Psihopatologija mišljenja

Izvor: Wikipedia
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Francisco de Goya, naziv dela:Uspavani um stvara čudovišta iz 1797. god. paradoksalno, u kontekstu paranoidnih sumanutih ideja mišljenja (po sadršaju) ovu sliku bi mogli nazvati "previše aktivan um stvara čudovišta"

Psihopatologija mišljenja predstavlja pojam kojim se označava neadekvatno funkcionisanje psihičke funkcije mišljenja. Poremećaji mišljenja mogu da budu po: načinu (vrsti), formi i sadržaju.

Mišljenje možemo predstaviti kao složenu psihičku funkciju pomoću koje se uočavaju veze i odnosi između raznih predmeta i pojava, shvataju zbivanja u realnom svetu i omogućava prilagođavanje, odnosno život u njemu. [1]

Opšti pojam mišljenja[uredi | uredi kôd]

Mišljenje takođe možemo definisati kao psihičku funkciju kojom se sagledavaju veze i odnosi u objektivnom okruženju, a primenom specifičnih intelektualnih operacija (misaone operacije), kao što su: upoređivanje, analiza, sinteza, generalizacija konkretizacija, apstraktizacija, dedukcija, indukcija, komparacija (upoređivanje), pretpostavljanje, definisanje, opovrgavanje i asocijacija, preko kojih se donose zaključci, čija je svrha ostvarivanje životnih aktivnosti prilagođenih realitetu. Pored misaonih operacija, čovek koristi i misaone oblike, koji se zajedno sa misaonim operacijama nazivaju misaona sredstva. Misaoni oblici mogu biti: opažaj, predstave sećanja, pojam, sud, zaključak i motiv. [2] Mišljenje se može odvijati i bez neposrednog prisustva opažanja (apstraktno mišljenje), a služi zadovoljenju socijalnih i biopsiholoških potreba. Mišljenje podpada pod uticaj i drugih psihičkih funkcija, kao što su: nagoni, volja, opažanje, pamćenje, pažnja, inteligencija, funkcije svesti i moralnosti. [3][4]. Takođe treba izdvojiti i greške u mišljenju, koje su svakodnevna pojava. One potiču od predrasuda, antipatija, simpatija, konformiranosti, uticaja vaspitanja, pogrešno korišćenih simbola i pjmova, nekorektne upotrebe logičkih operacija, pogrešnim pretpostavkama, zbog želja, motiva, osećanja, sumnje, lažnih uverenja, preterane fantazije, intuicije itd. [5][6]

Etiologija nastanka poremećaja mišljenja[uredi | uredi kôd]

Uslovi nastanka poremećaja mišljenja dele se na:

Vrste mišljenja[uredi | uredi kôd]

Vrste mišljenja ili način mišljenja se odnosi na njegovo ispoljavanje, na osnovu kojeg razlikujemo, sinkretičko, konkretno, apstraktno i autistično mišljenje.

Sinkretičko mišljenje[uredi | uredi kôd]

Sinkretičko mišljenje se viđa kod male dece, koje se ispoljava pripisivanjem života, spoljnim objektima na animanistički način.[7]

Konkretno mišljenje[uredi | uredi kôd]

Konkretno mišljenje (primitivno, arhaično, perceptualno) se odvija uz pomoć predstava. Razlikuju se živi od neživih objekta, ali se proces mišljenja zasniva na slikama pojedinačnih objekata, a ne pojmova. Konkretno mišljenje je svojstveno maloj deci, oskudno ovrazovanim osobama, kod primitivnih osoba, kod pripadnika nekih izolovanih etničkih grupa, kod oligofrenih, dementnih i obolelih od shizofrenije. Ovakav vid mišljenja karakteriše ne razlikovanje uzroka i posledice, konkretnost (bukvalno shvatanje), poistivećivanje slike i objekta, izostanak formiranja pojmova i nemogućnost čisto pojmovnog operisanja od senzornih impresija. Faktor iskustva se isključuje. Magične sile su uzrok mnogih neobjašljivih zbivanja. Ovakav način mišljenja ne poznaje prirodna zbivanja, njihove zakonitosti i pravilnosti. Do tih se saznanja dolazi tek nakon dugotrajnih zapažanja, ispitivanja i razmišljanja. Primeri konkretnog mišljenja mogu biti: U mnogobrojnim putopisima je ovakvo mišljenje ilustrovano opisom odnosa primitivnih plemena prema pomračenju Sunca ili Meseca; Poglavica severnoameričkog indijanskog plemena ne dozvoljava strancu da odnese crteže bizona sa sobom kući, pod objašnjenjem da će na taj način oni više neće imati šta da love; Vrač koji bode sliku svog neprijatelja, kako bi mu naneo bol; Mala dece se služe prstima prilikom računjanja i brojenja; Bolesnik sa paranoidnom shizofrenijom izjavljuje u svom očaju kako "oni" imaju njegov datum rođenja i sada mogu da rade sa mnom šta im je volja. [8][9]

