Institut za nuklearne nauke Vinča

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Institut za nuklearne nauke „Vinča”

Pošalji fotografiju

Datum osnivanja 1948.
Tip državna, naučno-istraživačka institucija
Sedište Beograd (Republika Srbija)

Institut za nuklearne nauke „Vinča“ osnovan je 1948. godine kao istraživački centar za realizaciju nuklearnog programa SFR Jugoslavije. Danas je „Vinča“ naučni institut koji pokriva veliki broj ne samo nuklearnih već i biološki, fizičkih i tehničko-tehnoloških disciplina.

U današnje vreme nauka sve više prevazilazi ograničenja nametnuta podelama na fiziku, hemiju, biologiju i ostale tradicionalne discipline – stvaranjem istraživačkih timova koji se orijentišu na rešavanje problema na multidisciplinarni način, uključujući stručnjake iz više oblasti, koji tako mogu bolje da sagledaju problem i zajednički dođu do potrebnih odgovora.

Institut za nuklearne nauke „Vinča“ je mesto gde je ovakav pristup omogućen unutrašnjom organizacijom i praksom. Oblasti istraživanja su: fizika, hemija, biologija, energetika, zaštita od zračenja i zaštita životne sredine, zdravlje i životna sredina, nauka sa akceleratorima, nauka o materijalima.

Sve ove oblasti pripadaju grupi prirodnih i tehničkih nauka. Zbog multidisciplinarnosti rada u institutu, on je sposoban da odgovori na glavne strateške pravce istraživanja koji su postavljeni na nivou države: novi materijali i nanonauke, energetika, biomedicina i zaštita životne sredine.

Ukupan broj zaposlenih trenutno fluktuira oko 785, od kojih je od osnivanja Instituta do današnjih dana preko 750 doktori nauka.

Neke od laboratorija su: Laboratorija za fiziku, Laboratorija za nuklearnu fiziku, Laboratorija za fizičku hemiju, Laboratorija za molekularnu biologiju i endokrinologiju, Laboratorija za radijacionu hemiju i fiziku i mnoge druge. Institut je lider na visoko-tehnološkom tržištu u oblastima zaštite od jonizujućeg zračenja, proizvodnji i prometu radiofarmaceutika, ispitivanju i verifikaciji mera energetske efikasnosti u termoenergetskim postrojenjima, etaloniranju opreme i ispitivanju proizvoda. Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine ima razvijenu saradnju sa svetskim agencijama u oblasti radijacione sigurnosti, vrši kontrolu izvora zračenja i vodeća je institucija u ovoj oblasti u Srbiji. Pored organizacionih jedinica koje se bave etaloniranjem temperature, vlažnosti i pritiska, u institutu postoji Centar za motore i vozila koja je akreditovan kao kontrolno telo i laboratorija za proto-tipska i homologaciona ispitivanja vozila. U okviru instituta posluje biro za sertifikaciju u čijim ispitivanjima učestvuju ispitne laboratorije Instituta „Vinča” kao što su centar za protiveksplozivnu zaštitu i Laboratorija za radijacionu hemiju i fiziku. Spoljnotrgovinski promet Instituta „Vinča” je registrovan za trgovinu na veliko, skladištenje i špeditersko posredovanje farmaceutskim i hemijskim proizvodima. Takođe u okviru Instituta postoji i Centar za permanentno obrazovanje koji se više od 50 godina bavi stručnim obrazovanjem u privredi, zdravstvu i nauci. U oblasti zaštite životne sredine Laboratorija za fizičku hemiju je stekla ozbiljnu reputaciju u saniranju problema neadekvatnih građevinskih materijala, kao i pratećim analizama.

Svake godine Institut se u okviru programa „[1]” preko Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa Centrom za promociju nauke pojavljuje sa svojim rezultatima na Sajmu knjiga, u cilju razmene svojih dostignuća. 26. aprila 2016. godine je održana vanredna Konferencija Društva za zaštitu od zračenja Srbije i Crne Gore pod nazivom „30 godina od Černobilja”. Monografija „Černobilj 30 godina posle” je pokazala veliko interesovanje šire javnosti. Termotehnika (časopis); Nuclear Technology and Radiation Protection i Thermal Science (časopis) su svetski priznati časopisi sa visokim impakt faktorima. U toku su i pripreme Vinčinih izdanja za Google Books. U okviru Vinčinih naučionica redovno se održavaju programi iz različitih oblasti nauka. Povodom dana Instituta 20. maja 2017. Institut je posetilo preko 600 učenika, studenata i profesora. U toku je unos podataka za Dositej bazu istraživača.

