Milo Bošković

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
MILO BOŠKOVIĆ
No portrait gray test-sr.svg
Profesija lekar
Član KPJ od 1940.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba
Narodni heroj od 27. novembra 1953.

Milo Bošković (19111944), lekar, učesnik Narodnooslobodilačka borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 20. oktobra 1911. godine u selu Gornji Brčeli, u Crmnici, kod Bara. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju na Cetinju. Medicinu je studirao u Bolonji, gde je i diplomirao 1937. godine. U Beograd je došao neposredno pred rat. Kao lekar se specijalizovao za parazitologiju i zaposlio se kao asistent Bakteriološkog instituta Veterinarskog fakulteta u Beogradu.

Najpre je bio simpatizer, a od 1940. godine i član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Jula 1941. godine je, po partijskom zadatku, zakupio kuću na Banjičkom vencu broj 12, u čijem je podrumu bila smeštena ilegalna štamparija CK KPJ, u kojoj su radili Branko Đonović i Slobodan Jović, narodni heroji. Radi konspiracije on je u kući otvorio lekarsku ordinaciju. Potom se formalno venčao sa, studentkinjom medicine i radnicom u štampariji, Zagorkom Zagom Jovanović, a Ljubicu Đonović, takođe jednu od radnica u štampariji, predstavili su kao kućnu pomoćnicu.

Početkom januara 1942. godine, Mila je tražila policija, pod sumnjom da je „engleski špijun“. Dok je policija ulazila u kuću, on je uspeo da se kroz plakar skloni u podrum, gde se nalazila štamparija. A Zaga i Ljubica su tada policiji dale objašnjenje da je Milo otišao kod svojih rođaka van Beograda.

Zbog njegove lične, kao i bezbednosti štamparije, Milo se jula 1942. godine, po partijskom zadatku, pod imenom domobranskog satnika Vinka Tomaševića, prebacio u Zagreb. Kada je stigao u Zagreb, 14. jula se sastao sa Ivankom Muačević-Nikoliš, da preko nje stupi u vezu sa partizanima na oslobođenoj teritoriji. Dok su šetali ulicom jedan ustaški policajac je prepoznao Ivanku i uhapsio ih.

U zatvoru su ga strahovito mučili i tukli. Izbili su mu sve prednje zube, a potom ga bacili sa drugog sprata dvorišnog dela policijske zgrade. Iako s polomljenom nogom, Milo nije ništa priznao, ni o svoj delatnosti, ni o ilegalnoj štampariji CK KPJ u Beogradu. Pošto nisu dobili nikakvo priznanje, prebacili su ga u logor Stara Gradiška, a krajem decembra 1942. godine u Jasenovac. Zajedno sa nekoliko logoraša pripremao je bekstvo, ali su ih stražari otkrili. Posle ponovnog strašnog mučenja, Preki ustaški sud ga je osudio na smrt vešanjem.

Na dan izvršenja kazne, 21. septembra 1941. godine, na stratištu je istupio pred komandanta logora Dinka Šakića protestujući zbog načina izvršenja kazne: „Ja sam sin Crne Gore, i protestujem protiv ovakvog sramnog načina izvršenja smrtne osude. Kod nas se ljudi ubijaju iz puške“. Pošto je Šakić odlučio da mu ispuni „poslednju želju“, odbio je da okrene leđa i stavi crni povez.

Prema sjećanjima nekih preživelih logoraša, Dinko Šakić, zadužen da strijelja Boškovića, mu je rekao: »Klekni, da pucam u tebe!« A Bošković je odgovorio: »Pucaj, Crnogorac ne umire klečeći!«[1]

Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 27. novembra 1953. godine, proglašen je za narodnog heroja.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]