Apstraktno mišljenje[uredi | uredi kôd]

Apstraktno ili pojmovno mišljenje se zasniva na sposobnosti izvlačenja (apstrahovanja) pojma od konkretnog sadržaja. Ono odlikuje psihički zdravu, odraslu i civilizovanu osobu. Zasniva se na korišćenju pojmova odvojenih od senzorijalnih slika sećanja, uz upotrebu intelektualnih operacija kao što su analiza, sinteza, dedukcija, indukcija, apstrakcija, konkretizacija, generalizacija, specijalizacija i sl., što omogućava sticanje novih, na bazi postojećih spoznaja - kreativno mišljenje. Mišljenje se izražava unutrašnjim (za sebe, ili kao priprema za spoljašnji) ili spoljašnjim (kao način komunikacije sa drugim osobama) govorom. U apstraktnom, za razliku od konkretnog mišljenja, razlikuju se uzrok od posledice, odnosno, uočava kauzalna veza između pojava. Celokupni razvoj kulture i civilizacije sa svi njenim dostignućima: naučnim, tehničkim, filozofskim, umetničkim, političkim, religioznim i dr., počiva na ovoj psihičkoj determinanti čoveka kao biološkog, ali i duhovnog bića.[8][9]

Autistično mišljenje[uredi | uredi kôd]

Autistično mišljenje se sreće kod osoba obolelih od shizofrenije. Autistično mišljenje karakteriše: gubitak granica vlastitog ega, u odnosu na spoljašnji realni svet (okruženje). Zatim ignorisanje objektivne realnosti, sem u delu koji se odnosi zadovoljavanja primitivnih bioloških potreba osobe. Stvaranje imaginarnog sveta na podlozi afekta, fantazija i želja. Raspad logičnog mišljenja, koji vodi poremećaju u komunikaciji (dezentigracija jezičke strukture u pogledu fonetike, leksije, sintakse, semantike i pragmatike).[8]

Poremećaji mišljenja po formi [1][10][11][12][13][14][15].[16][7] [9][uredi | uredi kôd]

Forma mišljenja se iskazuje brzinom asocijacija, usmerenošću, kontinuitetim i lingvističkom regularnošću.

Brzina asocijacija fiziološki može veoma varirati od osobe do osobe, ali ipak, u normalnim okolnostima je uvek bez većih napora, prihvatljiva za sagovornika.

Usmerenost misli se izražava kroz njihovu logićnu i smisaonu povezanost sa jasnom tedencijom ka određenom cilju.

Kontinuitet misaonog toka jeste njegova neprekinutost sve do potpune realizacije ciljne predstave.

Lingvistički ispravno je ono mišljenje koje je adekvatno u domenu leksike, sintakse, semantike i pragmatike. [1]

Vrste poremećaja mišljenja po formi mogu biti:[uredi | uredi kôd]

Neuobičajna efikasnost mišljenja:[uredi | uredi kôd]

Bolesna opširnost[uredi | uredi kôd]

Bolesna opširnost ili opširno mišljenje, nastaje kao posledica gubitka procene informativne vrednosti misaonog sadržaja. Sporedne asocijacije postaju ciljne predstave. Iznosi se masa krajnje beznačajnih informacija, pri iskazivanju željenog sadržaja i ključne misli. Viđa se kod intelektualno deficitnih stanja, u vezi sa problemom odvajanja bitnog od nebitnog ili epilepsije (tkz. lepljivost obolelih od epilepsije - pacijent se stalno vrti i vraća na jednu te istu temu, kao da ne može da se od nje odlepi), demencije i hipomanije. [17]

Usporeni misaoni tok[uredi | uredi kôd]

