Selenasta kiselina

Selenasta kiselina
	Selenasta kiselina
Identifikacija
CAS registarski broj	7783-00-8
PubChem	1091
ChemSpider	1060
UNII	F6A27P4Q4R
KEGG	D05814
ChEBI	26642
Jmol-3D slike	Slika 1
SMILES
	O=[Se](O)O
InChI
	InChI=1S/H2O3Se/c1-4(2)3/h(H2,1,2,3) ; Kod: MCAHWIHFGHIESP-UHFFFAOYSA-N InChI=1/H2O3Se/c1-4(2)3/h(H2,1,2,3); Kod: MCAHWIHFGHIESP-UHFFFAOYAW
Svojstva
Molekulska formula	H2SeO3
Molarna masa	128.97 g/mol
Agregatno stanje	beli higroskopni kristali
Gustina	3.0 g/cm3
Tačka topljenja	razlaže se na 70 °C
Rastvorljivost u vodi	veoma je rastvorna
Rastvorljivost	rastvorna u etanolu
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni	selenova kiselina ; selen
Drugi katjoni	natrijum selenit
Srodna jedinjenja	sumporasta kiselina; telurasta kiselina
	(šta je ovo?) (verifikuj) ; Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala
	Infobox references

Selenasta kiselina je hemijsko jedinjenje sa formulom H₂SeO₃. Strukturno, ona se preciznije opisuje sa (HO)₂SeO. Ona je glavna oksokiselina selena. Druga je selenova kiselina.^[5]^[6]^[7]

Formiranje i osobine

Selenasta kiselina je analogna sumporastoj kiselini, mada se ona lakše može izolovati. Selenasta kiselina se lako formira dodatkom selen dioksida u vodu. Kao kristalina materija, ova ima piramidalne molekule koji su međusobno povezani vodoničnim vezama. U rastvoru ona je diprotična kiselina:^[7]

H₂SeO₃

H⁻ + HSeO₃- (pK_a = 2.62)

HSeO₃-

H⁻ + SeO2−
3 (pK_a = 8.32)

Ona ima blago oksidacionu prirodu, mada su njene reakcije kinetički spore. U 1 M H⁻:

H₂SeO₃ + 4 H⁻ + 4 e_-

Se + 3 H₂O (E^o = +0.74 V)

U 1 M OH_-:

SeO2−
3 + 4 e_- + 3 H₂O

Se + 6 OH_- (E^o = −0.37 V)

Ona se koristi u organskoj sintezi za pripremu 1,2-diketona (e.g. glioksala).^[8]

Reference

↑ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519. edit
↑ Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
↑ Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining”. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846. edit
↑ Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
↑ Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 izd.). CRC Press. str. 4–81. ISBN 0-8493-0594-2
↑ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
1 2 Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
↑ “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, p.438 (1955).

Vanjske veze

Portal Hemija

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today 15 (23-24): 1052-7. DOI:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519. edit

[2] Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217-241. DOI:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[3] Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). „Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining”. J Cheminform 2 (1): 3. DOI:10.1186/1758-2946-2-3. PMID 20331846. edit

[4] Joanne Wixon, Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast 17 (1): 48–55. DOI:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.

[hand-5] Lide, David R. (1998). Handbook of Chemistry and Physics (87 izd.). CRC Press. str. 4–81. ISBN 0-8493-0594-2

[Housecroft3rd-6] Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.

[Holleman&Wiberg1st-7] 1 2 Holleman A. F., Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st edition izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.

[8] “Glyoxal Bisulfite”, Organic Syntheses, Collected Volume 3, p.438 (1955).

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]