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Institut za nuklearne nauke „Vinča" osnovan je 1948. godine kao naučni centar za istraživanje najsavremenijih tema u osnovnim prirodnim naukama – fizici, hemiji i biologiji. Zapravo, baš tim redom. Zadatak da osnuje institut dobio je profesor Pavle Savić, fizikohemičar, koji je pozvan nazad u Jugoslaviju iz Instituta za fizičke probleme u Moskvi, gde je radio u laboratorijama akademika, kasnije Nobelovca, Pjotra Leonidoviča Kapice od poslednje godine Drugog svetskog rata.

Izgradnji Instituta za ispitivanje materija, kako ga je zvao, odnosno Instituta za fiziku, kako je kasnije glasio zvanični naziv, Pavle Savić je posvetio sve svoje snage, volju i predanost. Uz njega je učestvovalo nekoliko kolega entuzijasta, ali je sve bitnije poslove uradio upravo on sam. Zna se, recimo, da je većinu početnih laboratorija (za fiziku, hemiju i biologiju) sam projektovao i nadgledao izgradnju, tako što je boravio u blizini gradilišta, na seoskom imanju i spavao na slami u ambaru. Kasnije je koordinisao opremanje instituta instrumentima za naučna istraživanja, koje je dobrim delom uspeo da dobije iz inostranstva na račun ratnih reparacija.

Okupio je u Institutu tadašnju mladu naučnu elitu Jugoslavije, uglavnom od stručnjaka entuzijasta koji su tek završili školovanje. Radila su se istraživanja koja su definitivno dala prepoznatljiv doprinos početku takozvane „nuklearne ere“ u svetu.

U prvo vreme najviše su bila zastupljena istraživanja iz fizike i hemije, a nakon par godina institutu se pridružuje i Dušan Kanazir, koji otpočinje razvoj bioloških disciplina, pre svega u vezi sa efektima radioaktivnog zračenja. I Kanazir i Savić kasnije su bili predsednici Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ubrzo nakon početka, institutu je bila namenjena realizacija državnog nuklearnog programa istraživanja, koji je okončan 1968. godine. Od te godine institut nastavlja istraživanja u okviru mešovitog (ne samo nuklearnog) koncepta. Danas je "Vinča" multidisciplinarni naučni institut koji pokriva veliki broj naučnih i tehničko-tehnoloških disciplina.

Organizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Od ukidanja nuklearnog programa 1968. godine Institut „Vinča“ je, zbog racionalizacije delovanja, podeljen na manje istraživačke celine, nazvane laboratorije. Prema Statutu, laboratorije i centri su organizacione celine Instituta.

Laboratorije[uredi - уреди | uredi izvor]

  • 010 Laboratorija za fiziku
  • 011 Laboratorija za nuklearnu i plazma fiziku[2]
  • 020 Laboratorija za teorijsku fiziku i fiziku kondenzovane materije[3]
  • 030 Laboratorija za radijacionu hemiju i fiziku[4]
  • 040 Laboratorija za atomsku fiziku[5]
  • Laboratorija za fizičku hemiju[6]
  • Laboratorija za hemijsku dinamiku i permanentno obrazovanje[7]
  • 070 Laboratorija za radioizotope[8]
  • 080 Laboratorija za radiobiologiju i molekularnu genetiku[9]
  • 090 Laboratorija za molekularnu biologiju i endokrinologiju[10]
  • 100 Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine[11]
  • 140 Laboratorija za termotehniku i energetiku[12]
  • 160 Centar za motore i vozila[13]
  • 170 Laboratorija za materijale[14]
  • 180 Centar za multidisciplinarna istraživanja i inženjering[15]
  • 240 Spoljnotrgovinski promet[16]
  • 280 Centar za protiveksplozionu zaštitu[17]
  • BIRO - Biro za sertifikaciju[18]
  • C. P.O.- Centar za permanentno obrazovanje[19]
  • Radijaciona jedinica za industrijsku sterilizaciju i konzervaciju[20]

Reaktori[uredi - уреди | uredi izvor]

U institutu postoje dva reaktora, RA i RB. Reaktor RA je 1984. zatvoren, a reaktor RB je i dalje u upotrebi.

