Pedesetnički kalendar

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
  Kalendari  p  r  u 
Astro · Gregorijanski · Hebrejski · Iranski · Islamski · ISO · Kineski
Tipovi kalendara
Lunisolarni · Solarni · Lunarni

Asirski · Bahaistički · Bengalski · Berberski · Bikram Sambat · Budistički · Etiopski · Germanski · Hindu · Indijski · Irski · Japanski · Javanski . Jermenski · Juche · Julijanski (reformisani) · Julijanski (stari) · Koptski · Korejski · Litvanski · Malayalamski · Majanski · Minguo · Nanakshahi · Nepal Sambat · Pawukon · Runski · Tamilski · Tajlandski lunarni · Tajlandski solarni · Tibetanski · Vijetnamski· Xhosa · Zoroastrijanski

(Arhaični kalendari:) Makedonski (antički) · Burmanski · Astečki · Atički · Babilonski · Coligny · Egipatski · Enohov · Firentinski · Francuski · Helenski · Mezoamerički · Otomanski · Pedesetnički · Rapa Nui · Rimski · Runski · Slovenski · Sovjetski · Vizantijski


(Predloženi kalendari:) Abizmalni · CCC&T · Holocenski · Diskordijanski · Međunarodni fiksni · Novi zemaljski · Pax · Pozitivistički · Sol · Svjetski · Svetski sezonski · Symmetry454 · Darijski (za Mars)

Pedesetnički kalendar ili Pentekontadni kalendar je jedinstveni poljoprivredni kalendarski sistem, za koji se misli da je Amoritskog porekla, u kome je godina podeljena u sedam perioda od po pedeset dana, sa godišnjom dopunom od petnaest ili šesnaest dana. Otkrili su ga i rekonstruisali Hildegaard i Julius Lewy tokom 1940-tih. Upotreba kalendara seže unazad bar do 3. milenija pne. u zapadnoj Mesopotamiji i okolnim područjima. Korišćen je sve do modernog doba, njegovi oblici su pronađeni u nestorijanizmu i među felasima u savremenoj Palestini.[1]

Pregled[uredi - уреди | uredi izvor]

Pedesetnički kalendar je na akadskom bio poznat kao hamšâtum[2] a period od petnaest dana na kraju godine Vaviloncima je bio poznat kao shappatum.[3] Religijski nalog da se "poštuje sabat" po nekim mišljenjima potiče od naloga da se proslavi shappatum, period žetve na kraju svake godine po pentekontadskom kalendarskom sistemu.[3]

Svaki 50-dnevni period je obuhvatao sedam sedmica sa sedam sabata, sa dodatnim pedesetim danom,[4] poznatim kao atzeret.[5]

Ovaj kalendar su dosta koristili razna kananitska plemena u Palestini, a misli se da su ga koristili i Izraeliti, dok u vreme kralja Solomona nije zvanično prihvaćen novi tip solarnog kalendara.[6]

Liturgijski kalendar Esena u Kumranu bio je pedesetnički kalendar, označen festivalima poslednjeg dana svakog 50-dnevnog perioda, npr. Proslava Novog vina, Proslava ulja i Proslava Nove pšenice itd.[7]

Filon je izričito povezao "vrline bez premca" pentekontadskog kalendara sa Pitagorinom teoremom, dalje opisujući broj pedeset kao "savršeni izraz pravouglog trougla, vrhovni princip stvaranja u svetu i 'najsvetiji' od brojeva".[8]

Tawfiq Canaan (1882-1964) je opisao upotrebu takvog kalendara među Palestincima u južnoj Palestini, a takođe i njegov savremenik Gustaf Dalman koji je pisao o običajima muslimanskih poljoprivrednika koji su koristili hrišćanske oznake za pedeseti dan, "što je, opet, prekrivalo daleko starije poljoprivredne prakse: čuvanje grožđa, muljanje grožđa, setvu, itd.".[9]

Julius Morgenstern je tvrdio da kalendar Jubileja ima staro poreklo kao donekle modifikovani ostatak pentekontadskog kalendara.[10]

Takođe pogledati[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference originala[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Roger Thomas Beckwith (2005). Calendar, Chronology and Worship: Studies in Ancient Judaism and Early Christianity. BRILL. str. 26. ISBN 9004125264. 
  2. Hebrew Union College (1924). Hebrew Union College Annual. str. 75. 
  3. 3,0 3,1 Lance Latham (1998). Standard C Date/Time Library: Programming the World's Calendars and Clocks. Focal Press. str. 37. ISBN 0879304960. 
  4. Pi Gamma Mu (1981). Social Sciences. str. 25. 
  5. Eviatar Zerubavel (1989). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. str. 8. ISBN 0226981657. 
  6. Julian Morgenstern (1966). The Rites of Birth, Marriage, Death, and Kindred Occasions Among the Semites. Hebrew Union College Press. str. 282. 
  7. Geza Vermes (1995). The Dead Sea Scrolls in English. Continuum International Publishing Group. str. 54. ISBN 1850755639. 
  8. André Dupont-Sommer (1956). The Jewish Sect of Qumran and the Essenes: New Studies on the Dead Sea Scrolls. Macmillan. str. 1. 
  9. Joan E. Taylor (2003). Jewish Women Philosophers of First Century Alexandria. Oxford University Press. ISBN 0199259615. 
  10. Millar Burrows (1955). The Dead Sea Scrolls. Viking Press. str. 241.