Zakočeno mišljenje ili usporeni misaoni tok se najčešće javlja kod depresivnih bolesnika i osoba sa moždanim oštećenjem. Govor je retko spontan, oskudan je i vezan za uzak krug tema, smatra se da nastaje u vezi sa prenaglašenim angažovanjem mentalne energije, na sopstveni unutrašnji misaoni sadržaj. Alternativni pojmovi se sporo formiraju. Kod organskih oštećenja mozga ovakvo mišljenje je praćeno Bradilalijom (usporenim govorom) i bradipsihijom (usporenost svihmentalnih procesa). Najizraženiji oblik zakočene misaone aktivnosti je mutizam, odnosno potpuno gašenje govornih impulsa, kada bolesnik uopšte ne govori spontano, niti odgovara na postavljena pitanja.

Ubrzani misaoni tok[uredi | uredi kôd]

Ubrzani misaoni tok je posledica pojave velikog broja asocijacija. Ideje prosto sustižu i preskaču jedna drugu, u toj meri da se gubi celovitost i zaokruženost misli. Ispoljava se bujicom reči - logorejom, a u ekstremnom stepenu nastaje tkz. beg ideja - fuga idearum. Razumevanje slušaocu je znatno otežano. Ovo stanje se sreće kod maničnih bolesnika.

Poremećaj asocijacija:[uredi | uredi kôd]

Misli se gube od jednog predmeta ka drugom i nisu povezane, u težim oblicima, kompletno su nepovezane - rasulo misli( skokovite asocijacije) - inkoherentno mišljenje. Tome povremeno doprinose i asocijacije po zvučnosti (peči se rimuju bez logičkog smisla). Sličan fenomen je i preusmerenje - naglo skretanjeosnovnog misaonog toka bez blokade.

Blok u mišljenju[uredi | uredi kôd]

Blok u mišljenju se se uočava kao prekid kontinuiranog izlaganja. Pojava se može zapaziti i kod psihiči zdravih osoba i obolelih od shizofrenije. S razlikom što kod psihički zdravih osoba, koje na pitanje "gde sam ono stao" diskretna podrška sagovornika omogućava nastavak započete misli. Psihopatološki prekid asocijacija se na ovaj način ne može prevazići ("krađa misli"). Pacijent posle iznenadnog zastaja u izlaganju, podrškom ipak ne može da nastavi izlaganje.

Konfizno ili inkoherentno mišljenje[uredi | uredi kôd]

Konfizno ili inkoherentno mišljenje se manifestuje očuvanošću rečenica, ali uz kidanje veza između njih, zbog čega izlaganje postaje razbijeno i fregmentirano, pa je moguće shvatiti tek iz celokupnog konteksta. Uvid bolesnika u probleme oštećenog asocijativnog povezivanja izostaje. Ovo stanje se viđa kod shizofrenije.

Rasulo misli[uredi | uredi kôd]

Rasulom misli se predstavlja prekid asocijativnog, logičnog toka misli. Zapaža se neadekvatna primena reči i formiranje sopstvenih, okolini nerazumljivih reči (kombinacijom slova u novoformiranim rečima, koje su možda razumljive samo bolesniku). Viđa se kod obolelih od shizofrenije. [1]

Disocirano mišljenje[uredi | uredi kôd]

Disocirano mišljenje je poremećaj koji narušava sintaksičku strukturu rečenice.

Salata od reči[uredi | uredi kôd]

Salata od reči je najteži poremećaj mišljenja po formi. Karakteriše ga izgovaranje potpuno besmislenih i nepovezanih reči i rečenica, bez ikakve forme i smisla. Pacijenta nije moguće razumeti i ovo stanje se viđa kod shizofrenije.

Perseveracija[uredi | uredi kôd]

Perseveracija podrazumeva pojavu nevoljnog ponavljanja određene reči ili rečenica (verbalno ili pismeno), uprkos nastojanja pacijenta da kaže nešto drugo, sa mogućom asocijativnom povezanošću, ali samo po formi (rimovanje ili zvučnost). Viđa se kod moždanih lezija i shizohrenije.

Poremećaji mišljenja po sadržaju[1][10] [11][8][13][14] [15][16] [7][9][uredi | uredi kôd]

Sadržaj mišljenja karakterišu realnost, determinacija, konstelacija mišljenja, uviđavnost i kritičnost.

