Pečurka

Izvor: Wikipedia
Tipičan izgled pečurke.

Pečurka (gljiva sa listićima) je životna forma gljive čije plodonosno telo raste iznad zemlje i sastoji se iz drške i šešira, a micelijum se nalazi u podlozi. Ukoliko je mesnati šešir sa porama, tada se govori o vrganjima, a ukoliko rastu po drveću, tada su to rupičari ili gube. Postoje još i puhare, pupavci itd. U svakom slučaju se ne radi o filogenetskoj grupi, već o izgledu gljive.[1]

Ciklus razvića[uredi - уреди]

Ciklus razvića počinje tako što klijaju dve spore, od kojih svaka sadrži polovinu naslednog materijala. Prilikom klijanja stvaraju hife, končaste ćelije koje obrazuju micelijum koji prodire u hranljivu podlogu. Bez obzira na način postanka plodonosnog tela (karpofora) uvek dolazi do spajanja dva komplementarna končića. Kod Basidiomycota na naličju šešira su listići prekriveni bazidijama, odnosno ćelijama koje imaju četiri oštra produžetka (sterigme). Svaki od njih nosi na vrhu jednu bazidiosporu koja će kasnije klijanjem dati novi micelijum. Pečurke proizvode veliki broj spora. Na primer pečurka prečnika 10 cm za šest dana može da stvori oko 16 miliona spora. Spore se raznose na različite načine; uz pomoć kišnih kapi, vetra ili životinja.[1]

Vilinski krugovi[uredi - уреди]

Glavni članak: Vilinski krugovi

Vilinski ili veštičji krugovi predstavljaju pojavu da pečurke rastu u krugu. To se dešava jer se micelijum ravnomerno širi počevši od sredine. Unutar ovog kruga trava je oskudnija, verovatno zato što je micelijum zagušio vazdušne međuprostore u zemljištu, pa tako voda ne može da dospe do korenja biljaka ili zato što micelijum parazitira na korenju tog bilja. Sa unutrašnje i spoljašnje strane kruga pečuraka postoji plodni pojas sa mnogo trave jer hife razlažu proteine u osušenom bilju i tako obogaćuju zemljište mineralima. Sa spoljne strane zemljište se obogaćuje mineralima i verovatno zbog raspadanja starog micelijuma gljive. Oko tog pojasa, trećeg (i poslednjeg) kruga, nalazi se pojas koji je uobičajen za dati ekosistem.[1]

Značaj za čoveka[uredi - уреди]

Pečurke su značajne i za ljude i mogu biti jestive, nejestive i otrovne, od kojih neke vrste mogu prouzrokovati i smrt. Pravila postoje, pa se tako može reći da su vrganji jestivi osim ako nemaju crvene spore ili crvene „oznake“ na dršci (stručku). Ipak, siguran način za razlikovanje ovih grupa ne postoji i mogu ih razlikovati samo stručnjaci. Takođe, prilikom pripremanja hrane, potrebno je dobro termički obraditi pečurke jer se mnogi otrovi uništavaju na visokim temperaturama.[1]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Grupa autora. 1982. Ilustrovana enciklopedija Priroda. Vuk Karadžić. Beograd.

Vidi takođe[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]