvek postoji i skup ograničenja nad svojinom. Drugim rečima, "ja ovo posedujem i mogu da radim što mi je volja" nije koncept savremenog svojinskog prava.

Tradicionalno, prava i obaveze podrazumevaju:

  • kontrolu upotrebe imovine
  • korist od eksploatacije imovine
  • razmenu ili prodaju imovine
  • isključivo pravo na svojinu

Pravni sistemi su se razvili u smeru kontrole sporova koji mogu da nastanu u procesu upotrebe, eksploatacije, razmene, prodaje ili prava na svojinu. Ovi procesi se posebno regulišu ugovorima.