Realnost misaonog sadržaja podrazumeva operisanje objektivnim predmetima, pojmovima i njihovim odnosima, u kontestu opšte poznatih i priznatih svojstva.

Za mišljenje kažemo da je determinisano onda kad je očuvana ciljna predstava koja misaonom toku daje jasan smisao u pogledu sadržaja.

Normalna konstelacija mišljenja ogleda se u prisustvu misaonih sadržaja koji su u skladu sa subjektivnim, aktuelnim intelektualnim i afektivnim pobudama u okvirima realnog. Nasuprot imamo patološke misaone konstelacije kod kojih su ideacioni sadržaji kruto afektivno polarizovani, vezani su za sumanutost, ili nepovezani i besmisleni.

Uviđavnost jeste očuvana sposobnost shvatanja ovoga stanja u skladu sa opšte prihvaćenim kriterijumima.

Kritičnost označava spremnost da se koriguiju sopstveni stavovi, ukoliko za to postoje ubedljivi argumenti.

Tipovi poremećaja mišljenja po sadržaju[uredi | uredi kôd]

Shodno dominirajućim sadržajima, poremećaji mišljenja po sadržaju se razvrstavaju na:

Precenjene ideje[uredi | uredi kôd]

Precenjene ideje (preokupacije) karakterišu se time što se subjekt stalno zadržava na jednom problemu (temi). Takva zaokuljenost nesvrsishodno troši emocionalnu energiju pojedinca i određuje pravac njegovog delovanja. Npr. psihijatar koji veruje da je psihijatrija najvažnija oblast medicine i da sve bolesti imaju poreklo u psihi; podređivanje ukupnih aktivnosti stavu da je ekološko zagađenje enormno veliko, i distanciranje od nerazumno velikog broja predmeta ili prehrambenih artikla koji su "zagađeni", i promena načina života u vezi s tim; Sektaš koji je ubeđenja da je samo njegova vera vredna praćenja, a da svi ostali se nalaze u teškoj zabludi i da je njegova dužnost da ih na svakom koraku poziva na pokajanje i obraćanje u njegovu veru; Vatreni protivnik pušenja spreman da u svakoj prilici besomučno kritikuje pušače, upozoravajući ih na sve štete duvana po njihovo zdravlje i na neprimerenost te navike; Antialkoholičar koji poziva na lečenje svakog ko makar i omiriše akoholno piće; Vegetarijanac koji izražava otvoreno gađenje pred svima čim ugleda neku namernicu životinjskog porekla, naročito meso.

Prisilne ideje[uredi | uredi kôd]

Prisilne ideje ili opsesivne misli se karakterišu njihovom nametnutošću i pored aktivnog nastojanja osobe da ih odkloni. Osoba sama uviđa besmislenost i banalnost takve misli, koja je za nju neprijatna i mučna. Za razliku od precenjenih i sumanutih ideja za koje se osoba zalaže, ovde se bolesnik angažuje protiv njih, uglavnom bezuspešno, s obzirom da takvi pokušaju dovode do pojačavanja anksioznosti. Prm. Pacijentkinja, privržena majka, kojoj se nameće misao da će nožem probosti svoje dete, koje neizmerno voli, pri čemu shvata iracionalnost ove ideje i ulaže napor da se nje oslobodi. Opsesije su karakteristične za opsesivno-kompulzivnu neurozu, ali ih možemo videti i kod shizofrenih pacijenata. Treba razlikovati prisilne, opsesivne misli od fascinacija, koje su prijatnog sadržaja.

Sumanute ideje (sumanutosti)[uredi | uredi kôd]

Sumanute ideje (sumanutost) predstavljaju nediskutabilna verovanja, nastala na bolesnoj osnovi, bez pokrića u stvarnim činjenicama. Bolesnik se ponaša shodno svojim zaključcima i za njih se aktivno zalaže. Ona se nemogu ispraviti pozivanjem na razum osobe koja ih ima i koja nisu u skladu sa vaspitanjem i sredinom u kojoj živi osoba sa takvim verovanjima. Sumanute ideje mogu biti sintimne i katatimne.

Sintimne su sekundarne, izvedene iz primarno patološki izmenjenog afekta: depresivno raspoloženje praćeno je često idejama propasti, osiromašenja i krivice, a manija ide uz ideje beličine, visokog porekla, bogatstva itd.

