Gljiva

Izvor: Wikipedia
Gljive (Fungi)
muhara (Amanita muscaria)
Status zaštite
Sistematika
Nadcarstvo: Opisthokonta
Carstvo: Fungi
Područje života

Gljive po broju vrsta spadaju u najrasprostranjenije organizme na Zemlji, i predstavljaju posebno carstvo eukariota. Zajedničko za gljive i biljke su biljni hormoni, a zajedničko za gljive i životinje su hitinski ćelijski zid, pigment melanin i enzimi prisutni u mitohondrijama. Danas je poznato oko 100.000 vrsta gljiva, a pretpostavlja se da ih ima 15 puta više. Nauka o gljivama — mikologija (od grčkog μύκης - gljiva, λόγος - nauka) — prošla je dug razvojni put. NJenim rodonačelnikom smatra se grčki filozof Aristotel, koji je dao prve opise gljiva.[1][2]

Građa[uredi - уреди]

Gljive su jednoćelijski ili višećelijski eukariotski organizmi čije somatsko telo može da bude:

  1. celularno (kod primitivnih sluzavih gljiva)
  2. plazmodijalno (kod složenijih sluzavih gljiva)
  3. nemicelijsko (kod kvasaca)
  4. micelijsko (kod tzv. pravih gljiva).

U prvu vrstu gljiva sa celularnim somatskim telom spadaju primitivne sluzave gljive. To je najprimitivnija organizacija gljiva koja ima široko rasprostranjenje. To su jednoćelijski organizmi sa jedrom i bez ćelijskog zida. Tipična vrsta ovih gljiva su miksamebe. Gljive sa celularnim somatskim telom u svim fazama svog razvoja zadržavaju individualnost ćelija. Za razliku od njih kod složenijih sluzavih gljiva sa plazmodijalnim somatskim telom dolazi do udruživanja ćelija u krupnu, višejedarnu protoplazmatičnu masu u kojoj pojedinačne ćelije gube svoju individualnost, usled nedostatka ćelijskog zida. Ta masa naziva se plazmodijum. Tipičan primer je rod Physamum. Nemicelijsko telo kod kvasaca odlikuju ćelije koja na površini svog tela imaju diferenciran, nežan omotač. Ponekad, procesom somatskog razmnožavanja koje se označava kao pupljenje nastaju relativno kratki nizovi ćelija koje se još nisu odvojile jedne od drugih i takva tvorevina označava se kao prividna micelija („pseudomicelija“). Upravo zbog gljiva sa nemicelijskim somatskim telom dolazi do dizanja testa, tako da ova vrsta gljiva ima široku upotrebu.

Gljive obuhvataju jednoćelijske i višećelijske organizme, koji se razmnožavaju polno i bespolno, ili isključivo bespolno. Telo višećelijskih gljiva organizovano je u vidu micelija ili pseudomicelija. Micelija (micelijum) je mreža hifa koja poput paukove mreže, prorasta supstrat i može se prostirati na više hektara površine (kao kod vrste Armillaria ostoyae). Hifa je niz ćelija gljive. Na vrhu hife kod parazitskih oblika nalaze se zaobljeni izdanci zvani haustorije koji prodiru u ćelije, upijaju hranu i njome hrane gljivu. Plodišta razvijaju gljive (makromicete) da bi se bespolno razmnožavale. Svako plodište oslobađa spore. Jedno plodište livadske pečurke proizvede oko 16 milijardi spora. Klijanjem spora na odgovarajućoj podlozi nastaje nova micelija.

Ekologija gljiva[uredi - уреди]

Gljive predstavljaju zaseban oblik života na zemlji koji je razvio tri osnovne strategije preživljavanja u prirodi:

  • Gljive simbionti koje žive u zajednici sa mnogim biljnim vrstama i međusobno se ispomažu. Gljive zadržavaju vodu u miceliju, a tu vodu koriste biljke koje pomoću korijenja izvlače mineralne materije neophodne za rast gljiva.
  • Gljive saprobionti (razlagači) bez čijeg djelovanja u prirodi ne bi moglo doći do razlaganja organskih materija biljnog porijekla. Kaže se da, da nema gljiva, šume bi se ugušile u vlastitom otpadu.
  • Gljive paraziti koje napadaju žive biljke, životinje, ljude i druge gljive. Kroz mrežu tankih hranidbenih niti, gljive upijaju hranu iz žive ili nežive organske materije.

Galerija[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Simpson DP. (1979). Cassell's Latin Dictionary (5 izd.). London, UK: Cassell Ltd. str. 883. ISBN 0-304-52257-0. 
  2. According to one 2001 estimate, some 10,000 fungal diseases are known. Struck C. (2006). "Infection strategies of plant parasitic fungi". u: Cooke BM, Jones DG, Kaye B. The Epidemiology of Plant Diseases. Berlin, Germany: Springer. str. 117. ISBN 1-4020-4580-8. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Ainsworth GC. (1976). Introduction to the History of Mycology. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 0-521-11295-8. 
  • Alexopoulos CJ, Mims CW, Blackwell M. (1996). Introductory Mycology. John Wiley and Sons. ISBN 0-471-52229-5. 
  • Chandler PJ. (2010). A Dipterist's Handbook (2nd Edition). The Amateur Entomologists' Society. str. 1–525. 
  • Deacon J. (2005). Fungal Biology. Cambridge, Massachusetts: Blackwell Publishers. ISBN 1-4051-3066-0. 
  • Hall IR. (2003). Edible and Poisonous Mushrooms of the World. Portland, Oregon: Timber Press. ISBN 0-88192-586-1. 
  • Hanson JR. (2008). The Chemistry of Fungi. Royal Society Of Chemistry. ISBN 0-85404-136-2. 
  • Jennings DH, Lysek G. (1996). Fungal Biology: Understanding the Fungal Lifestyle. Guildford, UK: Bios Scientific Publishers Ltd. ISBN 978-1-85996-150-6. 
  • Kirk PM, Cannon PF, Minter DW, Stalpers JA. (2008). Dictionary of the Fungi. 10th ed. Wallingford, UK: CAB International. ISBN 0-85199-826-7. 
  • Taylor EL, Taylor TN. (1993). The Biology and Evolution of Fossil Plants. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 0-13-651589-4. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди]