Olovo-sulfid

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Olovo sulfid
kristalna rešetka
Drugi nazivi olovo(II) sulfid
Identifikacija
CAS registarski broj 1314-87-0 YesY
ChemSpider[1] 14135 YesY
Jmol-3D slike Slika 1
Svojstva
Molekulska formula PbS
Molarna masa 239.28 g/mol
Gustina 7700 kg/m3
Tačka topljenja

1390 K

Tačka ključanja

1281 °C

Rastvorljivost u vodi nerastvoran



Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Olovo-sulfid je jedinjenje olova i sumpora opšte formule PbS. Oksidacioni broj olova u ovom jedinjenju je +2, a sumpora -2.

Nalaženje[uredi - уреди | uredi izvor]

Olovo-sulfid se u prirodi javlja kao mineral galenit čiji kockasti kristali imaju sjaj poput metalnog olova.[2]

Dobijanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Nastaje:

Osobine[uredi - уреди | uredi izvor]

Olovosulfid se ne rastvara u vodi, niti u alkalnim hidroksidima i alkalnim sulfidima. Uz ključalu razblaženu azotnu kiselinu gradi se olovo-nitrat i sumpor. Koncentrovana azotna kiselina ga pretvara u olovo-sulfat usled oksidacije sumpora u sumpornu kiselinu.[2]

Sintetički dobijen olovo-sulfid se topi na 1114°S, dok se galenit topi na nešto nižoj temperaturi. Počinje da sublimuje na 950°S u vakuumu ili u struji nekog inertnog gasa, gradeći male kockaste kristale. Kada se zagreva na vazduhu gradi olovo-sulfat.[2]

Značaj[uredi - уреди | uredi izvor]

U analitičkoj hemiji taloženje olovo-sulfida dejstvom vodonik-sulfida na olovo-acetat je dokazna reakcija za prisustvo vodonik-sulfida.[3]

Galenit je glavna ruda za dobijanje olova.[4]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. PMID 20331846. doi:10.1186/1758-2946-2-3.  edit
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Parkes, G. D. & Fil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
  3. Rajković M. B. i saradnici, 1993. Analitička hemija. Savremena administracija. Beograd.
  4. Sims, R. F. & saradnici, 1989. Stene i minerali. Vuk Karadžić. Beograd.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]