Katatimne sumanutosti nisu u vezi sa afektivnim stanjem bolesnika kao na primer kod ideje proganjanja.

Zavisno od vrste sadržaja, postoje više vrsta sumanutih ideja.

Prema strukturi zapažamo dve varijante sumanutih ideja:

  • Visoko sistematizovane, logične, nepodložne korekciji kod kojih su isključivo zbog pogrešne polazne misli, finalni zaključci patološki (paranoidna sumanutost).
  • Zajednica sa zaključcima, evidentno alogične, apsurdne, ali je terapiska korekcija u nekoj meri moguća (paranoidna struktura).

Sumanute ideje su skoru uvek znak ozbiljnog duševnog oboljenja (psihoze). [11]

Varijacije sumanutih ideja:[11][18][19][uredi | uredi kôd]

Sumanute ideje proganjanja[uredi | uredi kôd]

Bolesnik ima utisak kontinuiranog praćenja, prisluškivanja, progonjenosti od strane bliskih, poznatih ili nepoznatih lica i grupa ljudi, određenih organizacija ili državnih institutucija. On ima doživljaj ozbiljne životne ugroženosti. Progonitelji se služe najraznovrsnijim sredstvima da bi ostvarili svoj cilj (svemirske zrake, električnu struju, parapsihološke sposobnosti, nevidiva zračenja, televiziski ekran, internet i sl.). [20] Pacijent u vezi s tim pokreće niz aktivnosti u smeru zaštite svog života (sam sprema svoju hranu, izbegavanje određenih „sumnjivih” kontakta, restrikcija kretanja i sl.). Daljom progresijom bolesti, pacijent se ponekad usmerava aktivnoj „samoodbrani”, kada (reaktivno) postaje realna pretnja za „lica koja ga proganjaju” (moguć je fizički napad ili homicidni akt usmeren prema progoniteljima). Sumanute ideje proganjanja su obično udružene sa sumanutostima veličine. Karakteristične su za paranoidnu shizofreniju.

Sumanute ideje odnosa[uredi | uredi kôd]

Sumanute ideje odnosa karakteriše povezivanje svih doživljaja i pojava u bolesnikovom okruženju sa njegovom ličnošću. Bolesnik smatra da se upravo njemu nešto (uglavnom preteće i neprijatno) sprema. Bezazleni gest sagovornika, kašljucanje prolaznika na ulici, smešak TV voditelja, javni skupovi, štampa, radio, pozorište, filmske predstave itd., ništa od toga nije slučajno, već se upravo njemu nešto diskretno upućuje, preti, alidira, upozorava i sl. Prema subjektivnom osećaju bolesnika, ti signali su nekada i evidentni celokupnoj javnosti. Nedužnom okruženju bolesnik neretko zamera pasivnu "solidarnost" sa progoniocima - "svi vi to dobro znate, kao i ja, samo se pravite ludi...". Stanje prati kontinuirani porast nezadovoljstva, koje vode preduzimanju mera opreznosti, isčekivanja nečeg neprijatnog i staha. Ove ideje su takođe poznate i kao interpretativne. Karakteristične su za paranoidnu shizofreniju.

Sumanute ideje ljubomore[uredi | uredi kôd]

Bolesnik u odsustvu bilo kakve realne osnove, istražuje, "dokazuje" neverstva na psihopatološki način. Bolesnik proverava mrlje na donjem vešu, miris i izgled polnih organa, ponekad postoji povezivanje preljube sa članovima najuže porodice itd. Bolesnik preklinje ženu da mu prizna neverstvo (nekada žena u očaju prizna da je prevarila pacijenta, iako to zapravo nije učinila, u nadi da će posle "priznanja" prestati psihička tortura), pa ako to ne uspe onda joj on preti, tuče je i sl. Moguće je i ubistvo seksualnog partnera na bazi ovakvih sumanutih ideja. Karakteristične su za paranoidne psihoze.

Sumanute ideje veličine (ekspanzivne, grandomanske)[uredi | uredi kôd]

Dominiraju ideje velikog bogatstva, božje mesije, kraljevskog porekla, pronalizaštva (izumitelj mašina koje će promeniti svet), pacijent tvrdi za sebe da je poznat, značajna istorijska ličnost, ima sposobnost kontrole vremena, reformator, krunski svedok koji će rasvetliti svetsku zaveri i sl. Ovakvi sadržaji određuju i ponašanje pacijenta. Karakteristične su za maniju, ali ih zapažamo i kod shizofrenih pacijenata.

