Planet of the Apes (1968 film)

Izvor: Wikipedia
Planet of the Apes

Kino-poster
Režija Franklin J. Schaffner
Producent Arthur P. Jacobs
Scenario Michael Wilson
Rod Serling
Predložak La Planète des singes autor:
Pierre Boulle
Uloge Charlton Heston
Roddy McDowall
Kim Hunter
Maurice Evans
James Whitmore
James Daly
Linda Harrison
Muzika Jerry Goldsmith
Fotografija Leon Shamroy
Montaža Hugh S. Fowler
Studio APJAC Productions
Distribucija 20th Century Fox
Datum(i) premijere 8. februar 1968 (1968-02-08)
Trajanje 112 min.
Zemlja  SAD
Jezik engleski
Budžet 5,8 mil. $
Bruto prihod 32,589.624 $

Planeta majmuna (eng. Planet of the Apes) je naučnofantastični film iz 1968, rađen prema romanu Pjera Bula. Film je 1969. bio nominovan za dva „Oskara“; najbolju muziku i najbolje kostime, a osvojio je nagradu Dženezis (Genesis) 1996. i nagradu Lorel (Laurel) 1968.[1]

Radnja[uredi - уреди]

Džordž Tajlor zapoveda svemirskim brodom u kojem se nalazi još troje astronauta. Let traje šest meseci gotovo svetlosnom brzinom, što bi bilo 700 godina na Zemlji. To vreme putnici provode vreme u kapsulama u nekoj vrsti hibernacije. Raketa se spušta na nepoznatu planetu izvan Sunčevog sistema. Spuštanje ne prolazi srećno, ali se Džordž i dvojica astronauta spasavaju veslajući prema obali. Tamo ih napadnu gorile koje jašu konje, koriste oružje i međusobno razgovaraju na engleskom. U tom napadu Džordž biva ranjen i operišu ga dve šimpanze, od kojih je jedna doktorka Zira. Dok se oporavljao majmuni su zatvorili Džordža u kavez s Novom, primitvnim čovekom koji ne zna da govori. Pod tako teškim uslovima, Džordž otkriva da su na ovoj planeti majmuni svesna, inteligentna bića, koja ljude smatraju opasnim životinjama. Zbog toga ih ili odmah ubiju ili na njihovim mozgovima vrše naučne eksperimente. Zira i njen verenik arheolog Kornelius se ipak zainteresuju za Džordža jer je to prvi čovek koji govori i piše. Kada o tome obaveste najuglednijeg starog dr Zajusa, on prvo ne želi da poveruje da ljudi mogu da govore, a potom zapoveda da mu se pregleda mozak...[2]

O filmu[uredi - уреди]

Planeta majmuna snimljen je za približno šest miliona dolara, a zaradio je samo u Americi 1968. trideset i dva miliona.[3] O popularnosti filma i njegovom svojevrsnom „kultu“ svedoči i činjenica da su od 1970. do 1973. snimljena čak četiri nastavka, a kasnije i dve TV serije.[4] Godine 2001. Tim Berton je snimio svoju verziju romana[5], loše ocenjen i od publike i od kritike. U sedamdesetim je i animirana serija. Ovo je jedan od prvih filmova kojeg su popratile majice, lutke i sva ostala roba koja je doprinela zaradi od oko 100 miliona dolara.[6]

Za neke ljubitelje NF-a, ovo je jedan od najkontroverznijih i najboljih NF-filmova svih vremena[6]. Prava na film otkupio je producent Artur Džekobs, a pre nego što je knjiga prevedena na engleski jezik otpočele su pripreme za film. U prvoj verziji scenarija društvo majmuna je bilo daleko razvijenije nego u snimljenom filmu. Producenti su tražili mnoge prerade scenarija, jer bi film s tako razvijenim društvom majmuna imao preskupe specijalne efekte. Zadržana je originalna Serlingova ideja o atomskom ratu koji je uništio civilizaciju. Konačnu je verziju scenarija napisao Majkl Vilson, autor scenarija i za film Most na reci Kvaj. Vilson je filmu dodao aluziju na političku situaciju. Naime, film verno oslikava stanje duha vremena i društva u kojem je sniman zbog aktuelnog rata u Vijetnamu, ubistva Kenedija i Martina Lutera Kinga, kao i društvenih nemira… Reditelj Frenklin Dž. Šafner, kojeg publika pamti po Patonu, Leptiru i Momcima iz Brazila, spojio je akciju i nenametljivu „filozofiju“ u napet i zabavan film.[6]

Maske majmuna su za to vreme bile novitet, jer su nanošene direktno na lica glumaca. Taj posao je zahtevao više sati rada, koji se isplatio, jer su kasnije mnogi holivudski šminkeri izjavili da im je upravo ovaj film bio inspiracija. Tvorci filma su se pribojavali da maske mogu da izazovu kontraefekat kod publike. Zaslužan za uspeh je bio Džon Čejmbers, koji se zapravo bavio medicinskom protetikom, a pomagalo mu je 200 ljudi. Eksperiment u filmu je bila i muzika sa udaraljkama i duvačkim instrumentima, kao i potpuni nedostatak muzike u završnoj sceni, koja se danas smatra antologijskom.[6]

Za glavnu ulogu se kraće vreme razmišljalo o Brandu, ali je ipak odluka pala na Hestona. U posebno rađenom kratkom filmu koji je imao za cilj da pokaže kako će majmuni izgledati, glumio je i Edvard G. Robinson, koji zbog zdravstvenih problema nije mogao da izdrži snimanje celog filma, pa je zamijenjen Morisom Evansom u ulozi Dr. Zajusa.[6]

Datumi premijera[uredi - уреди]

država datum
SAD (Njujork) 8. februar 1968.
Argentina 21. mart 1968.
Finska 5. april 1968.
Japan 13. april 1968.
Zapadna Nemačka 3. maj 1968.
Švedska 6. maj 1968.
Danska 23. maj 1968.
Norveška 22. jul 1968.

Izvori[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]