Kajsija

Izvor: Wikipedia
Kajsija
Apricots.jpg
Status zaštite

EN[1]
Sistematika
Carstvo: Plantae
Divizija: Magnoliophyta
Razred: Magnoliopsida
Red: Rosales
Porodica: Rosaceae
Rod: Prunus
Podrod: Prunus
Sekcija: Armeniaca
Dvojno ime
Prunus armeniaca
Područje života
Sinonimi
Armeniaca vulgaris Lam.

Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.

Kajsija ili marelica (lat: Prunus armeniaca, tur. kayısı), takođe poznata po imenu „marelica“, je kontinentalna koštuničava voćka koja zajedno sa šljivama, bademima, breskvama, višnjama i trešnjama pripada rodu Prunus familije Rosaceae.

Poreklo i status kajsije[uredi - уреди]

Centar nastanka i prirodni areal ove vrste teško je definisati, usled rane domestifikacije (3 milenijum pne.)[2]. Kajsije najverovatnije potiču iz predela srednje Azije i severoistočne Kine, iz oblasti u blizini ruske granice. Moguće je da prirodni areal vrste obuhvata i Korejsko poluostrvo i Japan. Kajsija, iako to njeno botaničko ime sugeriše, ne potiče iz Jermenije. U Jermeniju su kajsije stigle posle 3000 godina, šireći se duž Puta svile. Odatle su je Rimljani, oko 70. godine pre nove ere, proširili po celoj Evropi[3].

Danas, divlje (nedomestifikovane) jedinke kajsije rastu u veoma malim grupama u Kini, Kazahstanu, Kirgiziji i Uzbekistanu[1]. Usled male brojnosti ovih populacija, vrsta Prunus armeniaca smatra se ugroženom.

Uzgojene sorte kajsija raširene su širom planete. Najbolje uspeva u oblastima sa blagom, mediteranskom klimom, usled čega se u takvim oblastima intenzivno komercijalno uzgaja.

Opis[uredi - уреди]

cvetovi kajsije

Kajsija raste kao žbun ili nisko drvo, visoko 8–12 m, sa stablom prečnika do 40 cm. Oblik krošnje je okrugao, ponekad pljosnat. Kora stabla je tamnosiva, uzdužno ispucala. Mlade grane i lisne drške su često crvenkaste boje. Listovi su ovalni, dugi 5–10 cm, široki 5–8 cm, sa špicastim vrhom, zaobljenom bazom i nazubljenom ivicom. Lisne drške su duge 2–4 cm.

Cvetovi imaju kratku cvetnu dršku, pa često imaju izgled sedećih cvetova. Razvijaju se usamljeno ili u parovima, najčešće pre listanja biljke. Prečnik cveta je 2—4,5 cm. Cvetna loža i čašični listići su dlakavi, krunični listići su bele do bledoružičaste boje, dugi 11–15 mm. Kajsija je samooplodna, retko stranooplodna biljka (auto-inkompatibilni su na primer kultivari 'Riland' i 'Perfection'). Najvažniji oprašivač je pčela.

Plod je koštunica, podseća na malu breskvu, prečnika 1,5—2,5 cm, žute do narandžaste boje, ponekad i crvene na strani izloženoj suncu. Jedno seme se nalazi unutar tvrde koštice. Diploidni broj hromozoma je 2n=16.

Proizvodnja i upotreba[uredi - уреди]

Prema statističkim podacima iz 2005. godine, najviše kajsija se proizvodi u Turskoj (390.000 tona godišnje[4]), Iranu (285.000) i Italiji (232.000). U Srbiji postoji 1,7 miliona sadnica kajsije, a godišnja proizvodnja je oko 40.000 tona[5]. Kajsije se obično prerađuju i prodaju kao sušene, dok se u Srbiji najviše koriste za proizvodnju sokova, džemova i kompota. Sem za potrebe ishrane stanovništva, kajsija se koristi kao dekorativna vrsta, a njeno drvo je visokih mehaničkih i dekorativnih kvaliteta[6].

suva kajsija
Nutritivna vrednost u 100 g
Energija 240 kcal   1010 kJ
Ugljeni hidrati     63 g
- Šećer  53 g
- Biljna vlakna  7 g  
Masti 0.5 g
Proteini 3.4 g
Vitamin A  180 μg  20%
- β-karotin  2163 μg  20%
Vitamin C  1 mg 2%
Gvožđe  2.7 mg 22%
Percentages are relative to US
recommendations for adults.
Source: USDA Nutrient database

U Srbiji se uzgajaju sledeće sorte kajsija[7]:

  • Ambrozija (S. Ambrogio), poreklom iz Italije
  • Breda, poreklom iz Holandije
  • Domaća rana, domaća sorta
  • Kečkemetska ruža (Kecskemeti rozsa), poreklom iz Mađarske
  • Krupna rana, domaća sorta
  • Mađarska najbolja (Ungarische Beste), poreklom iz Mađarske
  • Holubova (Holubova Merunka), poreklom iz Čehoslovačke
  • Rakovski, poreklom iz Austrije
  • Crvena rana, domaća sorta

Hranljiva vrednost i sastav ploda menjaju se sušenjem ili termičkom obradom. U sastav ploda ulaze pojedini vitamini, kao i tanini. Jedinjenja poput pojedinih terpena (mircen, limonen, geraniol i dr.) i kiselina daju prijatnu aromu plodu. Najzastupljenija kiselina u plodovima kajsije je limunska kiselina.

Sem ploda, i seme kajsije se koristi u prehrambenoj industriji, najčešće kao zamena za seme badema. Od ovog semena se spravlja italijanski liker amareto, kao i amareti biskviti. Ulje iz semena kajsije se ponegde upotrebljava kao jestivo ulje. Semena sadrže cijanogene glikozide, koji oslobađaju cijanid, usled čega su otrovna ako se upotrebljavaju u većim količinama.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>. Pristupljeno 11. juna 2008.
  2. Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan ISBN 0-333-47494-5
  3. Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 1-56022-259-X
  4. The tendencies of Apricot producers
  5. Brendovi Srbije
  6. Jovanović B. 1972. Rod Prunus L. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.
  7. Bulatović S. 1972. sorte kajsije koje se gaje u SR Srbiji. U: Flora SR Srbije IV. SANU: Beograd.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]