Sumanute ideje propasti[uredi | uredi kôd]
Čovek koji pati, delo umetnika Shi Ke 10-ti vek.

Pacijent smatra da je ekonomski propao, ukućani će pomreti jer on porodicu više ne može da izdržava, čak će i ceo svet slediti njegovu sudbinu. Verovanje da će pacijenta ubrzo odneti bolest i sl. Ponašanje pacijenta je u skladu sa datim verovanjem. Karakteristične su za depresiju.

Sumanute ideje krivice i samooptuživanja[uredi | uredi kôd]

Pacijent smatra da je odgovoran i kriv ne samo za svoje stanje, već i za sve grehove ovog sveta (zemljotres u Japanu), prihvata odgovornost i za dogašaje u kojima nije učestvovao (čak i za ono što se desilo pre njegovog rošenja).

Hipohondrijske sumanute ideje[uredi | uredi kôd]

Osoba veruje da boluje od neke telesne bolesti, iako nema nikakvih dokaza koji bi toj tvrdnji išli u prilog. Ove ideje mogu biti blažeg intenziteta, umerene, ali i u ekstremnom obliku (srce ne radi, organi istrulevaju i sl.). Karakteristične su za depresiju.

Erotomanske sumanute ideje[uredi | uredi kôd]

Bolesnik smatra da je prdmet seksualnog interesovanja javno poznatih ličnosti (iz sveta estrade, politike, umetnosti...) s kojim zapravo nikada u životu nije stupio u kontakt. Bolesnik prima mnoštvo diskretno skrivenih signala (kroz pesmu, osmeh, mimiku, gestove i sl.), na osnovu kojih se osoba samo upušta u prihvatanje „ponuđene“ ponude. Karakteristične su za paranoidne psihoze.

Nihilističke sumanute ideje[uredi | uredi kôd]

Za bolesnika ništa više nema nikakav smisao, život, svet oko njega. Bolesnik smatra da više ničeg nema, njegove porodice (iako su objektivno živi), drugih ljudi, uključujući i psihijatra koji je mrtav, a i sam pacijent sebe takvim doživljava. Karakteristične su za depresiju.

Sumanute ideje trovanja[uredi | uredi kôd]

Utisak nemarnog, organizovanog trovanja od strane drugih osoba putem hrane.

Religiozne sumanute ideje[uredi | uredi kôd]

Predstavljaju nekritični doživljaj bliske veze sa samim božanstvom, ili je pacijent "tu negde", uz preuzimanje posebnih misionarskih i mesianjskih sposobnosti i obaveza.

Etiopatogeneza sumanutosti[uredi | uredi kôd]

Prepoznajemo četiri mehanizma nastanka sumanutog sindroma.

1. Interpretativni - pacijent normalno opaža predmete i pojave u svom okruženju, ali pogrešno tumači njihovo značenje usled ideoafektivnog bloka (u osnovi je emocionalni poremećaj)

2. Intuitivni - na osnovu intuitivnog verovanja u svoje zablude stvara se ideoafektivni blok, a sumanuti sadržaji se tretiraju kao aksiomi, tj. niti se dokazuju, niti se dovode u pitanje.

3. Imaginativni - u osnovu kojeg je projekcija sopstvenih maštanja u spoljašnju stvarnost, uz potpuni gubitak granice između subjektivnog i objektivnog sveta.

4. Halucinatorni - nesvesni potisnuti sadržaj se doživljava kao realno u formi halucinacija. [21][11]

Psihopatologija mišljenja i krivično pravo[uredi | uredi kôd]

Kao intelektualna funkcija, mišljenje je od posebnog značaja za sudsku psihijatriju, s obzirom da je jedan od parametra procene uračunljivosti i poslovne sposobnosti (rasuđivanje i shvatanje).

Poremećaji mišljenja po sadržaju, posebno u okviru sumanutih ideja ljubomore i proganjanja, imaju veliki značaj u krivično pravnoj praksi (ozbiljan rizik homicidnog delovanja). Žrtva je po pravilu zamišljeni progonitelj, ljubavnik ili "neverni" supružnik. U slučaju postojanja krivičnog dela u ovim uslovima, izvršilac se smatra potpuno neuračunljivim ili bitno smanjenih sposobnosti da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima (delovanje je "određeno" patološkim sumanutim sadržajima).[7]

Prisilni podsticaj obolelog od shizofrenije se neretko heteroagresivno realizuje i postaje predmet sudsko-psihijatrijske ekspertize.