Reaktor RA[uredi - уреди | uredi izvor]

Reaktor RA, snage 6.5 -{MW}-, moderiran je i hlađen teškom vodom. Kupljen je 1955. kao gotov proizvod Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve. Počeo je sa radom decembra 1959. godine. Koristio je 2% obogaćeno gorivo od metalnog uranijuma. Godine 1976. prelazi se na visoko obogaćeno gorivo, sa 80% obogaćenim uranijum dioksidom nabavljeni iz fabrike u Novosibirsku. Reaktor RA je radio do avgusta 1984. kada je zaustavljen zbog zamene goriva i planirane rekonstrukcije. Zbog mnogobrojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga reaktor do 2002. nije ponovo pušten u pogon. Već u julu iste godine donosi se odluka o trajnom prestanku rada reaktora RA i o pristupanju njegovoj dekomisiji.


Tehničke specifikacije:

  • Tip reaktora: reaktor sa teškom vodom
  • Termalna snaga: 6.500 -{kW}-
  • Maksimalni fluks termalnih neutrona:
  • Maksimalni fluks brzih neutrona:
  • Materijal za moderiranje: teška voda
  • Materijal za hlađenje: teška voda
  • Primorana konvekcija: da
  • Reflektor: teška voda i grafit
  • Broj strana s reflektorom: 4
  • Materijal za kontrolu: kadmijum
  • Broj kontrolnih elemenata u reaktoru: 11

Delovi za eksperimente:

  • Broj horizontalnih kanala: 6
  • Primarna upotreba horizontalnih kanala: fizika čvrstog stanja, nuklearna fizika, dozimetrija
  • Broj vertikalnih kanala: 45
  • Maksimalni vertikalni fluks:
  • Primarna upotreba bertikalnih kanala: produkcija radioizotopa

Gorivo u rektoru:

  • Kritična masa, minimalna: 3 -{kg}-
  • Poreklo fisionog materijala: SSSR
  • Obogaćivanje omogućava: SSSR
  • Dimenzije kontrolnih elemenata: dužina 112 -{mm}-, prečnik 35/31 -{mm}-
  • Dimenzija šipki: dužina 6.000 -{mm}-, prečnik 43/41 -{mm}-
  • Materijal: aluminijum
  • Debljina presvlake: 1 -{mm}-

Reaktor RB[uredi - уреди | uredi izvor]

Prva ideja za konstrukcijom novog reaktora potiče iz 1956. godine, sporazumom sa ruskim partnerom o nabavci nuklearnog goriva od prirodnog uranijuma i teške vode. Projektovanje i izgradnja reaktora RB završena je u toku 1957. godine, a naredne godine pušten u rad.

Reaktor RB je prvo bio projektovan kako reaktor bez reflektora, moderiran teškom vodom, nulte snage. Kao gorivo koršćen je prirodni uranijum, što je omogućavao teškovodni moderator neutrona. Prvu kritičnost je dostigao aprila 1958. godine. I danas, ovaj reaktor i dalje radi, za razliku od reaktora RA, i prvenstveno se koristi za istraživanja u oblasti fizike čvrstog stanja, neutronove aktivacione analize i treniranja studenata.

Tehničke specifikacije

  • Tip rekatora: reaktor sa teškom vodom
  • Maksimalni fluks termalnih neutrona:
  • Maksimalni fluks brzih neutrona:
  • Materijal za moderiranje: teška voda
  • Materijal za hlađenje: teška voda
  • Prirodna konvekcija: da
  • Reflektor: teška voda
  • Broj strana s reflektorom: 4
  • Materijal za kontrolu: kadmijum
  • Broj kontrolnih elemenata u reaktoru: 4


Delovi za eksperimente:

  • Broj horizontalnih kanala: 1
  • Maksimalni horizontalni fluks:
  • Upotreba horizontalnih kanala: ozračivanje folija
  • Broj vertikalnih kanala: 4
  • Maksimalni vertikalni fluks:
  • Primarna upotreba vertikalnih kanala: ozračivanje raznih uzoraka, određivanje spektra neutrona

Gorivo u rektoru:

  • Kritična masa, minimalna: 2,4 -{kg}-
  • Poreklo fisionog materijala: SSSR
  • Obogaćivanje omogućava: SSSR
  • Dimenzije kontrolnih elemenata: 25,4 x 2.100 -{mm}-
  • Dimenzija šipki: ID 1,55 -{mm}-, OD 1,75 -{mm}-
  • Materijal za presvlačenje šipki: aluminijum
  • Debljina presvlake: 1 -{mm}-

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]