Psihopatologija mišljenja i građansko pravo[uredi | uredi kôd]

U građansko-pravnim odnosima, osobe koje pokazuju poremećenost funkcije mišljenja, posebno poremećenje misaonog sadržaja, smatraju se poslovno nesposobnim (ako se pravna radnja odvija pod uticajem sumanutih ideja), a nekada, zavisno od konkretne situacije, samo ograničeno sposobnim.[7]

Vidi još[uredi | uredi kôd]

Reference[uredi | uredi kôd]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Kaličanin P. Psihijatrija (1. i 2. tom). Velarta, Beograd, 1997
  2. Rot N. Opšta psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. 2004.
  3. Šešić B. Opšta metodologija. Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  4. Zaječarević G. Osnovi metodologije nauke. Naučna knjiga, Beograd, 1987.
  5. Aćimović M. Psihologija zločina i suđenja (sudska psihologija). Savremena administracija, Beograd, 1987.
  6. Golubović G. Z., Lakić A., Ilić B. osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije, Zdravstveni centar, Bor, 2002.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Miomir Leštarević. Forenzička psihopatologija. Univerzitet u Prištini, medicinski fakultet, Beograd 2005
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Lazović A., Đukić'Dejanović S,. Ravanić D- Status psychicus. Medicinski fakultet, Kragujevac, 2002.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 vrste mišljenja - opis (pristupljeno 12.11.2013god.)
  10. 10,0 10,1 Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Goran Z. Golubović. Osnovi opšte psihopatologije.Unigraf Niš, 2008
  12. Krstić N. Osnove rajzvojne neuropsihologije. Institut za mentsalno zdravlje. Beograd, 1999.
  13. 13,0 13,1 Golubovič G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004.
  14. 14,0 14,1 Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1984.
  15. 15,0 15,1 Henderson D., Gillespie R. D. Udžbenik Psihijatrije. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1951.
  16. 16,0 16,1 Marijić J. Klinička psihijatrija. Megaraf, Beograd, 2001.
  17. Bolesna opširnost - opis pristupljeno (12.11.2013god.)
  18. vrste sumanutosti - opis (pristupljeno 12.11.2013god.)
  19. sumanutost na www.drsandic.net Arhivirano 2013-12-06 na Wayback Machine-u (pristupljeno 12.11.2013god.)
  20. Compton M. T. Internet Delusion. South Med J 96 (1), 2003.
  21. Jašovoć-Gašić M. Sumanuti poremećaji.Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.

Literatura[uredi | uredi kôd]

  • Kaličanin P. Psihijatrija (1. i 2. tom). Velarta, Beograd, 1997.(Glava 7.; psihičke funkcije i njihovi poremećaji, str. 199-281)
  • Šešić B. Opšta metodologija. Naučna knjiga, Beograd, 1988;
  • Zaječarević G. Osnovi metodologije nauke. Naučna knjiga, Beograd, 1987;
  • Rot N. Opšta psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. 2004;
  • Aćimović M. Psihologija zločina i suđenja (sudska psihologija). Savremena administracija, Beograd, 1987;
  • Golubović G. Z., Lakić A., Ilić B. osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije, Zdravstveni centar, Bor, 2002;
  • Jašovoć-Gašić M. Sumanuti poremećaji. U: Osnovi psihijatrije. Dimić-Potić J. Ed. 76-81.'Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000;
  • Compton M. T. Internet Delusion. South Med J 96 (1):61-63, 2003,:1960;.
  • Desimirović V. Medicinska psihologija sa osnovama psihopatologije. Nauka, Beograd, 1997;
  • Krstić N. Osnove rajzvojne neuropsihologije. Institut za mentsalno zdravlje. Beograd, 1999;
  • Golubovič G. Z. Psihopatologija - opšti deo. Zdravstveni centar, Bor, 2004;
  • Stojiljković S. Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1984Č
  • Marijić J. Klinička psihijatrija. Megaraf, Beograd, 2001;
  • Henderson D., Gillespie R. D. Udžbenik Psihijatrije. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1951;


Spoljašnje veze[uredi | uredi kôd]